Garašanin je u istoriji zabeležen kao jedan od tri velika srpska državnika - pored Jovana Ristića i Nikole Pašića.

Rođen je u selu Garašima kod Aranšelovca, a otac mu je bio Milutin Savić, imućni trgovac i učesnik oba ustanka. Njegovo školovanje bilo je, kažu istoričari, neredovno i površno. Bogati otac dovodio je kući učitelja da mu decu uče knjizi. Potom je Iliju poslao u grčku školu u Zemunu i nemačku u Orahovici (Banat). Na tome se, smatra se, i završilo njegovo školovanje.

Isprva je pomagao ocu u trgovini, a 1837. knez Miloš Obrenović ga je uzeo u državnu službu i postavio za carinika u selu Višnjici, na Dunavu, a kasnije u Beogradu. Kada je uveo regularnu vojsku, knez Miloš je postavio Garašanina za starešinu, u činu pukovnika. Posle odlaska kneza Miloša boravio je neko vreme u Vlaškoj.

Godine 1842. njegov otac i stariji brat poginuli su u borbi protiv kneza Mihajla. Iste godine, postavljen je za pomoćnika ministru unutrašnjih poslova Tomi Vučiću. Kada je 1843. Vučić morao, na zahtev Rusije, da ode iz zemlje, Garašanin je umesto njega postao ministar unutrašnjih poslova i ostao je na tom položaju sve do 1852. godine.

Garašanin je bio jedan od najvećih državnika i administratora ustavobraniteljskog vremena. Imao je velikih zasluga za utvrđivanje ustavobraniteljskoga režima. Ojačao je policiju u Srbiji i birokratski način uprave. Garašanin je zastupao čvrstu liniju autoriteta i apsolutnu poslušnost potčinjenih.Smatrao je običan narod nesposobnim štićenikom države. O spoljnoj politici sve što je imao da kaže izrazio je u svome Načertaniju iz 1844, po kojem je Srbija trebalo da radi na stvaranju velike jugoslovenske države, ali pod svojim predvodništvom.

TAJNI PROGRAM ZA STVARANJE "VELIKE SRBIJE"

Načertanije (nacrt) je nekadašnji tajni "program spoljašnje i nacionalne politike Srbije“, koji je Garašanin napisao za kneza Aleksandra Karađorđevića, a prvi put je u celosti objavljen 1906. godine.

Prema Načertaniju, Srbija je trebalo da radi na oslobađanju Srba i ostalih Slovena i na pripajanju oblasti Bosne, Hercegovine, Crne Gore i Severne Albanije (što je podrazumevalo Kosovo i Metohiju), tada u sastavu Osmanskog carstva, te Srema, Bačke i Banata, tada u sastavu Austrougarske. Glavna propagandna aktivnost Srbije bi se zasnivala na pripremanju stanovništva ovih oblasti na sjedinjenje sa Srbijom. Prema Garašaninu, Srbija polaže „sveto pravo istoričesko“ na ove zemlje, koje se temelji na Dušanovom srpskom carstvu iz 14. veka.

Ilija Garašanin je pravio nacrt o budućoj srpskoj državi koja bi najpre obuhvatala: Kneževinu Srbiju, Bosnu, Hercegovinu, Crnu Goru i Severnu Albaniju. Borba za prisajedinjenje ovih oblasti bila bi vođena postepenim otkidanjem otomanskih teritorija, u procesu nezaustavljivog propadanja carstva.

Iako tajni dokument, Garašaninovo Načertanije je bilo zvaničan program dve srpske vlade, kao i crnogorske države vladike Petra II Petrovića Njegoša.

Garašanin je za vreme kneza Aleksandra Karađorđevića bio pristalica borbe za velikosrpsku državu. Kasnije, kao ministar spoljnih poslova kneza Mihaila (1860—1868), Garašanin je evoluirao prema jugoslovenskom rešenju, uspostavljajući veze sa jugoslovenskim pokretom u Hrvatskoj (biskupom Štrosmajerom) i bugarskim revolucionarnim organizacijama. Danas se često tvrdi da je Garašaninovo Načertanije idejna osnova velikosrpske politike u južnoslovenskim zemljama, odnosno „program stvaranja Velike Srbije“.



DAO PRAVO POLICIJI DA KAŽNJAVA BATINOM

U vreme Prvog namesništva, poznatog kao prva ustavobraniteljska vlada, kada je na prestolu bio oboleli knez Milan, a potom knez Mihailo, Ilija Garašanin je kao član tzv. "ustavotolkovatelne komisije" obišao Srbiju, objašnjavajući odredbe Ustava iz 1838. i vrbujući pristalice za novi režim.
Tada se i Karađorđev sin Aleksandar pojavio kao pretendent na presto, pa je već ostrašćena politička borba pojačana.

Ustavobranitelji su bili su prinuđeni da napuste kneževinu, među njima tri Garašanina — Milutin, Ilija i Luka. Sinovi su ostali u Vidinu, a otac se sklonio čak u Carigrad. Knez Mihailo i ustavobranitelji izmirili su se pod pritiskom Turske, Austrije i Rusije, pa su se sinovi s većinom saboraca vratili u otadžbinu krajem 1841, a njihov otac, Toma Vučić i Stojan Simić s proleća 1842. godine.

Ustavobranitelji su organizovali tzv. Vučićevu bunu (1842), proterali kneza Mihaila i doveli na presto Aleksandra Karađorđevića (1842—1858). U sukobu s Kneževim protivnicima u Ripnju, poginuli su Milutin i Luka. Kada se formirala nova vlast, savetničku dužnost prihvatio je Ilija, koji je istovremeno imenovan za pomoćnika ministra unutrašnjih dela Tome Vučića-Perišića. Pre drugog izbora Aleksandra za kneza, Vučić je na zahtev Rusije morao da napusti Srbiju, pa je 1843. dužnost ministra unutrašnjih poslova preuzeo Ilija Garašanin i obavljao je dugo, do 1852. godine.

Ilija Garašanin, Toma Vučić i Avram Petronijević bili su, prenosi "Riznica srpska" stubovi ustavobraniteljskog režima i glavni oslonac knezu Aleksandru. Ministarstvo unutrašnjih dela nije pod svojim nadležstvom imalo samo policiju, već i vojsku, privredu, zdravstvo i saobraćaj.

Garašaninova uloga u učvršćenju i stabilizovanju režima bila je ogromna, posebno u vreme odsustvovanja Vučića i Petronijevića. Sve bune i akcije Obrenovića on je uspeo da uguši i suzbije, a najvažnije su bile one iz 1844, 1846. i 1848. godine.

Garašanin je Policijskim zakonikom (1850) dao pravo policiji da kažnjava batinom, čime je njenu vlast znatno ojačao. Poznat je još njegov zakon protiv krađe (1847) i raspis o zabrani raznošenja lažnih glasova i govora protiv praviteljstva i vlasti (1852).

O Garašaninu je vladalo mišljenje da je bio veliki ministar policije, ali ne i unutrašnjih poslova. Naime, malo pažnje je posvećivao drugim granama koje su bile u njegovom resoru, čak i kasnije kada je bio predsednik vlade.

Iznenadna smrt Avrama Petronijevića u Carigradu dovela je Garašanina na položaj kneževskog predstavnika (predstavnika vlade) i ministra inostranih dela. Na ovoj dužnosti ostao je kratko, od septembra 1852. do marta 1853. Knez ga je otpustio pod pritiskom Rusije, delimično Austrije i svoje kamarile, zbog veza s poljskom emigracijom i okretanja prema Francuskoj. Pošto nije hteo da ide u Savet, stavljen je u u penziju. Vratio se u Savet tek 1856. i u njemu ostao do 1858.



ZBOG KATARINE OSTAO BEZ VLASTI

Odnos između kneza Aleksandra i Garašanina počeli su da se hlade krajem četrdesetih godina, a sasvim su narušeni u vreme pada s položaja predsednika vlade. Jedan od razloga bio je Garašaninovo držanje prema problemu nasleđa prestola. Tridesetih godina on je podržavao ovu značajnu tekovinu kneza Miloša. Kad je Porta promenila svoj odnos prema ovom pitanju 1839, ukinuvši Obrenovićima pravo nasleđa, usavobranitelji su prihvatili rešenje gospodarskog dvora.

Kad je radio državni program Kneževine Srbije (1844), on se vratio Miloševoj ideji "da knjažesko dostoinstvo mora biti nasledstveno". Poučen iskustvom čestih promena vladara, nalazio je za nabolje da nasledstvo prestola ne vezuje ni za jednu dinastiju. Ono pripada srpskom knezu, a koja dinastija će preuzeti to uzvišeno mesto manje je važno. Zbog ovakvog načelnog stava i zbog toga što su ustavobranitelji žrtvovali ovu državnu privilegiju radi ostvarenja svojih političkih ciljeva, pre svega jačanja prva Saveta u odnosu na vladara, Garašanin nije podržao akciju srpske vlade na Porti da knezu Aleksandru prizna nasledstvo. To je dalo povoda da optuže Garašanina kako je pedesetih godina radio na tome da postane knez.

Povratkom Obrenovića, pitanje nasleđa prestola delimično je rešeno. Zakon iz 1859. godine osiguravao je Obrenovićima nasledstvo prestola, ali knez Mihailo nije imao porod. Kad je, potom, kao predsednik vlade tražio da se "praktično osigura", ojača i učvrsti dinastija, kako bi Srbija uspešnije ostvarila "delo sojedinjenja južnih Slovena", otpušten je iz službe.

U Garašaninovoj biografiji najzagonetniji je njegov odnos prema srpskim vladarima. Pad Aleksandra pripremio je on, ali su Obrenovići vaspostavljeni bez njegovog znanja i protiv njegovih uverenja, piše "riznicasrpska".

U dugogodišnjoj državničkoj i političkoj karijeri, od tri i po decenije, Ilija Garašanin u dva maha nije bio u službi (1853—1856. i 1859—1861). Našavši se u opoziciji, on je i tada znao da utiče na zemaljske poslove. Osvetoljubivi knez Miloš nije praštao ustavobraniteljima, pa ni Garašaninu, kojeg nije trpeo u svojoj blizini. Knez Mihailo nije bio zlopamtilo, pa je vratio iskusnog političara državnim poslovima. Godine 1861, uputio ga je u Carigrad, gde je pregovarao s Portom o položaju muslimana u Kneževini i radio na savezu s Grčkom.

Krajem 1861, Knez je poverio Garašaninu da sastavi vladu od konzervativnih političara, s uobičajenim pravom zadržavanja resora ministra spoljnih poslova. Bio je stub Mihailove apsolutističke politike i izraziti protivnik liberalnih ideja i demokratskih sloboda. Živeo je u uverenju da je bitno imati "stalno i patriotično praviteljstvo". Garašanin spada u red onih naših političara starog kova koji nisu umeli da rade s masom, pošto još nije bilo organizovanih političkih stranaka. On je bio za vladu autoriteta a ne za vladu populariteta, pa je Kneza savetovao da da prednost patritskom nad liberalnim praviteljstvom. Jovanu Marinkoviću pisao je da su liberalni prvaci "najzlobniji ljudi koju su se ikada pojavili u Srbiji", pišu Internet novine Serbske.

Pod Knezom Mihajlom Garašanin se bavio gotovo isključivo pitanjima spoljne politike. Prihvatio je Mihajlovu ideju rata s Turskom i živo je radio na sklapanju ratnih saveza sa Crnom Gorom i sa Grčkom. U isto vreme organizovao je propagandu na celom Balkanskom poluostrvu kako bi, čim Srbija zarati s Turskom, nastao opšti ustanak potlačenih naroda protiv Otomanske imperije. Za vreme njegovoga ministrovanja, rešeno je gradsko pitanje i turski garnizoni napustili su sve tvrđave koje su držali u Srbiji.

Godine 1867. Garašanin je iznenada otpušten, po svoj prilici stoga što se previše protivio nameravanoj Mihajlovoj ženidbi sa Katarinom Konstantinović. Otpuštanje Garašanina izazvalo je energične proteste Rusije. Prilikom Mihajlove pogibije 1868. godine zatekao se u Topčideru i odmah požurio u Beograd da obavesti ministre o nesreći koja se desila. Zahvaljujući njegovoj prisebnosti, odmah su preduzete mere za održanje reda. Poslednje godine svoga života Garašanin je proveo udaljen od politike, na svom imanju u Grockoj.