Glumac i pozorišni reditelj Stevo Žigon sahranjen je u petak u Aleji zaslužnih gradjana na Novom groblju u Beogradu.
Sahrani je prisustvovalo stotinak ljudi, medju njima članovi najuže porodice - supruga Jelena i kćer Ivana Žigon, koja se u Aleji velikana od oca oprostila govorom, što su učinili i ambasador Rusije u Beogradu Aleksandar Aleksejev i glumac Milenko Zablaćanski.
Aleksejev je rekao da je Žigon bio "veliki režiser i veliki patriota", da je voleo Rusiju i rusku umetnost, i da mu je "Rusija uzvratila istom ljubavlju".
Ivana Žigon je rekla da je njen otac "uvek bio svoj i drugačiji, i da je uvek išao uzvodno", ali i da je njegov pravi dom uvek bilo pozorište.
Glumac Mihajlo Zablaćanski je rekao da je na adresu porodice Žigon stiglo oko 1.000 telegrama iz cele bivše Jugoslavije, ali i od stranih umetnika, poput ruskog glumca i režisera Nikite Mihalkova, i državnika, kao što je predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko.
On je naveo Lukašenkovu ocenu iz telegrama da je Žigon bio "jedinstveni patriota svoje zemlje" i da je prema Belorusiji gajio posebna osećanja.
Telegrame saučešća porodici Žigon uputili su predsednik Srbije Boris Tadić i srpski premijer Vojislav Koštunica, kao i predsednik Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj, koji se nalazi u pritvoru Haškog tribunala, rekao je Zablaćanski.
Zablaćanski je takodje rekao da su porodici Žigon pisali taksisti, logoraši, a da je najviše telegrama stiglo od mladih.
Orkestar je na sahrani svirao "Internacionalu" i rusku pesmu "Kaćuša" i "Bude se istok i zapad", koje su bile veoma popularne u doba socijalizma.
Stevo Žigon rodjen je u Ljubljani 8. decembra 1926. godine, kao sin krojača iz slovenačkog primorja i majke rodjene u Trstu.
Žigon je član Saveza komunističke omladine Jugoslavije postao u februaru 1942. Posle godine dana italijanskog, belogradističkog i nemačkog zatvora, od decembra 1943. do maja 1945. bio je u nacističkom logoru u Dahau, sa zatvoreničkim brojem 61185.
Maturirao je u Ljubljani, gde je završio i prvi semestar Akademije za igralsko umetnost. Od novembra 1946. do kraja maja 1948. završio je osam semestara Leljingradskog Teatralnog Instituta, na odseku glume. Od septembra 1948. angažovan je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, čiji član ostaje do prevremene, boračke penzije.
Diplomirao je 1958. godine ulogom Marcbenksa u Kandidi Dž. B. Šoa u JDP-u.
Ostvario je 59. uloga u pozorištu, 57 pozorišnih režija, igrao je u 30 glavnih uloga u TV dramama, u 13 televizijskih serija, u 17 filmova, napisao je sedam dramatizacija i adaptacija i tri knjige o pozorištu.
Njegov "Monolog o pozorištu" preveden je na ruski jezik i objavljen u Nacionalnom teatru Rusije.
Dobio je 1963. godine Sedmojulsku nagradu vlade Republike Srbije za ulogu Robespjera, a 1970. "Zlatnu arenu" za ulogu u filmu "Oksigen". Godine 1974. odlikovam je Ordenom rada sa zlatnim vencem. Nagradu "Bojan Stupica" dobio je 1975. godine, za režiju "Mladića" F. M. Dostojevskog; 1979. godine Statuetu "Joakim Vujić" i Plaketu moskovskog Malog teatra
U poslednjih pet godina dobio je nekoliko velikih nagrada za životno delo, glumački i rediteljski opus.
Stevi Žigonu je 2003. godine pripala nagrada "Dobričin prsten", i medjunarodna Zlatna medalja Nikolaja Mordvinova za životno delo.
Kao pozorišni režiser, sa predstavom Idiot" prema delu Dostojevskog, dobio je 2004. godine Zlatnog Viteza za najbolju predstavu na Medjunarodnom pozorišnom forumu u Moskvi.
Nedavno je proglašen za počasnog člana Udruženja književnika Srbije za njegov veliki doprinos memoarskoj književnosti.
Žigon je nedavno proslavio 60 godina umetničkog rada i 10 godina od premijere predstave "Idiot", koju je režirao na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu.
(Beta)
