Dane Biorac (23) koji živi na planini Goliji je prava retkost među današnjom omladinom.
Ni 10 kilometara koliko mora da pređe do prve prodavnice, kao ni sve ono što je njegovim vršnjacima u gradu dostupno, Dane Biorac nije hteo da menja za život koji ima na planini Goliija, gde je iz porodične kuće prešao da živi kada je imao 15 godina. Do prvih komšija dolazi za pola sata, a ljude ne sreće i po dva meseca, ali mu to ne smeta.
Takođe se nije dvoumio ni kada je, uprkos insistiranju roditelja, odbio da posle srednje škole, u kojoj je bio odličan đak, upiše fakultet. Umesto velikog broja prijatelja i svakodnevnih žurki, društvo mu prave ovce koje čuva na planini i dva konja koja mu služe u praktičnim stvarima. Najbliža prodavnica udaljena je 10 kilometara od njegove kuće.
"Imam dva konja. Videli ste, put je loš, ne može da se priđe vozilima, pa ih koristim da prenosim sve što mi treba: drva, brašno, namirnice", rekao je Dane, dodajući da put do prodavnice brže traje leti, za razliku od zime kada dolazi do stvaranja smetova i od nekoliko metara visine.
"Kad je letnje vreme, stignem za dva sata u jednom pravcu. Zimi bez četiri, pet sati ne mogu da stignem", objasnio je Dane, dodajući da smetovi znaju da dostignu i 3 do 4 metra visine.
Vreme mu prolazi uglavnom sa stadom u kojem svaka ovca ima ime, a među njima su i Malina, Zvezda, Zvonara, Gara, Kaluša. Struja mu, kako je rekao, nije problem i bez nje živi kako mora, ali Dane ima problem sa vukovima.
"Vičem na njega teram ga, ’de ćeš, vičem, to je moja", opisao je on svoju "borbu" sa vukom.
(MONDO/Kurir)