Zaista je neverovatno koliko susret s potpunim strancem može da vam prija i još neverovatnije kako može potpuno da vam promeni raspoloženje u samo sat vremena. Baš takva je Dušanova priča o stanju u Francuskoj, o protestima u Parizu - zašto Parižani uglavnom nisu među onima koji protestuju - koliko je “ovaj novi“ gori od svih prethodnih predsednika Francuske i zašto mladi napuštaju Pariz, pa i državu.

TEŽAK RAD, MALE PARE

Dušan vozi kombi i autobus, stalno je zaposlen vozač u Parizu, ima ženu i decu, tamo je već 40 godina i kaže da nikad nije bilo gore. I kad to kaže, oseća se jasno da je to i istina. “Jednostavno, postaje neizdrživo! Makron je otišao u potpuno pogrešnom pravcu - smanjio je plate srednjem staležu, koja je sad prosečno 1.180 evra, kako tvrdi, smanjio je i penzije za 50 do 100 evra, a bogatima je dao mogućnost da se još više obogate! Šta je jedan milion poreza (koji ne mora da plati) onome ko već svakako godišnje zaradi 10 - zašto ja da plaćam njegov deo?! Socijalna situacija u državi nikad nije bila gora, a živim ovde već 40 godina“, rekao je na početku Dušan, napominjući da naši ljudi uglavnom dočekaju penziju u Parizu i onda se vrate u Srbiju, a da retko ko ostaje u Francuskoj.

“Sa 900, 950 evra, koliko je sad penzija u Parizu ne može da se živi. U Srbiji je druga priča. To su velike pare za Srbiju. Ovde to nije dovoljno da preživite. Nije čak ni prosečna plata. Svi u kući radimo i nikad nije bilo teže!“.

Gori Pariz zbog cena goriva! (FOTO, VIDEO)

Pitam ga da li radi samo ovo ili ima nešto „sa strane“...

“Vozim autobus kad je lepo vreme, pokazujem turistima grad. Vozim i kombi, kao sad vas, prevozim ljude do aerodroma i nazad. Napravim više od 1.000 odlazaka samo do aerodroma godišnje, između drugih vožnji, a vidite i sami kakva je gužva. Nije lako, ali ne žalim se na to što mora da se radi. Žalim se na to što ne može više da se zaradi kao pre, nemoguće je“, priča Dušan.

Dodaje da će uskoro “pola Pariza“ morati da zameni svoje dizel automobile benzincima, jer grad od 2020. i neke zabranjuje dizel vozila. “Ko će to da finansira?! Ko će da nam kupi nove automobile, proda stare i da ne bude na gubitku?! Jednostavno, čini mi se da čine previše nepromišljenih stvari. Kao idu napred, a u stvari ne sagledaju sve do kraja i onda se sve polomi preko radničkih leđa. Ne može to više tako!“. 

"NEMAM JA VREMENA ZA PROTESTE"

Idete li na proteste, upitali smo sva trojica, ali nas je odgovor iznenadio, kao i sve što je usledilo posle toga.

“Ne! Nemam vremena za to, ali sam za promene. Želim da ode!“.

Čekajte, kako ne idete, ko da ode?

“Pa, Makron. Najgori je još od vremena Sarkozija. On je bio mnogo bolji. Ili je imao pravo vreme da bude predsednik, kad nije bilo toliko trzavica ili je izlazio bolje na kraj s njima. Ovaj sad je katastrofa. Narod, makar veći deo nije zadovoljan uopšte“.

Haos u Francuskoj zbog goriva: Ima mrtvih i povređenih

Pa što ne protestujete onda, pitam ponovo.

“Nemam vremena, moram da radim. Tako je većini Parižana. Parižani uglavnom nisu na protestima, jer nemaju kad da protestuju, moraju da rade. Dolaze masovno ljudi iz unutrašnjosti, kojima nije ostalo ništa. Nemaju uslova da se leče, da se školuju, za sve moraju da pale auto, da odlaze desetinama kilometara od kuće, a obrađivanje zemlje, gajenje stoke i drugi poslovi van grada više nisu dovoljni da im obezbede osnovno za život.

Porezi, visoke cene i smanjena primanja su svima ‚udarili na život‘. Mladi napuštaju i Pariz i Francusku, jer ne mogu da se skuće. Oni koji su napravili tj. kupili nešto do pre 10 godina imaju šansu da steknu nešto svoje. Današnja omladina teško da će imati takvu mogućnost, jer su cene toliko skočile da se retko ko srednjeg socijalnog staleža odlučuje za bilo kakav rizik“.

Na protestima u Parizu, koji su vrlo žestoki, okupljaju se ljudi iz cele Francuske svakog vikenda i zahtevaju socijalne, političke i mnoge druge promene, uključujući ravnomerniji raspored poreza, ali je to samo deo zahteva.

Prema Dušanovim rečima, ali i prema stanju u zemlji protesti neće skoro prestati, a ljudi saterani u ćošak različitim nametima i neizvesnom budućnošću posežu i za ekstremnim merama iskazivanja bunta, koja je ostavila trag na mnogim prodavnicama i ulicama Pariza, na kojima su oštećeni i znakovi, semafori, držači bicikala i druga infrastruktura.

SRBIN U PARIZU - NIJE PROBLEM

Naravno, dotakli smo se i teme migranata. Zapravo, Dušan ih je u priči oko lečenja i sam pomenuo.

“I zamislite vi sad samo našu situaciju. Imamo hiljade i hiljade ljudi širom zemlje, koji nemaju uslova za normalno lečenje, ljudi koji pate, a oni izdvajaju dve milijarde evra za lečenje ilegalaca (Dušan migrante zove ilegalcima). Dovoljno je da mahne onom karticom, koju dobije čim uđe u zemlju i da pokaže šta ga boli, pa da dobije najbolju moguću negu. A mi? Ko nas pita za kartice?! Mi moramo da čekamo i plaćamo sve to. Sve to mi finansiramo, niko drugi“…

Dušan kaže da su protesti urodili plodom u nekim sferama - gorivo je s rekordno visoke cene od oko dva evra po litru smanjeno na 1,5, 1,6 evra, recimo. Ali to nije dovoljno. Ljudi zahtevaju mnogo veće promene i kako se čini nemaju nameru da se cenkaju.

I otad nismo više pričali o protestima i nemirima u zemlji. Prešli smo na ono što verovatno interesuje mnoge - da li se i posle toliko godina u Parizu oseća kao građanin drugog reda i da li mora non-stop da se prilagođava.

Opsadno stanje u Parizu! FOTO, VIDEO

“Nikad se nisam osećao tako. Parižani prihvataju one, koji dođu kod njih. Naravno, red mora da se zna – poštuj to gde si došao, unesi svoje, ali se i uklopi i sve je super. Ipak, mnogi koji dođu insistiraju na tome da nemtnu sve svoje i tu bude problema, na to su osetljivi, ali nisam se nikad osećao građaninom drugog reda i lepo mi je ovde“.

I neizbežno pitanje za kraj: Idete li na utakmice, pratite li sport u Parizu?

“Navijam za PSŽ, a kod nas za Partizan“, rekao je Dušan, a u kombiju ovacije svih. Dobro, ne baš svih, jer je bio je jedan “delija“, ali eto. “Pariz nije poput drugih evropskih metropola i nema dva jaka kluba, koja se nadmeću. Imamo samo PSŽ I to je to. Bilo je pokušaja da se napravi rival, radilo se na tome, ali ništa. Ostade nam ovaj jedan, ali i to je OK, navijamo, pratimo, radujemo se pobedama“.

Naravno, Đoković ima navijača i u ovoj francuskoj porodici iz Srbije i često u vreme Rolan Garosa prolaze pored Parka prinčeva, kad igra Nole. Ne idu na tribine, ali dobro je i sa trave, nije loše…