"Bajden ne može da pobedi Trampa na izborima, ali Tramp može da izgubi"

Početkom novembra ove godine biće održani izbori u SAD na kojima će biti izabran 46. predsednik SAD. Na izborima će učestvovati Donald Tramp (74 godine), aktuelni američki predsednik, kao kandidat Republikanske partije i Džozef (Džo) Bajden (78 godina), bivši potpredsednik SAD u administraciji Baraka Obame, kao kandidat Demokratske stranke.

Od ukupno 28 kandidata na samom početku kampanje Džo Bajden se kotirao tek na četvrtom, petom mestu po ukupnoj podršci glasačkog tela Demokratske stranke, prikupljenim prilozima za kampanju kao i još po nekim parametrima.

Tokom predizbornog perioda veliki broj kandidata je napuštao trku, zaključujući i povlačenje Majkla Blumberga u martu ove godine, pri čemu je najveći broj njih prilikom napuštanja predizborne trke podržao Džoa Bajdena za nominaciju. Berni Sanders odustaje od nominacije u aprilu ove godine, nakon nekoliko poraza u preliminarnim izborima za kandidata održanim u više američkih saveznih država (sanders je izgubio podršku, prema oceni američkih analitičara, jer nije umeo da objasni američkom glasaču šta zapravo hoće). Nakon toga je Džo Bajden ostao kao jedini kandidat kojeg je Demokratska stranka i proglasila svojim zvaničnim kandidatom za izbore u novembru 2020. godine.

Može se reći da je glavnu ulogu u pobedi Bajdena imala podrška establišmenta Demokratske stranke, podrška koju mu je dala većina kandidata koji su odustajali od nominacije (posebno Blumberga, koji mu je ustupio i svoje digitalne resurse), a prevashodno podrška koju je dobio od bivšeg šefa, Baraka Obame, kojom je obezbedio većinsku podršku afroameričke populacije koja glasa za Demokratsku stranku.

BAJDENOV PROBLEM I TRAMPOVI PROBLEMI

Glavni Bajdenov problem sa kojim će se sučeljavati biće kako da motiviše glasače Demokratske stranke mlađe od 30 godina da ga prihvate i ipak glasaju za njega na izborima, jer su oni u ogromnom broju podržavali Bernija Sandersa a imaju tendenciju da glasaju na izborima za predsednika samo ako na njima učestvuje njihov kandidat, u suprotnom apstiniraju od učešća na izborima.

Sa druge strane, aktuelni američki predsednik Donald Tramp, suočava se sa najvećim padom svoje popularnosti od početka svog mandata.

Istraživanja javnog mnjenja pokazuju veliko nezadovoljstvo načinom na koji se odnosio prema problemu pandemije COVID-19, kao i odnosom prema trenutno aktuelnim antirasnim demonstracijama koje su preplavile velike američke gradove.

U vezi sa problemom pandemije korona virusa, Tramp je lutao od javnog nepriznavanja opasnosti i tvrdnji da je to problem Kine koji neće zadesiti SAD, preko prebacivanja odgovornosti na guvernere saveznih država i gradonačelnike najpogođenijih gradova da nisu sposobni da se izbore sa problemom, iznošenja lakovernih tvrdnji da SAD poseduje dovoljan broj testova, medicinske opreme, sposobnosti i spremnosti njegove administracije da izađe na kraj sa problemom, preporučivanja upotrebe neproverenih lekova u borbi sa virusom, do negiranja zvaničnih podataka o broju zaraženih i preminulih u SAD od posledica virusa. Na kraju je našao neprijatelja u Kini, koju je optužio da je kriva za globalnu zdravstvenu i ekonomsku krizu.

Konferencije za štampu stručnjaka koji su radili na borbi protiv pandemije Tramp je pretvorio u političke govore i često ulazio u neprimerene i, do sada u SAD, neviđene rasprave i vređanja novinara.

SAD su, inače, zemlja koja je najviše pogođena pandemijom, kako po broju zaraženih tako i po broju preminulih. Uvidevši da su mere fizičke distance i karantina počele ozbiljno da narušavaju ekonomiju SAD, da je na desetine miliona Amerikanaca (kažu 40 miliona) ostalo bez posla, te da zemlja kreće u veliku ekonomsku recesiju (uprkos velikim paketima finansijske pomoći koji su usvojeni radi sprečavanja posledica pandemije), počeo je da insistira na otvaranju ekonomije i pre nego su se zdravstveni stručnjaci sa tim saglasili i ponovo počeo napad na guvernere saveznih država (prevashodno one koji su izredova Demokratske stranke), optužujući ih za sportost i nespremnosti da dozvole otvaranje poslova.

Tom prilikom je i zvanično podržao proteste koji su se u nekim državama i gradovima održavali sa zahtevom da se ukinu mere karantina kako bi poslovi mogli ponovo da se obavljaju.

Aktuelni američki trenutak je obeležen masovnim antirasnim demonstracijama koje se održavaju u vodećim američkim gradovima (a poslednjih dana i u manjim gradovima) a povodom brutalnog ubistva Afroamerikanca Džordža Flojda (46 godina) prilikom policijskog hapšenja. Džordž Flojd je preminuo usled gušenja izazvanog pritiskom kolena na njegov vrat od strane policajca, koji gaj e vezanog i na zemlji držao u tom položaju viže od 10 minuta i pored njegovih molbi da ga puste jer ne može da diše.

Ceo događaj su snimili prolaznici, koji su se i na licu mesta bunili zbog brutalnosti policije. Kao posledica ovog događaja prvo su otpočeli nemiri u Mineapolisu (gradu gde se nesrećni događaj i desio) a onda su se proširili i na druge velike američke gradove. Upočetku su demonstracije bile dosta nasilne uz elemente vandalizma u pojedinim gradovima, ali su se vrlo brzo pretvorile u masovne, mirne proteste u kojima se zahteva promena rada policije i prestanak rasne diskriminacije i reformu policije.

Tramp je i na ovaj izazov odgovorio pretnjama da će izvesti vojsku na ulice američkih gradova, kao i podrškom policiji u upotrebi suzavca, gumenih metaka i svim drugim metodama za suzbijanje demonstracija. Da bi otišao do crkve u blizini Bele kuće i napravio fotosešn sa članovima svoje administracije, policiji je naloženo da potpuno mirne demonstrante ispred Bele kuće rastera gumenim mecima i suzavcem. Kao dodatak, umesto uobičajene gradske policije ispred Bele kuće su dovedeni pripadnici čuvara zatvora iz Teksasa kao snage mira i reda.

Od ovakvog Trampovog ponašanja ogradili su se brojni zvaničnici među kojima i bivši i sadašnji državni sekretar zaodbranu (Džim Matis i Mark Esper), bivši državni sekretar Kolin Pauel, kao i druge eminentne ličnosti američkog vojnog i političkog vrha. Najčešća poruka koju su iznosili zvanično preko pisanih ili video saopštenja jeste da Donald Tramp deli naciju i da je to nezabeležen slučaj u američkoj istoriji.

Uz sve ovo, Tramp se suočava i sa previranjima na globalnom nivou, jer, prema mnogim ocenama, SAD nisu više dominantna sila u svetu. Štaviše, Kina, koju Tramp i njegovi saradnici konstantno prozivaju i optužuju (uključujući i za slabljenje pozicije pred izbore), kao da preuzima poziciju broj 1 u svetu ili je bar dovoljno jaka da Americi parira po svim osnovama. Moguće je da prisustvujemo novom svetskom poretku...

U ovakvoj uzavreloj atmosferi SAD ove godine očekuju izbori.

Pre svega, trebalo bi ukazati na specifičnost američkog izbornog sistema, tzv. Elektorskog sistema. Izbori se održavaju u svim američkim saveznim državama, pobednik u svakoj od država dobija elektorske glasove koje ta država ima. Sve države (osim Mejna i Nebraske) su usvojile takozvani sistem "pobednik nosi sve". Konkretno to znači da onaj kandidat koji osvoji većinu glasova, bez obzira koliko mala možda razlika bila, nosi sa sobom sve elektore koje ta država daje.

Broj elektorskih glasova zavisi od veličine države tj. od brojnosti poulacije. Najviše elektora daju Kalifornija (55), Teksas (38), Njujork (29), Florida (29), dok neke države daju samo po 3 elektora (Aljaska, Delaver, Montana, Sveerna Dakota…). Od ukupno 538 elektora, potrebno je da se osvoji 270 kako bi se pobedilo na predsedničkim izborima.

Naredna, istorijski gledano, posebnost je sklonost nekih država da najčešće glasaju za kandidata Demokrata, odnosno Republikanaca, tako da se i države onda dele na tzv. "Plave" i "Crvene" i onda ostaju one države kojima se u kampanji posvećuje posebna pažnja a to su tzv. swing(promenljive) države. Kao primer Plave države već dugo se ubraja Kalifornija, dok je primer za Crvenu državu - Teksas, a kao swing (promenljive) države u poslednjih 20 godina se ubrajaju Kolorado, Florida, Ajova, Mičigen, Minesota, Nevada, Nju Hempšir, Severna Karolina, Ohajo, Pensilvanija, Virdžinija i Viskonsin.

Imajući u vidu vremensku ograničenost kampanje kao i budžeta, kandidati se obično fokusiraju na kampanju u promenljivim državama kao i u "svojim" državama gde postoji procena pada popularnosti ili "protivničkim" državama gde su se približili popularnosti protivničkog kandidata.

TRAMP GUBI POPULARNOST

Prema poslednjim analizama, Tramp je izgubio uporište (u odnosu na izbore 2016. godine) kod većeg broja demografskih grupa (posmatrajući obrazovanje, pol i rasnu pripadnost).

Prema poslednja dva istraživanja, Džo Bajden vodi za oko 7% prednosti u odnosu na Trampa. Na izborima 2016. godine, u tzv. opštem glasanju (ukupan broj glasača za jednog kandidata) Tramp je izgubio od Hilari Klinton, ali imajući u vidu elektorski sistem to ga nije onemogućilo da pobedi. Razlika od 7% se po analitičarima čini nemogućom za pobedu čak i u elektorskom sistemu.

U vezi sa demografskim grupama Tramp je i ranije loše stajao kodobrazovanijih glasača, onih sa fakultetskom diplomom (2016. godine Hilari Klinton je imala 9% prednosti kod ovih glasača), ali mu se se smanjila podrška i u grupi onih bez fakultetske diplome (2016. godine je imao 8% prednosti kod ove grupe u odnosu na Hilari Klinton).

Poslednje analize pokazuju da je njegova prednost smanjena na samo 3% u grupu bez fakultetske diplome, dok se kod onih sa fakultetskom diplomom povećala razlika na čak 24% prednosti za Bajdena. Gubitak prednosti kod jednih i povećanje razlike za protivkandidata kod drugih se smatra ozbiljnim gubitkom za Trampa.

U vezi sa polom glasača Tramp je 2016. godine dobio 12% više glasova muške populacije u odnosu na Hilari Klinton, ali je za isti odnos izgubio u podršci ženske populacije. Prema najnovijim procenama, njegova prednost kod muških glasača je pala na 8%, dok je kod ženske populacije njegov pad otišao na 21% prednosti za protivnika.

Imajući u vidu da ženska populacija više doprinosi ukupnom broju glasova ovu razliku će Tramp teško popraviti. Najproblematičniji pokazatelj za Trampa je njegov položaj kod rasnih grupa. Dok je 2016.godine dobio bele (ne hispano) glasače za 21% čime je dosta nadoknadio svoj slabiji položaj kod hispano i afroameričke populacije, sada je u toj grupi bolji od Bajdena za samo 6%.

I dok je poboljšao svoju poziciju kod hispano i afroameričke populacije u odnosu na 2016. godine (istina, reč je o analizama radjenim pre izbijanja antirasnih demonstracija u SAD) gubitak kod bele populacije mu može naneti nepopravljiv udarac, jer je najveći broj glasača u SAD unutar bele populacije.

I da donekle zaključimo - prema trenutnom stanju stvari, šanse Donalda Trampa da ponovo pobedi na izborima su se prilično smanjile ali do izbora ima još 5 meseci što je u političkom smislu 21. veka ogroman period. Imajući u vidu sve potrese u 2020. godini u vidu pandemije, demonstracije, preteće ekonomske recesije, za očekivati je još političkih obrta.

Na kraju pojedini američki analitičari, izuzetno upućeni u dešavanja, ocenjuju da, ne baš harizmatični, Bajden i nema snagu da pobedi ali da Tramp ima velike šanse da izgubi.