Tog 5. marta 1953. godine umro je diktator koji je za jedne bio simbol pobede nad nacizmom, a za druge brutalan tiranin koji je zatvarao, proganjao i ubijao svoje neistomišljenike.
Josif Visarionovič Džugašvili Staljin (1878-1953) prvi Generalni sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza, je preuzeo vodeću ulogu u sovjetskoj politici nakon smrti Vladimira Iljiča Lenjina 1924. godine.
Zaslužan je za brzu industrijalizaciju ali i ekonomske kolektivizaciju SSSR-a. Odgovoran je za katastrofalnu glad u Sovjetskom Savezu 1932-33 (poznatu u Ukrajini kao Golodomor - 4 miliona mrtvih od gladi), zatim Veliku čistku (poznatu još i kao "Veliki teror"), kampanju za "čišćenje" Komunističke partije a potom i vojske od ljudi optuženih za sabotaže, terorizam i izdaju.
Radilo se zapravo o eliminisanju Staljinovih stvarnih ili zamišljenih protivnika, koje je rezultovalo gulazima i najmanje 20 miliona mrtvih.
Do vlasti sistemom eliminacije
Sovjetski diktator gruzijskog porekla, Staljin je bio učenik bogoslovije, koji je pristupio socijaldemokratskim krugovima, potom boljševicima.
Pre Oktobarske revolucije 1917. organizovao je akcije terorista koji su, prema nalogu vođe boljševika Vladimira Lenjina, izvodili napade na banke i konvoje radi pljačke novca.
U partijski Politbiro i Vojno-revolucionarni komitet Staljin je ušao u oktobru 1917., a od aprila 1922. do smrti u martu 1953. bio je generalni sekretar partije.
Posle smrti Lenjina u januaru 1924. vešto je koristio borbe u partijskom vrhu i jednog po jednog fizički je - uglavnom posle montiranih političkih procesa - eliminisao sve koji bi mogli da mu ugroze vlast.
Vremenom je to postao razrađen sistem terora s ogromnom mrežom zatvora i koncentracionih logora u koje su upućivani milioni ljudi. Izgradio je kult svoje ličnosti u SSSR-u, što je postepeno zahvatilo gotovo sve komunističke partije u svetu.
Čistke je započeo 1934. i likvidirao je praktično sve stare boljševike, partijske, državne i armijske rukovodioce, mnoge rukovodioce Kominterne i čitava rukovodstva stranih komunističkih partija, uključujući jugoslovensko.
U otadžbinskom ratu protiv nacističke Nemačke i njenih saveznika od 1941. do 1945. bio je vrhovni komandant oružanih snaga, učestvovao je na međunarodnim konferencijama u Teheranu, na Jalti i u Potsdamu, prihvatio je podelu interesnih sfera posle Drugog svetskog rata u Evropi i Aziji.
Crvena armija dočekala je nespremna napad nacista, jer je Staljin prethodno pozatvarao mnoge visoke oficire i sposobne vojnike, koje je nakon nemačkih upada u Sovetski Savez brzo rehabilitovao. Staljin je 1947. formirao Informacioni biro komunističkih partija, pomoću kojeg je nastojao da obezbedi uticaj u komunističkom svetu posle raspuštanja Kominterne. Tako je 1948. je pokušao da se obračuna s jugoslovenskim rukovodstvom.
Staljin je doprineo zaoštravanju međunarodnih odnosa u vreme Hladnog rata i okrnjio ogroman ugled SSSR stečen odlučujućom ulogom u slamanju fašizma u Drugom svetskom ratu.
Pijan na samrti, sumnjalo se da je ubijen
Tog dana su narodi SSSR ostali u šoku. Petog marta 1953. godine objavljeno je da je umro Josif Visarionovič Staljin.
Sledeća tri dana milioni građana su odavali počast svom pokojnom lideru. Ali, ubrzo nakon sahrane, počele su da se šire glasine da je Staljin zapravo ubijen, odnosno, da je prirodna smrt bila isprovocirana.
Staljin je preminuo u svojoj rezidenciji na selu u Kuncevu. Bila je to dobro čuvana kuća i 28. februara Staljin je prvo s društvom pogledao film, za kojim je usledila gozba, a potom i terevenka.
Te noći Staljin je otišao u krevet oko četiri ujutro. Iako je imao punu kuću telohranitelja, bila je dobro poznata stvar da nisu smeli da ga ometaju u kući u svakodnevnom životu, i to im je bilo najstrože zabranjeno. Ironijom sudbine ispalo je da je to bio jedan od dva glavna poteza paranoičnog i svojeglavog diktatora koji su mu na kraju došli glave. Došlo je jutro, a Staljin nije izlazio iz sobe, smatrali su da se još nije probudio. Moguće je da su prvo mislili da je duže ostao u krevetu zbog pijanke od prethodne noći. Međutim, prolazio je dan, a Staljin i dalje nije izlazio iz sobe. I dalje nikome nije padalo na pamet da izaziva i uđe. Oko 18.30 u sobi se napokon upalilo svetlo. Ali, osim toga, od Staljina i dalje nije bilo nikakvog drugog znaka aktivnosti.
Tek u 22 sata, 1. marta državni vrh je naredio čuvarima da uđu, da bi ga pronašli kako leži na tepihu između stola i kauča. Zvanična verzija kaže da je Staljin doživeo snažan moždani udar a u tom trenutku nikoga nije bilo u njegovoj blizini da mu pomogne. Ni tada nije bio kraj njegovim mukama. Navodno su prošli sati pre nego što su prelomili atmosferu straha i nedodirljivosti oko tela Staljina drznuli se da ga podignu na kauč, na kom je u bunilu proveo preostale dane svog života, i pre nego što su konačno pozvali lekare.
Sve u strahu da "Koba" ne bi odjednom došao sebi i obrušio se gnevom čoveka koji je milione poslao u Sibir ili pred zid na onoga koga bi zatekao da ga dira. Suštinski problem bio je u tome što je Staljin svoje diktatorsko upravljanje SSSR-om doveo do takvih krajnosti da je čak i njegov najuži krug saradnika bio sasvim izgubljen u trenutku kad on više nije bio u stanju da sve vodi, sve nadzire, makar i dozlaboga paranoično.
Ona druga okolnost koja je dodatno ubrzala Staljinov odlazak s lica sveta bili su problemi sa traženjem najboljih lekara. Vođa je prethodnih godina imao epizodu paranoje povezanu sa "jevrejskom lekarskom zaverom". Pa je zato mnoge od sovjetskih vrhunskih medicinara uništio na sve one načine na koje je to do tada činio s političkim neposlušnim masama. Istoričar Sergej Devjatov kaže da su u kući ipak organizovali improvizovani, ali ipak dobar medicinski centar za pružanje prve pomoći. Ali, oštećenja mozga kod Staljina bila su prevelika. Neki su danas uvereni, iako je Staljin preživeo izliv krvi u mozak i još je neko vreme bio živ, da su ga njegovi bliski saradnici izdali, da namerno satima nisu zvali lekare, sve kako bi ubrzali toliko očekivanu priliku da ga se elegantno reše.
U svakom slučaju, 2. marta Staljinu su doveli njegovu ćerku i njegovog sina, Svetlanu i Vasilija. Ona je posle pričala da su oca zatekli pijanog, čak i u toj situaciji, i da je vikao na lekare. "Bila je to teška i užasna smrt", prisećala se.
Ubrzano je propadao uprkos raznim injekcijama i lekovima, čak su pokušavali i sa pijavicama, da su ga pri kraju morali hraniti kašikom. Danas pojedini stručnjaci smatraju da je vrlo moguće da je neko iz Staljinovog okruženja tada otrovao vođu, i to varfarinom, danas lekom protiv zgrušavanja krvi, jer se koristi u strogim dozama, ali u ono vreme otrovom, jer se primenjivao u velikim količinama. Pritom, Nikita Hruščov je u svojim memoarima 70-ih napisao da je Laurentij Berija, Staljinov ozloglašeni šef tajnih službi, dva meseca nakon Staljinove smrti, kada mu je Hruščov poslao društvo da ga uhvati i sudi mu zbog navodne izdaje i špijunaže, vapio, između ostalog, da ih je on "oslobodio Staljina", da ih je on spasio i tome slično.
Leonid Mlečin, takođe istoričar, rekao je: "Neobično, ali stvarno postoje pretpostavke da bi njegovi bliski saradnici iz Centralnog komiteta i predsedništva bili kriminalci koji bi bez problema ubili svog šefa. Zanimljivo je, ali danas oko toga gotovo da nema sumnji", kaže on.
(Mondo)
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.
