Spartanci i danas važe za jedne od najhrabrijih i najbrutalnijih ratnika koji su ikada postojali. Ipak, za njihovu izdržljivost i neverovatnu ratničku veštinu zaslužne su godine i godine jezivih i iscrpljujućih treninga.
Spartanski ratnici su još kao bebe birani, a treninzi su im počinjali kada bi navršili 5 godina. Ovo su neki od najluđih i najbizarnijih treninga koje su morali da prođu pre nego što bi ušli u svet ratova i osvajanja.
Nakon rođenja sve muške bebe prolazile su detaljan pregled. Ukoliko je otkriven bilo kakav deformitet, bebe su ili davane na usvajanje ili, češće, bacane u jamu Apofete gde su umirale od gladi i žeđi.
Dečaci su u vojne škole slati sa 5 godina
Čak iako bi dečaci bili zdravi i jedri, to nije bio garant da će preživeti detinjstvo. Već u petoj godini života podvrgavani su teškim treninzima. Tada su udaljavani od roditelja i odvođeni u tzv. Agoge – mesta nalik internatima gde su svakodnevno trenirali.
Život na ovom mestu je bio sve samo ne lak. Osoba zadužena za njihov odgoj bila je neka kombinacija učitelja i komandanta, sa sobom je nosio bič i nemilosrdno tukao dečake ako nešto zgreše ili ne postupe po naređenju. Dečaci su često ohrabrivani da se bore među sobom i to oko osnovnih stvari, poput obroka.
Dečaci su učeni ekstremnim veštinama preživljavanja
Već sa 11 ili 12 godina, dečaci su uveliko bili uvedeni u vojnički život. Bili su primorani da uče kako da preživljavaju. Morali su da idu bosi i da daju upravnicima svoju topliju odeću, kako bi očvrsnuli i navikli se na sve vremenske uslove. S vremena na vreme, ovo je podrazumevalo i to da spavaju potpuno goli i nose samo tanku tuniku u svim vremenskim prilikama.
Dodatno, budući spartanski ratnici su uvek bili na posebnom režimu ishrane, jer se u to doba smatralo da će ih to učiniti visokim i mršavim. Gojazni ljudi su ismevani, pa čak i proterivali iz grada.
Šibanje u čast Artemide
Verovatno jedan od najuznemirujućih događaja u javnom životu Sparte bilo je tzv. “takmičenje u izdržljivosti”. Mladi Spartanci bi tada bili postrojeni ispred svetilišta Artemide Ortije i tokom takmičenja šibani u ime duhovnog ritala predanosti. Ovaj ritual je služio da testira izdržljivost novih ratnika i njihovu hrabrost.
Ako su hteli da jedu, morali su da kradu
Kada spartanski ratnici nisu trenirali ili bili bičevani, uglavnom su se bavili krađom hrane. U školi bi dobijali minimalne porcije dovoljne samo za preživljavanje, a građa je bila ohrabrivana. Ipak, ako bi ih uhvatili, bili bi surovo tučeni i oduzeli bi im nekoliko narednih obroka koje su dobijali u okviru škole. Oni koji bi krađu izvršili uspešno nagrađivani su tako bi dobijali i dodatne porcije hrane.
Čak i kad su dobijali svoju dnevnu porciju, spartanska vojnička hrana je bila i više nego odvratna. Jedan od najčešćih “specijaliteta” je bio “crna supa” – mešavina mesa, krvi, soli i sirćeta. Iako deluje krajnje neprimamljivo, većina Spartanaca je zapravo uživala u ovakvom jelu.
Spartanci su živeli u stanju stalnog takmičenja
Spartanske dečake su odgajali da žive u večitoj borbi. Oni su odrastali u okruženju punom konkurencije i brutalnosti, a polis je strogo regulisao njihov život, naročito kada je u pitanju ženidba i deca. Mogli su da imaju žene i da žive sa njima do svoje 30 godine. Međutim, dosta njih je živelo u vojnim barakama i nije nikada imalo priliku da se oženi.
Ujedi kao kazna za pogrešan odgovor
Svakog dana posle večere, za ratnike je organizovan kviz. Postavljali su im brza i neobična pitanja tipa “Ko je najbolji čovek u gradu?”, a očekivalo se da odgovori budu i pametni i lepo sročeni. Ukoliko ne bi dali zadovoljavajući odgovor, bili su ujedani za šake.
Ubijanje ljudi kao sport
Spartanci su učeni kako da prežive i podnesu teške uslove, ali njihov glavni zadatak je bio da ubijaju ljude. Kad bi ratnik napunio 18 godina, mogao je da bude izabran od strane ostalih Spartanaca za “poseban zadatak” – da uhvati i ubije roba.
Upravnici su mladićima često davali lažne informacije kako robovi planiraju pobunu kako bi ih dodatno motivisali na ubijanje. Sa bodežima u rukama, oni su lutali van grada, u delovima koje su naseljavali robovi i tražili svoju prvu žrtvu.
Ko ostaje uskraćen dostojanstvene smrti
Najveća slava za Spartance bila je smrt u borbi. Od njih se očekivalo da brinu o svom fizičkom stanju i da ratuju do 60 godine svog života. Jedini način da nakon smrti dobiju nadgrobni spomenik nakon smrti, bio je da nastradaju tokom borbe. Žene nisu mogle da dobiju spomenik osim ukoliko nisu preminule tokom porođaja donoseći na svet novog Spartanca.
(Mondo/Istorijski zabavnik)
