NATO POTCENIO KREMLJ, PA PREKRŠIO KLJUČNO OBEĆANJE: Zašto Rusiji smeta širenje Alijanse i kako je sve počelo

Uloga NATO-a - transatlantske vojne alijanse osnovane 1949. godine isključivo da bi se suprotstavila Sovjetskom carstvu u Evropi - bila je predmet diskusije od raspada SSSR-a 1991. godine. Tada su mnogi spoljnopolitički stručnjaci pozivali trijumfalne zapadne lidere da uspostave novi bezbednosni okvir kako bi redefinisali odnose sa Rusijom, koja je nasledila ruševine Sovjetskog Saveza.

Čekić bez eksera

Usred intenzivne političke i ekonomske nestabilnosti u Rusiji tokom 1990-ih, suprotstavljanje zapadnom savezu bilo je jedno od retkih pitanja koje je ujedinilo raznorazni politički spektar zemlje, prema dokumentima sa kojih je skinuta tajnost koje čuva Arhiv nacionalne bezbednosti na Univerzitetu Džordž Vašington u Vašingtonu.

"Smatramo da je širenje NATO-a na istok greška i to ozbiljna", rekao je Boris Jeljcin, prvi postsovjetski predsednik Rusije, novinarima na konferenciji sa američkim predsednikom Bilom Klintonom 1997. u Helsinkiju, gde su njih dvojica potpisali sporazum o kontroli naoružanja.

Zaista, dokumenti pokazuju tragove obećanja koje su američki pregovarači dali svojim ruskim kolegama, kao i diskusije o unutrašnjoj politici protiv širenja NATO-a na istočnu Evropu.

"U sadašnjem okruženju, nije u najboljem interesu NATO-a ili SAD da (istočnoevropskim) državama bude odobreno punopravno članstvo u NATO-u i njegove bezbednosne garancije", navodi se u memorandumu Stejt departmenta iz 1990. godine, dok su te države još uvek nastajale od sovjetske imperije kako se Varšavski pakt raspao. "Mi ni u kom slučaju ne želimo da organizujemo antisovjetsku koaliciju čija je granica sovjetska granica. Sovjeti bi takvu koaliciju doživljavali veoma negativno", isticalo se tada, prenosi "Dojče vele".

Post-SSSR poredak: Promena bezbednosne politike

Nijedna od ovih diskusija nikada nije postala zvanična politika, i nijedno od navodnih obećanja nikada nije postalo pravno obavezujući dokument sa Rusijom. Štaviše, odigrali su se u specifičnom savremenom istorijskom kontekstu: Berlinski zid je upravo pao 1989. godine.

Naročito su baltičke države Litvanija, Letonija i Estonija - koje su bile deo Sovjetskog Saveza od 1940-ih do 1991. godine - videle pojačan nagon za političko samoopredeljenje i preorijentaciju bezbednosne strukture regiona. Tri države su ukazale na Deklaraciju UN o neprihvatljivosti intervencije i mešanja u unutrašnje stvari država, koja se odnosi na "političku nezavisnost i unutra i spolja".

Politika otvorenih vrata NATO-a prema Rusiji

Nakon raspada Sovjetskog Saveza, istočnoevropski vojni savez, Varšavski pakt, se raspao 1991. Američki predsednik Bil Klinton je težio Partnerstvu za mir, kojem se Rusija pridružila 1994. Međutim, bilo je neslaganja oko toga da li je to alternativa članstvu u NATO-u ili put do njega.

NATO i Rusija su 1997. godine potpisali "Osnivački akt" o međusobnim odnosima, saradnji i bezbednosti, a 2002. osnovan je Savet NATO-Rusija, koji je imao za cilj da unapredi saradnju. Moskva je dobila pristup i stalno prisustvo u sedištu NATO-a u Briselu. Ali ova razmena je uglavnom zaustavljena nakon ruskog napada na Krim u Ukrajini 2014. godine.

Sve vreme, NATO je držao politiku "otvorenih vrata" u pogledu članstva i držao se prava svih zemalja da biraju svoje saveze. Iz zapadne perspektive, zadržavanje NATO-a uz svoje hladnoratovske granice važilo je samo sve dok su sovjetske snage ostajale u istočnoj Evropi.

U pregovorima "dva plus četiri" za ponovno ujedinjenu Nemačku 1990. godine, dve nemačke države i četiri saveznika iz Drugog svetskog rata - SAD, Britanija, Francuska i Sovjetski Savez - složili su se da vojnici NATO-a ne smeju biti stacionirani na toj teritoriji bivše istočnonemačke komunističke DDR. Do danas ovde deluje samo nemački Bundesver.

Osetljivost Rusije oko mogućeg širenja NATO-a na istok bila je dobro poznata. "Bez obzira na to koliko je nijansirano, ako NATO usvoji politiku koja predviđa ekspanziju na centralnu i istočnu Evropu bez otvaranja vrata Rusiji, to bi u Moskvi bilo univerzalno protumačeno kao usmereno protiv Rusije", napisao je američki diplomata Džejms Kolins u depeši Stejt departmenta. 1993. godine.

Ali od 1990. godine, NATO je prošao kroz pet krugova proširenja uključivši bivše delove Sovjetskog Saveza i nekoliko bivših država Varšavskog pakta.

Strateški koncept NATO-a iz 2010. godine koji reguliše politiku saveza, kaže da "NATO ne predstavlja pretnju Rusiji" i poziva na "istinsko strateško partnerstvo" između dve strane. Dokument je izašao dve godine nakon ruske vojne intervencije u Gruziji, ali pre njenog prvog napada na Ukrajinu. Zasnovan je na mnogim posthladnoratovskim aranžmanima koje Putin sada izgleda želi da napusti, piše "Dojče vele".

NATO je 2008. izneo mogućnost pridruživanja Gruzije i intenzivirao saradnju sa Ukrajinom 2014. U međuvremenu, veliki broj hladnoratovskih mera opreza - kao što su provera kontrole naoružanja i linije komunikacije - su nestali.

Pogrešna procena ciljeva Kremlja

NATO je izvršio kampanju vazdušnog bombardovanja Srbije 1999. godine tokom rata na Kosovu. Srbija je bila ruski saveznik, Vladimir Putin je nedugo zatim izabran za predsednika, piše "Dojče vele". Ruski predsednik i dalje navodi bombardovanje Srbije kao dokaz agresije NATO-a - takođe u kontekstu trenutne krize u Ukrajini.

To pitanje je zauzelo centralnu ulogu kada je naredio svojim oružanim snagama prema ukrajinskim granicama, priznao nezavisnost Donbasa i započeo "specijalnu vojnu operaciju" u Ukrajini 24. februara.

"Ako bi Ukrajina ušla u NATO, to bi predstavljalo direktnu pretnju bezbednosti Rusije", rekao je Putin u televizijskim izjavama nekoliko dana pre napada, a Ukrajinu je tada opisao kao "odskočnu dasku" za napad NATO-a na Rusiju.

NATO je ignorisao Putinov osećaj okruženosti, s obzirom na to da se veliki deo Rusije proteže do Tihog okeana. Međutim, velika većina ruskog stanovništva živi na evropskoj strani zemlje. JD Bindenagel, bivši zamenik američkog ambasadora u Nemačkoj, rekao je za "Dojče vele" da veruje da greška NATO-a nije bila toliko u stvarnom proširenju, već u tome što nije ozbiljno shvatio ruski stav da se osećaju da ih je NATO izdao.

"Nikada se nismo bavili time; mislili smo da je ovo smešna priča. I zato bismo rekli, 'ne, to se nije dogodilo'", rekao je on.

Ipak, Kremlj danas tvrdi da je Zapad prekršio obećanje iz 1990-ih da se NATO neće širiti i to koristi kao jedan od razloga za invaziju na Ukrajina. Takođe, na mirovnim pregovorima među krucijalnim uslovima za prekid vatre je da Ukrajina potpiše da se nikada neće pridružiti NATO-u.

(Mondo)