VOJNI PRITISCI SVE VEĆi, JOŠ JEDNA ZEMLJA SE ODRIČE NEUTRALNOSTI? Da li će i oni krenuti stopama Švedske i Finske?

U slučaju Švedske i Finske, decenije njihove neutralnosti nisu bile ništa drugo nego dobrovoljna spoljna politka, dok su Austrija i Švajcarska su, sa druge strane, obavezane na neutralnost međunarodnim ugovorima.

"Uvek je bilo pokušaja s različitih strana da se odustane od neutralnosti, ali su uvek bili neuspešni. Ne postoji stranka koja to želi, a ne želi ni stanovništvo", kaže bečki politolog Hajnc Gartner.

U anketama se više od 75 posto Austrijanaca redovno izjašnjava za neutralnost. Time bi se na kraju krajeva rasprava zapravo mogla skinuti s dnevnog reda. Pa ipak, ostaje pitanje zašto se neutralnost Austrije čini tako apsolutna, pogotovo što ova zemlja vodi aktivniju spoljnu politiku od Švedske i Finske ili Švajcarske.

Zašto je Austrija uopšte neutralna? Vekovima je Austrija bila velika sila koja je postavljala cara u Svetom rimskom carstvu i bila je sve samo ne neutralna. U 19. veku formirano je Austrijsko carstvo, koje je 1867. godine postalo carska i kraljevska dvojna monarhija Austrougarske, koja je obuhvatala velike delove Balkana i proširila se na današnju Ukrajinu.

Posle poraza u Prvom svetskom ratu Austrija je Versajskim ugovorom svedena na današnje granice. Međutim, zemlja je postala neutralna tek deset godina nakon još jednog poraza i to u Drugom svetskom ratu 26. oktobar 1955. godine Bečkim državnim ugovorom. U to vreme zemlju su, kao i Nemačku, okupirale četiri sile koje su pobedile u ratu, Rusija, SAD, Velika Britanija i Francuska.

"Neutralnost je bila jedini način za Austriju da natera savezničke trupe da se povuku", objašnjava Gartner.

Austriji je tada čak pretila trajna podela, slična onoj u Nemačkoj, ali je ona otklonjena konsenzusom sila pobednica o neutralnosti, posebno Sovjetskog Saveza i SAD-a, napominje on.

Koliko je Austrija neutralna? Čak i ako se uzme u obzir činjenica da je Sovjetski Savez u to vrijeme pristao na neutralnost, nema sumnje da Austrija naginje kulturi i demokratskom, tržišno-ekonomskom sklopu vrednosti Zapada. To se ogleda i u činjenici da je Austrija 1961. godine postala jedna od osnivača Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD).

Međutim, u isto vreme, od 1960-ih, glavni grad Austrije Beč postao je sedište nekoliko važnih međunarodnih organizacija koje se ne mogu pripisati ni jednoj strani Hladnog rata, uključujući Međunarodnu agenciju za atomsku energiju i Organizaciju zemalja izvoznica nafte kao i niz organizacija Ujedinjenih nacija. Bruno Kreisky, austrijski kancelar od 1970. do 1983, vidio je ovo kao bolju alternativu sigurnosne politike u odnosu na jačanje vojske u zemlji.

Za politologa Gartnera ovo nije kontradikcija. "Nije u pitanju neutralnost, nego vojna neutralnost", ističe on. Državni ugovor isključuje posebno tri stvari: vojno mešanje u sukobe drugih zemalja, stalno stacioniranje stranih trupa u Austriji i pristupanje vojnom savezu.

Ipak, Sovjetski Savez se, kao i Ujedinjeno Kraljevstvo, dugo protivio pristupanju Austrije Europskoj zajednici, organizaciji koja je prethodila Evropskoj uniji. Ovo je opravdano pasusom u državnom ugovoru koji je isključivao "uniju s Njemačkom" , čak i ekonomsku. Konačno, neposredno pre pada Berlinskog zida, Austrija je podnijela zahtev za članstvo, koji je ispunjen 1995. godine.

Ali svoju neutralnost Austrijnanci tumače drugačije: "Švajcarska se drži pasivnije neutralnosti od Austrije", kaže Gartner. Tradicionalno, Švajcarska se ne priključuje nikakvim državnim sankcijama, nije članica EU-a i stoga ne sarađuje u zajedničkoj spoljnosti i sigurnosnoj politici EU-a.

(MONDO)