Fraza "Ruski svet" zamišljena je kao koncept objedinjenja kulture i širenja uticaja svuda gde se govori ruski jezik. Prvobitno je trebalo da služi jačanju ruske kulture izvan matice, da bi na kraju postala sinonim za ratnu propagandu i rat u Ukrajini.
Fraza „Ruski svet“ vekovima je oslikavala koncept povezivanja ruske države s ruskom kulturom, bez obzira na teritoriju.
Jedna od najranijih upotreba izraza „Ruski svet“ pripisuje se kijevskom velikom knezu Izjaslavu I iz 11. veka. On, u svojoj pohvali papi Klimentu II, piše: „Sa zahvalnošću tom vernom robu koji je uvećao talenat svog gospodara – ne samo u Rimu, ali svuda: i u Hersonu i u ruskom svetu“. Ova fraza se primenjivala u vreme Carske Rusije, zamrla je tokom postojanja Sovjetskog saveza, ali je ponovo oživela tokom devedesetih godina prošlog veka.
Glavni autori koji stoje iza vaskrsavanja koncepta „Ruskog sveta“ su ruski filozofi metodolozi okupljeni oko Georgija Ščedrovickog, kojem su se kasnije pridružili i propagandisti poput Jefima Ostrovskog. Od istaknutijih metodologa valja pomenuti Valerija Tiškova, Vitalija Skrinika, Tatjanu Poloskovu i Nataliju Naročnicku.
Njihova polazna osnova bila je konstatacija da je nova Rusija proizašla iz Sovjetskog saveza, dakle i dalje je bila multietnička i multikulturna zemlja, tako da je, po njima, „ruska ideja“ bila osnov za ujedinjenje svih koji govore ruski jezik i prihvataju rusku kulturu, te tako oblikuju „Ruski svet“, približavajući se doktrini Ruskog carstva zasnovanoj na – pravoslavlju, suverenizmu i nacionalizmu.
Sredinom devedesetih, metodolozima okupljenim oko Ščedrovickog pridružio se već afirmisani, pomenuti politički strateg Jefim Ostrovski, zaslužan za pobedu Sergeja Mavrodija (jednog najvećih poslovnih prevaranata u Rusiji i osnivača firme „MMM“ koja je tokome devedesetih sprovela tzv. Ponzijevu šemu ogromnih razmera) na izborima za Državnu dumu 1994. godine.
Osveta za poniženja tokom Hladnog rata
Ostrovski je razmišljao o ideološkim pitanjima mnogo pre nego što su postala bitna u novom sistemu ruskog upravljanja. On je 1996. pisao o uzrocima raspada SSSR-a, pozivajući se na mogućnost „osvete“ za propast „velike imperije“:
„Zemlja koja prva prepozna značaj virtuelnog oružja biće prva koja će postaviti ravnotežu u toj sferi. Ovo je polje na kojem Rusija može da dobije odlučujuću bitku Hladnog rata. Virtuelni prostor je taj koji može da izvede povratni udar na Zapad. Tu je šansa Rusije, velike imperije, da se osveti za sve nepravde tokom Hladnog rata.”
Ovo nije bilo daleko od stavova Georgija Ščedrovickog, koji je smatrao da su razvijene zemlje i Istoka i Zapada zainteresovane za „obuzdavanje“ Rusije. Nastavljajući tu liniju razmišljanja, Jefim Ostrovski je bio zainteresovan za „programiranje“ Rusije ideologijom koja se oslanja na pozivanje na Hladni rat i rusku samodovoljnost.
Budi Rus, kupuj rusko
Sredinom 1990-ih kreirao je kampanju „Budi Rus, kupuj rusko“, osmišljenu da unapredi „novi obrazac potrošnje naših sunarodnika“. Ostrovski je opisao projekat kao „državnu političko-reklamnu i obrazovnu kampanju sa elementima makropsihijatrijskog uticaja“. Ovo je još jednom bio eho ideja Georgija Ščedrovickog o „društvenom programiranju“.
Krajem 1990-ih, Jefim Ostrovski i Georgij Ščedrovicki su predložili novi fundamentalni koncept: „Ruski svet“ (Russki mir, na ruskom). Oni su bili veoma svesni da „Ruski svet“ nije identičan ruskoj državi. Njihovo razmišljanje nije bilo u smislu rata, već u smislu tržišne utakmice.
U međuvremenu, Georgij Ščedrovicki umro je 1994. godine u selu Boljševo, a nasledio ga je sin Pjotr, nastavivši tamo gde je stao njegov otac. Mlađi Ščedrovicki je nastavio da obučava nove ruske CEO kadrove, ali i da zajedno sa Ostrovskim razvija ideju „Ruskog sveta“ u savremenim uslovima.
Njegov doprinos ovom projektu/ideji, jeste i članak iz 1999. „Ruski svet i transnacionalni ruski“. U njemu je Ščedrovicki junior reč „rat” upotrebio kao metaforu za takmičenje: „Poslednjih decenija menja se i sam tip ratovanja — algebra rata je ekonomsko takmičenje. Brendovi i žigovi su glavno oružje industrijskog ratovanja nove generacije.”
Po njemu, strategija Rusije u ovom „ratu“ bila je da „Ruski svet“, kao „zajednicu ljudi koji govore ruskim jezikom“, učini posrednikom za unapređenje ruskih brendova i robnih marki na nova tržišta budućeg sveta.
Govori ruski, misli ruski, ponašaj se ruski
Godine 2000. Ščedrovicki je izložio glavne ideje koncepta „Ruskog sveta“ u članku „Ruski svet i transnacionalne ruske karakteristike“, među kojima je bio i ruski jezik. Andis Kudors iz Međunarodnog centra za naučnike Vudro Vilson, analizirajući članak Ščedrovickog juniora, zaključuje da on sledi ideje koje je prvi izneo filozof iz 18. veka Johan Gotfrid Herder o uticaju jezika na mišljenje: oni koji govore ruski počinju da misle ruski, a na kraju i da se ponašaju ruski. Dakle, njegove „ideje“ bile su plagijat. Ili koincidencija, zavisi kako ko posmatra.
Drugi metodolog, Sergej Gradirovski, shvatao je koncept „Ruskog sveta“ drugačije: kao „integraciju Rusije sa zemljama bivšeg SSSR-a“, koje još uvek imaju stanovništvo koje govori ruski. Gradirovski je izjavio da je „predloženi ruski geokulturni svet sličan postimperijalnim formacijama Evrope, Britanskom komonveltu, iberoameričkim državama, zajednici frankofonskih zemalja i drugim sličnim formacije.”
Putin prisvojio termin i pošao u rat
Tako je Gadirovski, praktično, otvorio vrata frazi „Ruski svet“ za upotrebu u dnevnopolitičke svrhe. Posle 2010. izgovarali su je visoki ruski funkcioneri, pa i sam Vladimir Putin.
Na kraju, imperativ „odbrane ruskog sveta“ postao je glavno zvanično opravdanje ruske vojne intervencije u Donbasu.
(MONDO)
