Ozloglašeni doktor Volter Frimen koji je odradio na hiljade lobotomija poznatih kao "ice-peak" lobotomija, svoj metod primenio je i na Hauarda Dalija koji je imao samo 12 godina kada je podvrgnut proceduri.
Psihijatar po imenu Volter Frimen 17. januara 1946. godine pokrenuo je radikalno novu eru u lečenju mentalnih bolesti. Tog dana je u svojoj kancelariji u Vašingtonu izveo prvu transorbitalnu lobotomiju (poznatu kao ice-peak lobotomy). Frimen je verovao da je mentalna bolest povezana sa preaktivnim emocijama i da je presecanjem mozga odsekao ta osećanja.
Njegov prvi pacijent je bila domaćica po imenu Elen Jonesko. Njena ćerka, Angelen Forester, bila je tamo tog dana.
"Pre toga je bila apsolutno nasilno samoubilačka. Posle transorbitalne lobotomije nije bilo ništa. Odmah je prestalo. Bio je samo mir. Ne znam kako da vam objasnim, bilo je kao da okrenem novčić. Dakle, šta god da je uradio, uradio je nešto kako treba", rekla je njena ćerka.
Do 1949. godine, transorbitalna lobotomija je postala popularna. Friman je lobotomirao pacijente u mentalnim ustanovama širom zemlje. Bilo je nekih veoma neprijatnih rezultata, veoma tragičnih rezultata i nekih odličnih rezultata i mnogo toga između“, kaže dr Eliot Valenštajn, koji je napisao knjigu "Great and Desperate Cures", knjigu o istoriji lobotomija.
Valenštajn kaže da se procedura "širila kao požar“ jer su alternativni tretmani bili retki.
"Nije postojao drugi način lečenja ljudi koji su bili ozbiljno mentalno bolesni. Lekovi nisu uvedeni sve do sredine 1950-ih u Sjedinjenim Državama, a psihijatrijske ustanove su bile pretrpane... Pacijenti i njihove porodice su bili spremni da probaju skoro sve", rekao je on.
Do 1950. Frimanova revolucija lobotomije bila je u punom zamahu. Novine su to opisale kao lakše nego lečiti zubobolju. Frimen je bio šoumen i voleo je da šokira svoju publiku lekara i medicinskih sestara izvođenjem lobotomija. Godine 1952. izveo je 228 lobotomija samo u Zapadnoj Virdžiniji u periodu od dve nedelje. (Lobotomirao je 25 žena u jednom danu) Odlučio je da se njegova 10-minutna lobotomija može koristiti i za druge osim neizlečivo mentalno bolesnih.
Najmlađi Frimanov pacijent bio 12-ogodišnji Hauard Dali
Jedan od Frimanovih najmlađih pacijenata je Hauard Dali. Tokom ranijih godina, Dali je krenuo u potragu da otkrije priču iza procedure kojoj je podvrgnut kao 12-godišnji dečak.
Istražujući svoju priču, Dali je posetio Frimenovog sina. Majka Hauarda Dalija umrla je od raka kada je on imao 5 godina. Njegov otac se ponovo oženio, a Dali je sam rekao "Moja maćeha me je mrzela. Nikad nisam razumeo zašto, ali bilo je jasno da će učiniti sve da me se reši."
"Da ste me videli nekada ne biste znali da sam imao lobotomiju. Jedino što biste primetili je da sam veoma visok. Ali uvek sam se osećao drugačije, pitao sam se da li mi nešto nedostaje iz duše. Ne sećam se operacije i nikada nisam imao hrabrosti da pitam svoju porodicu o tome. Tako sam pre dve godine krenuo da saznam sve što sam mogao o svojoj lobotomiji", rekao je Hauard.
Kako su to opisali oni koji su posmatrali proceduru, pacijent bi bio onesvešćen elektrošokom. Friman bi zatim uzeo oštar instrument nalik na metalni šiljak kojim se lomi led koji bi ubacio iznad pacijentove očne jabučice i gornjeg kapka, u prednje režnjeve mozga, pomerajući instrument napred-nazad. Zatim bi uradio istu stvar na drugoj strani lica.
Zapisi psihijatra Voltera Frimana
Pretraživanje Dalijevih zapisa među Frimanovim fajlovima arhiviranim na Univerzitetu Džordž Vašington otkrilo je zašto ga je Friman lobotomirao.
Prema Frimanovim beleškama, Lu Duli je rekla da se plaši svog posinka, kojeg je opisala kao prkosnog i divljačkog izgleda. "On ne reaguje ni na ljubav ni na kaznu. On se protivi da ide u krevet, ali onda dobro spava. Dosta sanjari i kada ga pitaju o tome kaže 'Ne znam'." On pali svetla u sobi kada je napolju široka sunčeva svetlost", govorila je lekarima njegova maćeha.
Friman je 30. novembra 1960. napisao: "Gospođa Dali je došla da razgovara o Hauardu. Stvari su se mnogo pogoršale i ona to jedva podnosi. Objasnio sam gospođi Dali da bi porodica trebalo da razmotri mogućnost promene Hauardove ličnosti pomoću transorbitalne lobotomije. Gospođa Dali je rekla da je odluka na njenom mužu, kao i da će razgovarati sa njim".
Zatim 3. decembra 1960: "Gospodin i gospođa Dali su očigledno odlučili da operišu Hauarda. Predložio sam da ne govore Hauardu ništa o tome." U zapisu od 4. januara 1961., dve i po nedelje nakon dečakove lobotomije, Friman je napisao: "Rekao sam Hauardu šta sam mu uradio... i on je to uzeo bez reakcija. Sedi tiho, cereći se većinu vremena i ne nudi ništa."
"Trebale su mi godine da sredim svoj život. Kroz sve to su me proganjala pitanja: 'Da li sam uradio nešto da bih ovo zaslužio?, Mogu li ikada biti normalan?', i pre svega, 'Zašto je moj tata to uradio? dozvolio da se ovo desi?"
Razgovor sa ocem posle 40 godina
Više od 40 godina, Hauard Dali nikada nije razgovarao o lobotomiji sa svojim ocem. Krajem 2004. Rodni Dali je pristao da razgovara sa svojim sinom o operaciji.
"Pa kako ste našli doktora Frimana?", pita Hauard Dali.
"Nisam“, odgovara Rodni Dali i dodaje da je Lu Dali bila ta. "Ona te je odvela... Mislim da je pokušala sa nekim drugim doktorima koji su rekli da tu nema nema ništa loše i da si normalan dečak. To je bio problem u njoj", odgovorio je Rodni Dali i dodao da je Lu Dali bila ta koja je inicirala lobomotomiju dečaka, a zatim rekao:
"Manipulisan sam, čisto i jednostavno“, kaže Rodni Dali.
Susret sa ocem se pokazao kao katarzičan za Hauarda Dalija. "Iako odbija da preuzme bilo kakvu odgovornost, samo sedenje ovde sa mojim tatom i pitanje o mojoj lobotomiji je najsrećniji trenutak u mom životu", rekao je Hauard Dali.
Dvogodišnje putovanje Hauarda Dalija u potrazi za pričom iza njegove lobotomije je završeno.
"Nikada neću saznati šta sam izgubio u tih 10 minuta sa dr Frimanom i njegovom metalnom iglom. Nekim čudom me to nije pretvorilo u zombija, slomilo mi duh ili me ubilo. Ali je uticalo na mene. Duboko. Operacija Voltera Frimana je trebalo da ublaži patnju. U mom slučaju je uradila upravo suprotno. Osećao sam se kao nakaza zbog lobotomije. Ali sada znam da moja lobotomija nije dotakla moju dušu. Konačno sam u miru", rekao je on.
Dalijev skoro potpuni oporavak je stoga misterija. Nakon bruutalne operacije, nema sporosti govora, nema žmirenja očiju, nema nedostatka društvene inhibicije koja karakteriše većinu preživelih od lobotomije. Sada ima 75 godina. Ima sina Rodnija i posinka Džastina i mačku koja se zove Princeza. Napisao je i autobiografiju "Moja lobotomija", koju je napisao zajedno sa novinarom Čarlsom Flemingom, objavljenoj u SAD.
Posle 2.500 operacija, Friman je izveo svoju poslednju ice-peak lobotomiju na domaćici po imenu Helen Mortenson u februaru 1967. Umrla je od krvarenja u mozgu, a Frimanova karijera je konačno završena. Friman je prodao svoj dom i proveo ostatak dana putujući zemljom u kamperu, posećujući stare pacijente, očajnički pokušavajući da dokaže da je njegova procedura promenila hiljade života na bolje. Frimen je umro od raka 1972.
(MONDO)
