Američki list "Forin afers" objavio je u svom izdanju za septembar analizu ciljeva, planova i ideja kojima se rukovodi ruski predsednik Vladimir Putin u agresiji na Ukrajinu, koja traje već pola godine. Autori teksta su Fiona Hil, viši saradnik Centra za SAD i Evropu u Programu za spoljnu politiku Brukings instituta, koja je od 2017. do 2019. bila viši direktor za Evropu i Rusiju u Savetu za nacionalnu bezbednost SAD, i Anđela Stent, istaknuti viši saradnik na Institutu Brukings i profesor na Univerzitetu Džordžtaun.

Hil je u široj javnosti najviše upamćena po svedočenju pred Kongresom SAD na prvom suđenju za opoziv tadašnjeg predsednika Donalda Trampa 2019. godine, ali ova stručnjakinja za međunarodne odnose decenijama proučava Vladimira Putina i njegov režim u Moskvi. U intervjuu u martu izjavila je da smo "već usred trećeg svetskog rata, bez obzira da li smo ga u potpunosti prihvatili ili ne”. Stent je autor knjige Putinov svet: Rusija protiv Zapada i sa ostalima.

Vladimir Putin, odlučan je da oblikuje budućnost tako da liči na njegovu verziju prošlosti. Ruski predsednik je napao Ukrajinu ne zato što se osećao ugroženim širenjem NATO-a ili zapadnim "provokacijama". On je naredio svoju "specijalnu vojnu operaciju“ jer veruje da je božansko pravo Rusije da vlada Ukrajinom, da izbriše nacionalni identitet zemlje i da integriše njen narod u "Veliku Rusiju“.

Putin je, podsećaju, detaljno opisao ovu misiju u raspravi od 5.000 reči objavljenoj u julu 2021. godine pod naslovom "O istorijskom jedinstvu Rusa i Ukrajinaca", čija je glavna teza da su Belorusi, Rusi i Ukrajinci potomci Rusa, drevnog naroda koji je naseljavao zemlje između Crnog i Baltičkog mora. Osim što je vezan zajedničkom teritorijom i jezikom i pravoslavnom verom, što je manje-više neosporno, Putin insistira da Ukrajina nikada nije bila suverena, osim nekoliko istorijskih pauza kada je bezuspešno pokušavala da postane nezavisna država.

Lenjin je "ukrao" istorijsku čast Rusiji i "stvorio” Ukrajinu

Prema njegovom viđenju istorije, Rusija je "ukradena” sa svoje centralne teritorije kada su boljševici stvorili Sovjetski Savez 1922. i osnovali Ukrajinsku Sovjetsku Socijalističku Republiku. Posle raspada SSSR-a, Zapad je iskoristio Ukrajinu kao platformu za pretnju Rusiji i podržao uspon tamošnjih „neonacista“. Putinov esej, koji je navodno dobio svaki ruski vojnik upućen u Ukrajinu, završava se tvrdnjom da Ukrajina može biti suverena samo u partnerstvu sa Rusijom, jer "mi smo jedan narod“.

Ovo je više od sfere uticaja, naglašavaju Hil i Stent – to je sfera kontrole, sa mešavinom direktne teritorijalne reintegracije nekih teritorija i zemalja i dominacije u bezbednosnoj, političkoj i ekonomskoj sferi nad drugima. Putin je počeo postepeno sprovođenje ovog plana još 2014. godine, kada su ruske snage u borbenim uniformama bez obeležja (zbog čega su i nazvane Mali Zeleni) preuzele kontrolu nad Krimom.

Potom su usledile tajne operacije izazivanja pobune na istoku i jugu Ukrajine, pre svega u pograničnom regionu Donbasa. Oružani sukob između ukrajinskih vlasti i ruskih separatista koji je usledio rezultirao je ukupno 14.000 mrtvih u narednih osam godina – ne samo na ruskoj strani, kako ruski propagandisti često tvrde, već i na obe. Rusi su sada otvoreno zauzeli dobar deo te teritorije.

Ko kontroliše prošlost...

Za Putina je istorija, odnosno istorijski narativ, moćno političko oružje koje podržava njegov legitimitet. Još 2010. godine njegov portparol je publici u Međunarodnom debatnom klubu Valdaj rekao da Putin "sve vreme“ čita knjige o ruskoj istoriji. Njegova opsesija ruskom imperijalnom prošlošću i namera da ispravi ono što on vidi kao istorijsku nepravdu – odvajanje Ukrajine od Rusije – takođe nije nova.

"Boljševička, komunistička Rusija stvorila je zemlju koja nikada ranije nije postojala“ spajanjem ruskih teritorija poput regiona Donbasa, centra teške industrije, u novu ukrajinsku socijalističku republiku, objasnio nam je Putin. Istina je da su Lenjin i boljševici obnovili Rusko carstvo i nazvali ga drugačije, kažu Hil i Stent.

Osnovali su zasebne sovjetske socijalističke republike da bi se predstavili kao suprotnost carevima koji su vladali ujedinjenom, rusifikovanom državom i potlačenim etničkim manjinama. Ali za Putina je odluka boljševika bila nelegitimna i podstakla je „vatrene nacionaliste“ u Ukrajini koji su tada razvili opasne ideje o nezavisnosti. Putin tvrdi da popravlja ove vekovne "strateške greške“.

"Povratak istorijski ruskih teritorija“

Narativ o NATO-u kao oruđu američkog imperijalizma i evropske dominacije takođe igra važnu ulogu u Putinovoj verziji istorije. Prema njegovim rečima, NATO je naterao zemlje istočne Evrope, koje pripadaju istorijskoj ruskoj sferi uticaja, da se pridruže alijansi. U stvarnosti, ove zemlje, još uvek u strahu posle decenija sovjetske dominacije, i same su nastojale da se pridruže NATO-u.

Prema Putinovim rečima, Rusija "nije imala drugog izbora“ osim da se brani od vojne pretnje NATO-a. Morala je da napadne Ukrajinu da spreči njen ulazak u NATO, iako njen ulazak uopšte nije bio planiran. Putin je u ruskom parlamentu 7. jula rekao da je rat u Ukrajini započeo „kolektivni Zapad“, koji pokušava da obuzda Rusiju i "nametne svoj novi svetski poredak ostatku sveta“.

Po svaku cenu

U znak odmazde za SAD i evropske zemlje koje vojno podržavaju Ukrajinu, Putin je pokrenuo ekonomski i informacioni rat protiv Zapada, koristeći energiju, žito i druge proizvode kao oružje. Rusija optužuje Ukrajinu da je počinila iste zločine koje je počinila, a za glad u Africi krivi zapadne sankcije, iako je sama blokirala ukrajinski izvoz žitarica preko Crnog mora (sve dok nije pristala na sporazum o deblokadi krajem jula). Rusija pobeđuje u informacionom ratu u mnogim delovima sveta.

Što se tiče zapadne podrške Ukrajini, oružje je značajno povećalo njenu sposobnost da uzvrati udarac, ali su arsenali zemalja donatora već počeli da se prazni. Energetske, finansijske i izvozne sankcije su opsežne i utiču na rusku ekonomiju, ali ne mogu da promene Putinov pogled na istoriju ili njegovu rešenost da pokori Ukrajinu, tako da nisu promenile ni njegovu računicu.

Pravi uticaj zapadnih kontrola izvoza osetiće se 2023. godine, kada će Rusija ostati bez poluprovodnika i rezervnih delova za proizvodni sektor, a njeni industrijski pogoni će se zatvoriti. Naftna industrija zemlje će se posebno boriti jer gubi preko potrebnu tehnologiju i softver iz međunarodne naftne industrije.

EU je obećala da će postepeno ukinuti uvoz nafte iz Rusije do kraja godine, ali suzbijanje uvoza gasa je mnogo izazovnije jer brojne zemlje, uključujući Nemačku, imaju malo kratkoročnih alternativa za zamenu. Računica koja je važila 50 godina – Evropi je potreban gas, a Moskvi prihodi od gasa – više ne važi jer zemlje koje i dalje kupuju rusku naftu i gas plaćaju veće cene.

Zavadi pa vladaj

Uprkos sve glasnijim pozivima na sporazumno rešenje koje bi uključivalo ukrajinske teritorijalne ustupke, čini se da Putin nije zainteresovan za kompromis koji bi ostavio Ukrajinu kao suverenu, nezavisnu državu bez obzira na njene granice.

Hil i Stent pišu da im je nekoliko bivših visokih američkih zvaničnika reklo da su se u aprilu ruski i ukrajinski pregovarači provizorno dogovorili o formi prelaznog rešenja: Rusija će se povući na svoje pozicije od 23. februara, kada je kontrolisala deo Donbasa. i Krim, a u zamenu će Ukrajina obećati da neće tražiti članstvo u NATO-u i umesto toga dobiti bezbednosne garancije brojnih zemalja.

Ali, kako je u julu rekao ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov , kompromis više nije opcija, a čak ni davanje celog Donbasa Rusiji nije dovoljno: "Sada je geografija drugačija. Tu su i Hersonska i Zaporoška oblast i niz drugih teritorija. " Ali cilj očigledno nisu pregovori, već ukrajinska kapitulacija.

Zablude o veličini

U svakom slučaju, Putinove manipulacije istorijom sugerišu da on ima ciljeve izvan Ukrajine – širom Evroazije. Baltičke države bi mogle da se nađu na njegovoj kolonijalnoj listi, kao i Poljska, kojom je delimično vladala Rusija od 1772. do 1918. Veći deo današnje Moldavije bio je deo Ruskog carstva, kao i Finska, između 1809. i 1918. Putin je možda ne može da osvoji one zemlje koje su uglavnom članice NATO-a, ali hoće da ih zastraši i izbaci iz ravnoteže.

U svom idealnom svetu, Putin će koristiti pretnje da bi stekao uticaj i kontrolu nad unutrašnjom i spoljnom politikom susednih zemalja. Globalni jug će ostati neutralan u sukobu Rusije sa Zapadom, a možda će ga čak i podržati. Sa organizacijom BRIKS-a – Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika, čiji je cilj da se proširi na Argentinu, Iran, a moguće i Egipat, Saudijsku Arabiju i Tursku, Rusija želi da postane lider sveta u razvoju, po ugledu na Sovjetskog Saveza.

Posle skoro četvrt veka na vlasti, Putin nastoji da obnovi svoju verziju Ruske imperije. On „ujedinjuje sve (ruske) zemlje“ kao što su to činili veliki ruski carevi i preokreće nasleđe Lenjina, boljševika i posthladnoratovskog sporazuma. Na ovaj način Putin želi da Rusija bude jedini izuzetak od neumoljivog uspona i pada imperijalnih država.

(MONDO)