AVION SE SRUŠIO U PRAŠUMI, A ONDA - ČUDO! Devojčica (17) preživela 12 dana u Amazoniji, otkrila šta joj je spasilo život

Džulijan Kepke (Juliane Koepcke) rođena je 1954. godine. Živela je normalnim životom do svoje 17 godine, potom joj se desilo u životu nešto neočekivano što će ga prodrmati i promeniti iz korena. Ona je 1971. godine 24. decembra krenula na put sa majkom, u posetu ocu u Pukalpu za Božić. Kasnile su sa bukingom, nisu mogle da biraju sedište, rezervacija je bila automatski određena na neka od malo preostalih sedišta.

Džulijan je posmatrala kako munje sevaju svuda oko aviona, a dok se držala za ruke sa majkom i drugim putnicima počela je da plače i vrišti. Avion je počeo da ponire, a buka motora joj je ispunila glavu.

"Odjednom je buka stala i ja sam bila izvan aviona. Slobodno sam padala 3,2 kilometara i dalje vezana za svoje sedište. Šuštanje vazduha je bio jedini zvuk koji sam mogla da čujem. Posle otprilike 10 minuta videla sam veoma jako svetlo na spoljašnjem motoru sa leve strane. Moja majka je vrlo mirno rekla: ‘To je kraj, sve je gotovo‘. To su bile poslednje reči koje sam čula od nje", nastavlja ona potresnu priču.

Dok je osećala kako propada kroz drveće, ostala je bez svesti i probudila se narednog dana sama u džungli. Tražila je majku, ali niko joj nije odgovarao. Na mestu pada aviona, pronašla je torbu sa slatkišima koji su bili njena jedina hrana. Pala je tri kilometra dalje od aviona.

"Slomila sam ključnu kost i imala duboke posekotine na nogama, ali moje povrede nisu bile ozbiljne. Kasnije sam shvatila da sam pocepala ligamente, ali sam mogla da hodam. Četvrtog dana čula sam zvuk sletanja kraljevskog lešinara. Bila sam uplašena jer sam znala da ove ptice sleću samo kada ima puno svežeg mesa da pojedu. Sigurno su osetili tela žrtava nesreće. Kada sam ušla u reku, pronašla sam i tri fotelje na kojima su bila zakačena tela žrtava. Udarac je bio toliko moćan da se tim ljudima glava u zemlju zabila. Panika me je paralizovala. Mislila sam da je jedna od ovih ljudi možda moja mama. Palicom sam dodirnula jedno telo. Ova osoba je imala urađene nokte. Smirila sam se jer majka nikada nije lakirala nokte. Odmah mi je laknulo, ali onda sam se postidela te pomisli", priča Džulijen.

Zahvaljujući zanimanju svojih roditelja koji su bili zoolozi, bila je dobro edukovana o tome šta joj je potrebno da bi preživela. Bila je sama, ali godinama je živela sa svojim roditeljima u džungli, pa je znala šta da radi. Prva odluka bila je traženje reke. Od oca je znala da je u kritičnim trenucima u džungli bilo najsigurnije u reci. Znala je da kada ugleda reku, tu u blizini će biti i ljudi. Uprkos jezivim bolovima koje je trpela, skupila je snagu i besomučno tražila vodu. Kada je ugledala pticu, znala je da joj se konačano sreća osmehnula.

Dobro je znala o kojoj ptici je reč jer joj je majka, koja je bila biolog, često o njoj pričala. Za ovu vrstu je karakteristično da se nastanjuju kraj reka, a to je upravo ono što je Džulijan tražila. Ugledala je reku, a potom i čula glasove ljudi. Dozivala je pomoć i ona je ubrzo i stigla. Šumari su joj ukazali prvu pomoć, a potom i odveli u bolnicu gde se srela sa svojim ocem. Tada je saznala da je njena majka mrtva, kao i ostali putnici.

Džulijan je izdržala jedanaestodnevnu šetnju kroz Amazonsku džunglu, pored svih smrtonosnih životinja koje su se nalazile u njoj, bila je iscrpljena i gladna, ali je uspela da pronađe izlaz. Po uzoru na roditelje, upisuje i završava biologiju. 2011. godine je objavila autobiografsku knjigu o ovom događaju. Ona je i dalje živa, ima 65 godina i o ovoj njenoj priči je snimljeno više filmova. Ovaj događaj se smatra jednim od najneverovatnijih preživljavanja u istoriji čovečanstva.

Pogledajte dokumentarac o čudesnoj Džulijen koja je preživela pad aviona i lutanje po Amazoniji

(MONDO)