PUTIN UPAO U ZAMKU! SAD I NATO HTELI DA NAPADNE UKRAJINU! Šok analiza stručnjaka iz Londona: Zna se njihov KRAJNJI CILJ!

Da bi se razumelo vse ono što se dešava u Ukrajini nije potrebno samo pratiti sve ono što se piše i govori ovih dana, već je potrebno podsetiti se šta se pisalo i govorilo i pre početka invazije, ali i nedugo po njenom pokretanju. U svetlu toga, jednu od najdetaljnijih analiza izneo je u martu ove godine Robert Hanter Vejd, profesor globalne političke ekonomije na Londonskoj školi ekonomije.

Prema njegovim rečima, navedene izjave odražavaju dugogodišnju američku strategiju za promenu režima u Moskvi, sa Ukrajinom kao stožerom. "S jedne strane - poslati dovoljno vojne i druge opreme u Ukrajinu da potopi rusku vojsku u blato. S druge strane, uvesti oštre, dalekosežne sankcije Rusiji kako bi izazvali veliki poremećaj ruske elite i značajno smanjenje uslova života ruske srednje klase. Kombinacija bi trebalo da traje dovoljno dugo da Rusi ustanu i svrgnu Putina i da potom postave predsednika sličnog Jeljcinu koji je naklonjeniji Zapadu. Ali ovoj strategiji - oružje plus sankcije – je bio potreban razlog. Putinova invazija je bila obavezni casus belli. To ni na koji način ne opravdava rusku invaziju i njenu odvratnu taktiku tako što kažu da su upali u zamku SAD i NATO-a", napisao je on.

Dve sukobljene mega sile

Ističe da mejnstrim mediji imaju tendenciju da se drže narativa o "zlom, revanšističkom Putinu" koji napada "nevinu i ujedinjenu Ukrajinu, kao prvi korak ka osvajanju drugih delova istočne i centralne Evrope i obnavljanju nekadašnjeg Sovjetskog Saveza".

"Ukrajinska kriza izražava sukob dve mega sile koje oblikuju svetski poredak. Jedna od njih je dugogodišnja tvrdnja SAD o “primatu“ ili “hegemoniji“ u odnosu na sve druge države. Predsednici Putin i Si (kao i mnogi na Zapadu) često i sa zadovoljstvom govore o padu SAD i lomljenju Zapada, posebno od severnoatlantske finansijske krize 2008. Ipak, ono što je upadljivo u odgovoru SAD i Zapada na rusku invaziju jeste koliko su SAD snažno okupile druge zapadne države – i što je veoma važno, zapadne multinacionalne korporacije – da izoluju istaknutu državu G20 i bivšu članicu G8. Druga mega sila koja se sukobljava je ambicija ruske države da se konstituiše kao centar evroazijske politike, kulture i ekonomije. Ova dugoročna želja je promašena fokusom na Putina – njegovoj ambiciji i njegovom stanju duha. Džejn Berbank, profesor emeritus na Univerzitetu u Njujorku, podseća nas: “Od 1990-ih, u Rusiji se spremaju planovi za ponovno ujedinjenje Ukrajine i drugih post-sovjetskih država u transkontinentalnu supersilu“. Zaista, još od kolapsa Ruske imperije 1917. godine, linija ruskih mislilaca razvila je ideologiju evroazijstva. Ta ideja je bila potisnuta tokom sovjetskog perioda, ali je izbila tokom perestrojke kasnih 1980-ih. Ideologija postavlja ne samo Ameriku, već i ceo atlantski svet kao protivnika Rusije u “sukobu civilizacija”, a rusko pravoslavlje je upregnuto kao lepak u geopolitičkom ratu koji dolazi. Za vreme Putina, teme carske slave i zapadnjačke viktimizacije podignute su na centralno mesto širom zemlje", napisao je on.

Vejd kaže da Berbank dodatno objašnjava kako je Ukrajina u ovoj evroazijskoj ideologiji od početka figurirala kao prepreka.

"Evroazijski ideolozi 1920-ih su već govorili o “problemu Ukrajine”, predstavljajući Ukrajinu kao preterano “individualističku” i nedovoljno pravoslavnu. Istaknuti ideolozi 1990-ih identifikovali su ukrajinski suverenitet kao, po rečima jednog, "ogromnu opasnost za celu Evroaziju". Ruski projekat Evroazija, rekao je on, zahteva, kao "apsolutni imperativ", potpunu kontrolu nad celom severnom obalom Crnog mora. Ukrajina je morala da postane "čisto administrativni sektor ruske centralizovane države". To je ideologija koja motiviše Putina, što ga je navelo da proglasi Ukrajinu "kolonijom sa marionetskim režimom" uoči invazije. To je ideologija koja inspiriše i opravdava njegov brutalni rat u njegovim očima", piše Vejd.

Strategija SAD i NATO-a

Prema njegovim rečima, saževši ambicije Putina i ruske države, vraćamo se na strategiju SAD i NATO za Ukrajinu i Rusiju.

"Oslanjam se na esej Džoa Lorija koji otvara oči, koji objašnjava skrivene motive SAD i NATO-a u ukrajinskoj krizi: okončati Putinov režim i zameniti ga režimom koji je prijateljski i podređen SAD. Američka strategija za promenu režima u Moskvi se dugo pripremala. Karl Geršman, direktor Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED), je 2013. godine (pre nego što je ukrajinski predsednik Janukovič svrgnut 2014.) napisao: “Ukrajina je najveća nagrada.” On je objasnio da ako se može povući iz Rusije i na Zapad, "Putin bi se mogao naći na gubitničkom kraju ne samo u bliskom inostranstvu, već i u samoj Rusiji". Ova veća strategija za obuzdavanje Rusije je kontekst za razumevanje širenja članica NATO-a duž ruskih granica, od Baltika do Bugarske, i prisustva 30.000 vojnika koje je odredio NATO. Takođe pomaže u razumevanju vojne intervencije SAD i nekih drugih zapadnih država za svrgavanje sirijskog vladara Bašara el Asada, ruskog saveznika, kao i politike ohrabrivanja američkih nevladinih organizacija da podstiču nemire u Rusiji", naveo je on.

Napominje da je CIA od 2015. nadgledala tajni intenzivni program obuke u SAD za elitne ukrajinske snage za specijalne operacije i drugo obaveštajno osoblje. "Dana 13. januara objavljeno je da bi snage koje je obučavala CIA “uskoro mogle da odigraju ključnu ulogu na istočnoj granici Ukrajine, gde su se ruske trupe okupile u pripremama za invaziju, za šta mnogi strahuju". Bivši zvaničnik CIA-e je objasnio: "Sjedinjene Države obučavaju pobunjenike. Nije iznenađujuće što je Moskva već dugo čitala akcije SAD i NATO-a kao duboko neprijateljske i nameravaju da proizvedu promenu režima u Kremlju.", napisao je Vejd.

Odbrojavanje do invazije Rusije

Te 2014. demokratski izabrani predsednik Janukovič – eksplicitno prijateljski nastrojen i prema EU i prema Moskvi – svrgnut je državnim udarom (uz značajnu podršku SAD).

"Već 23. februara, dan nakon što je Janukovič pobegao, prvi akt ukrajinskog parlamenta bio je da se ukine pravni status ruskog kao nacionalnog jezika; i šire, sprečiti regione da dozvole upotrebu bilo kog drugog jezika osim ukrajinskog. Vlada je počela da blokira pristup ruskim vestima, TV kanalima i radiju. Tokom narednih meseci, vlada, elektronski mediji i veliki delovi stanovništva skandirali su moto „Jedan narod, jedan jezik, jedan narod“. To su bili očigledno ratoborni postupci prema velikoj manjini. Lako je razumeti zašto su se mnogi milioni ljudi koji govore ruski osećali kao pod nekom vrstom opsade, a s druge strane i ohrabreni podrškom moćne države na svom pragu. Činjenica da jezičko zakonodavstvo tada nije usvojeno nije odjednom „ispravilo sve kako treba“. Napori da se marginalizuju oni koji govore ruski jezik su nastavljeni. Stanovništvo istočnih provincija Donjeck i Lugansk koje uglavnom govori ruski i rusko pravoslavno stanovništvo glasalo je za nezavisnost od Ukrajine. Vlada u Kijevu (uglavnom govoreći ukrajinski i katolička) pokrenula je rat protiv ovih provincija da bi slomila njihov otpor. Hajmo sada na decembar 2021. Kremlj je predstavio predloge sporazuma, koji uključuju sprovođenje osmogodišnjeg mirovnog sporazuma iz Minska (koji uključuje obavezu da Ukrajina neće pristupiti NATO-u); raspuštanje ekstremno desnih ukrajinskih milicija; i uključenje u ozbiljne pregovore o novoj bezbednosnoj arhitekturi u Evropi. SAD i NATO su dosledno odbijali da pregovaraju. Pošto su to odbili, takođe su upozoravali svet, od decembra 2021. nadalje, da će Rusija izvršiti invaziju. I prebacili su ogromne količine naoružanja i obučili ukrajinsku vojsku", napisao je Vejd.

Ukrajinski predsednik Zelenski je 19. februara, pojašnjava on, održao strastveni govor na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji insistirajući da Ukrajina mora da ima jasan put za pridruživanje NATO-u i izražavajući žaljenje što je Ukrajina odustala od svog nuklearnog arsenala. "U trećoj nedelji februara, ukrajinska vojska je dramatično pojačala granatiranje provincija Donjeck i Lugansk, izvestili su posmatrači iz OEBS-a. Verovatno je da je ovaj korak u ukrajinskom napadu imao blagoslov SAD i NATO-a. Kada je ukrajinska vojska pojačala svoj napad, Kremlj je morao da odluči. Ušao je u građanski rat koji je u toku da bi zaštitio republike Donbasa od pojačanih ukrajinskih vojnih napada, i to u dovoljno velikim razmerama da smeni nacionalnu vladu", napisao je Vejd.

Zamka koju su postavile SAD

Sada se čini da je Kremlj upao u zamku, napisao je Vejd i još jednom podvukao  da ovo nije pokušaj da se opravdaju postupci Rusije.

"Ova zamka ima sličnosti sa zamkom koju su SAD postavile Sadamu Huseinu 1990. kada su rekli da se neće mešati u spor njegove vlade sa Kuvajtom. Sadam je napao Kuvajt, što je SAD dalo casus belli da unište iračku vojsku. Zamka takođe ima sličnosti sa zamkom koju je CIA postavila Moskvi pre četiri decenije, naoružavajući mudžahedine da se bore protiv vlade koju podržava Sovjetski Savez u Avganistanu. SAD su nameravale da Moskva pošalje svoju vojsku da brani vladu, što je i učinila 1979. Savetnik predsednika Kartera za nacionalnu bezbednost, Zbignjev Bžežinski, u intervjuu 1998. za Le Nouvel Observateur, sa radošću je priznao da su SAD postavile zamku:

“Zaista, 3. jula 1979. predsednik Karter je potpisao prvu direktivu o tajnoj pomoći protivnicima prosovjetskog režima u Kabulu. I tog dana sam napisao poruku predsedniku u kojoj sam mu objasnio da će po mom mišljenju ova pomoć izazvati sovjetsku vojnu intervenciju... Ta tajna operacija je bila odlična ideja. Imalo je efekat uvlačenja Rusa u avganistansku zamku [zapazite njegovu frazu] i želite da žalim zbog toga? Onog dana kada su Sovjeti zvanično prešli granicu, pisao sam predsedniku Karteru: Sada imamo priliku da SSSR-u damo rat u Vijetnamu. Zaista, skoro 10 godina, Moskva je morala da vodi rat koji je bio neodrživ za režima, sukob koji je doveo do demoralizacije i konačno raspada sovjetske imperije.”

Bžežinski je, piše Vejd, pretpostavio, kao i SAD danas, da je kontrola Evroazije od vitalnog značaja za američki “primat“ ili “hegemoniju“ u svetskom sistemu (direktno se suprotstavljajući ruskoj evroazijskoj ideologiji).

"U svojoj knjizi Velika šahovska tabla iz 1997. godine: američki primat i njeni geopolitički imperativi napisao je: „Ukrajina, novi i važan prostor na evroazijskoj šahovskoj tabli, je geopolitički stožer jer samo njeno postojanje kao nezavisne zemlje pomaže transformaciji Rusije. On je objasnio da je Rusija bila “pretežno azijska imperijalna država“, bez integracije Ukrajine ili bliskog savezništva sa Rusijom. Dok je Ukrajina integrisana u Rusiju dala Rusiji mogućnost da bude (ili da ponovo bude) “evroazijsko carstvo“. Dakle, dugogodišnji cilj SAD bio je da odgurnu Ukrajinu od Rusije, kao veliki korak ka ograničavanju ruske strategije, i još udaljenije kineske strategije, čime se održava primat SAD. Čini se verovatno da američki i NATO stratezi imaju na umu drugu ukrajinsku zamku. Prva je bila invazija; druga je Rusija zaglavljena u još jednoj dugoj pobuni, drugoj posle Avganistana. Pošto je pobuna u Avganistanu protiv sovjetske vojske pomogla da se sruši Sovjetski Savez, zapadni stratezi se nadaju da će ukrajinska pobuna protiv zaglavljene ruske vojske pomoći da se okonča Putinov režim. Sa stanovišta SAD, što duže Ukrajinci mogu da izdrže pobunu i drže rusku vojsku zarobljenom, to je verovatniji kraj Putinovog režima. To se zove "realistička politika"", napisao je Vejd.

U tom kontekstu, navodi dalje on, možemo razumeti zašto je visoki penzionisani ruski general Leonid Ivašov u otvorenom pismu neposredno pre invazije upozorio da bi napad bio “besmislen i izuzetno opasan“ i da bi ugrozio postojanje Rusije. "Financial Times citira vojnog analitičara iz Moskve Pavela Luzina koji je rekao da Kremlj “nije slušao vojsku – slušali su oficire tajne službe koji su rekli da možemo brzo da izvedemo ovu specijalnu operaciju“, napisao je on.

Strategija sankcija

Močvarna ili Vijetnamska strategija je dopunjena strategijom sankcija – najoštrijim sankcijama koje su SAD i Evropa ikada uvele bilo kojoj naciji, piše Vejd.

"Kao što je navedeno, čak i za one koji su skeptični prema tvrdnjama o “kraju američke imperije“, zapanjujuće je koliko su SAD efikasno mobilisale zapadne nacije oko projekta izolacije jedne od najvećih svetskih ekonomija, jedne od dve najveće nuklearne sile, i najvećeg snabdevača energijom za Evropu. I to su uradile tako kao da se radi o Svernoj Koreji. Lista je impresivna. Najštetnije su sankcije ruskoj centralnoj banci, koje su uspele da smanje vrednost rublje. Većina ruskih transakcija više nije dozvoljena za poravnanje preko SWIFT međunarodnog platnog sistema, što znači da većina ruskih međunarodnih transakcija više nije dozvoljena. Ruski izvoz pšenice i đubriva je zabranjen, što je dovelo do povećanja cena hrane na Zapadu. Evropski i američki vazdušni prostor zatvoren je za ruske avione. Putin i mnogi ruski lideri su lično sankcionisani. U Rusiji su ugašeni PayPal, Facebook, Tvitter, Netflik, McDonalds i Coca-Cola. A američki kablovski provajderi su uspeli da ugase RT America. Francuski ministar spoljnih poslova Žan-Iv Le Drijan objasnio je da je cilj 'gušenje ruske ekonomije', čak i ako je Zapad oštećen u tom procesu. Šteta Zapadu je cena koju vredi platiti za promenu režima u Moskvi sa novim liderima koji poštuju primat SAD", piše Vejd.

Ističe da su samo mesec dana od invazije, veliki troškovi strategije SAD i NATO-a za njih same postali previše jasni.

"Kako se ova strategija odugovlači, efekti ekonomskog raskida sa Rusijom počinju da se osećaju akutno u Evropi u vidu rasta cena, nestašice energije, izgubljenih poslova, apsorpcije mnogih miliona ukrajinskih izbeglica, a uskoro se približava apsorpciji još više izbeglica iz zemalja gladnih hrane koje su se ranije oslanjale na ukrajinsko i rusko žito i đubrivo. Troškovi su značajni čak i u SAD, gde je inflacija već visoka, a rejting podrške predsedniku Bajdenu nizak. U jednom trenutku, SAD i druge zapadne nacije će morati da odustanu od cilja promene režima, da bi se spasle. Da bi se opravdalo američko vođstvo, da bi se predstavio unitarni front u NATO-u i da bi se opravdala velika povećanja zapadnih (posebno nemačkih) vojnih budžeta, Rusija mora biti predstavljena kao zajednički neprijatelj. Zapadne vojne firme takođe imaju snažan zahtev da Zapad veruje da se suočava sa egzistencijalnim neprijateljima u obliku velikih država. Zaista, cene akcija najvećih američkih proizvođača oružja su porasle do neba što su se povećavali izgledi za rusku invaziju", piše Vejd.

Prema njegovim rečima, ključnu tačku izneo je Georgij Arbatov, politikolog i savetnik Mihaila Gorbačova (i drugih sekretara Komunističke partije), osnivač i direktor Instituta za američke i kanadske studije Ruske akademije nauka. On je 1987. rekao grupi visokih američkih zvaničnika: "Učinićemo vam strašnu stvar – lišićemo vas neprijatelja."

"Tako se može razumeti uporno odbijanje Zapada prema naporima Gorbačova, Borisa Jeljcina i nekada naporima Putina da uspostave nekonkurentne odnose sa zapadnim državama. Rusija je Zapadu potrebna kao neprijatelj da obezbedi unutrašnje jedinstvo. Ali, s druge strane, Rusija je takođe potrebna kao partner u saradnji koji pokazuje odgovarajuće poštovanje Zapadu, posebno tokom narednih decenija kako Kina jača. U međuvremenu, Kina posmatra krizu u Ukrajini i strategiju SAD i NATO-a i verovatno preračunava svoje poverenje u pad Zapada. To preračunavanje bi moglo da podstakne Peking da uspostavi bliže veze sa Moskvom – dok Peking takođe želi da bude siguran da ne pomaže Kremlju do tačke u kojoj bi Rusija mogla da izazove sopstveni plan da dominira evroazijskim kopnom, koji je uveliko u toku u vidu infrastrukturnog saveza koji je stvorila gigantska inicijativa Pojas i put", napisao je Vejd.

(MONDO)