"NE ŽELIM DA UBIJAM LJUDE, PLAŠIM SE" Jezive priče ruskih vojnika - ne možemo da pređemo ni 5 metara, a da ne poginemo!

Stotine hiljada Rusa odazvalo se pozivu na služenje vojnog roka. Desetine hiljada su već na frontu. Ali izgleda da većina njih ne želi da se bori, već samo sanja da se vrati kući. Evo šta su neki od njih rekli za Dojče vele. "Kako da pomognem ranjenom drugu?" pita Pavel (ime promenjeno), koji je donedavno radio kao vozač u gradu Radužni u Zapadnom Sibiru. Krajem oktobra dobio je poziv da se odazove na mobilizaciju. Poslednji put ovaj 41-godišnjak je imao posla sa vojskom pre 20 godina kada je bio podoficir ruske vojske. "Tada sam bio dobro", priseća se on i dodaje da sada, između ostalog, ima problema sa kičmom i "ne može da podigne ništa teže od kotlića".

"Zapravo, ne želim da ubijam ljude", kaže Pavel. Priznaje i da se plaši smrti: "Svi se plaše, ali ovde je nepoželjno pričati o tome. Kad razgovaram sa majkom, suze mi naviru. Ne želim ništa od ovoga, ali šta mogu". Pavel ima ženu i troje dece. Politika ih ne zanima. "Ne razumem protiv čega bi trebalo da se borim. Dobro, da je to u mom gradu ili u mom kraju. Ali danas se borimo protiv robota, a ne ljudi. Nismo spremni za to. Tamo se koristi takvo oružje da nemamo šanse da pređemo živi ni pet metara očišćenog prostora, a da ne budemo ubijeni", kaže Pavel.

Muškarci beže od mobilizacije

Anton Trušin takođe smatra da je ruska vojska slabo opremljena. Pre mobilizacije, ovaj 38-godišnjak je radio kao predavač na Ekonomskom univerzitetu Plehanov u Moskvi. Ima ženu i četvorogodišnjeg sina. Sada je Anton u oklopnoj diviziji u blizini Naro-Fominska u širem području Moskve i trebalo bi da ide na front za nekoliko nedelja. "Ima mnogo organizacionih nedostataka. Osećam se neprijatno, nisam navikao da mi naređuju nekvalifikovani 23-godišnjaci", kaže on. Anton smatra da je njegov poziv na mobilizaciju bio greška i želi da se vrati kući.

Kada je dobio poziv, prvo je otišao u kancelariju za zapošljavanje. "Nisam bio u vojsci, imam fakultet i imam problema sa jednom nogom", kaže on. Posle lekarskog pregleda, rečeno mu je da mora da sačeka odluku. U međuvremenu, Anton je pisao tužilaštvu, Državnoj dumi (parlamentu) i Savetu Federacije sa zahtevom da razmotri njegov slučaj. "Procedura je u toku, ali ja sam još na obuci", kaže Anton. Nada se da je ovde samo privremeno.

Uprkos tome, Anton je zahvalan svojoj zemlji: "Obezbedila mi je obrazovanje i dobar prihod. Ako sam zemlji potreban ovde, onda, iako sam ovde protiv svoje volje i čekam pravdu, trudim se da budem što korisniji moguće." Njegovi dedovi i pradedovi su bili vojnici i da sada nije otišao u vojsku, porodica bi ga smatrala izdajnikom. Strahuje da 2odrasli beže od mobilizacije". Kako kaže, na izborima su imali priliku da izraze svoj stav. Anton je uveren da je Rusija demokratija sa samo nekoliko "grešaka". Što se Ukrajine tiče, on je nikada nije smatrao nezavisnom državom. Zadatak Rusije sada nije da bilo šta dokazuje Zapadu ili NATO-u, već da demilitarizuje Ukrajinu, uveren je Anton.

"Preživeo sam čudom"

Mihail (ime promenjeno) dobrovoljno je otišao u vojsku i obavezao se do januara. Ovaj 54-godišnjak kaže da je advokat i bloger iz Čuvaške Republike. Tamo ga čekaju supruga i četvoro dece. Trenutno je na frontu u Hersonskoj oblasti. "Ja sam vozač tenka i još uvek imam iskustva iz sovjetske ere, što može biti korisno", kaže on.

Na pitanje da li je nekoga ubio, Mihail kaže: "Ja sam u jedinici koja popravlja tenkove. Nisam pucao. Ali ako naša jedinica bude napadnuta, suočiću se i sa tim. Imam šlem, zaštitni prsluk i mitraljez". Ali on je već bio na prvoj liniji fronta: "Bio sam u zgradi koju je pogodila granata. Bilo je čudo da sam preživeo." Mihail je čuo za mrtve i ranjene u ruskoj vojsci, ali ne želi da priča o tome. On vidi svrhu rata kao "zaštitu stanovništva koje govori ruski od napada nacionalističkih grupa". Mihail obećava da će se "vratiti sa pobedom". Ali ne zna kako bi ta pobeda trebalo da izgleda.

Strahovi, propaganda i neznanje

Prema zvaničnim podacima, u Rusiji je mobilisano 300.000 ljudi, a još 18.000 su dobrovoljci. Nikolaj Mitrohin iz Istraživačkog centra za istočnu Evropu Univerziteta u Bremenu kaže: "Dobrovoljaca ima, ali očigledno ne toliko. Zatim postoje i oni koji prate poziv svoje domovine." Prema Mitrohinovim rečima, većina njih zapravo ne želi da ide u vojsku, ali strahuje da će zbog toga biti proganjani.

Psiholog Marija Potudina smatra da mnogi mobilisani muškarci nisu svesni stvarne opasnosti u ratu: "To je uglavnom zbog propagande koja skriva mrtve kao da ih nema. Pre svega muškarci koji su manje obrazovani i slabo svesni svojih Pozivaju se na prava. Osim toga, ljudi iz vrtića se uče da nemaju svoje mišljenje i da se povinuju. Treći razlog je što je mnogim muškarcima gore biti 'kukavica' nego ići u rat", kaže Potudina.

Pavel, vozač iz zapadnog Sibira, kaže da ne zna šta političari žele da postignu ratom. "Bilo bi bolje da smo nastavili po starom", kaže on. Anton Trušin je zabrinut jer ne zna kako bi ovaj sukob mogao da se završi. A Mihail, koji je na frontu, kaže da je tamo čuo za "besmislene pogibije" i kaže da ne želi tako da umire.

(MONDO/Deutsche Welle)