Jedan odsto bogatih u svetu čine milijarderi koji su čak i izvan uobičajene klase bogataša, pa ih često nazivaju ekstremno bogatima ili super bogatima.
Ko je pobednik, a ko gubitnik talasa globalizacije koji je započeo 80-ih godina, pitanje je koje se već dugi niz godina postavlja u raspravi o tome da li je ovaj proces bio loš ili dobar za svet. Do odgovora su korišćene različite metodologije, a sve su pokazale jedno sigurno - bogati su postali bogatiji u globalizaciji.
Dobrotvorna organizacija Oksfam u svom izveštaju "Opstanak najbogatijih", objavljenom ovih dana, potvrdila je taj trend. Jedan odsto najbogatijih na svetu prigrabio je skoro dve trećine od 42.000 milijardi novog bogatstva stvorenog od 2020. godine, objavio je Oksfam na marginama Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, gde se okupljaju najmoćniji i najbogatiji ljudi sveta. Bogatstvo milijardera raste za 2,7 milijardi dolara dnevno, dok najmanje 1,7 milijardi radnika sada živi u zemljama u kojima inflacija nadmašuje plate, navodi se u izveštaju.
Samostalni milijarderi i naslednici
Jedan odsto bogatih u svetu čine milijarderi koji su čak i izvan uobičajene klase bogataša, pa ih često nazivaju ekstremno bogatima ili super bogatima. Međutim, kako su uopšte stekli toliko bogatstva? Drugo je pitanje kako su to uvećali.
Postoje neke studije koje su pokušale da odgovore na ova pitanja. Ekonomistkinja Karolin Frojnd i njene kolege su tokom godina uradile veliku studiju zasnovanu na Forbsovim listama najbogatijih ljudi na svetu, pa su te rezultate dopunili ličnom studijom milijardera na listi. Hteli su da saznaju da li su sami stekli bogatstvo ili ga nasledili, da li su osnivači ili direktori preduzeća sa ogromnim profitom, da li imaju političke veze, ili su nastali u procesu privatizacije. Prema njihovim zaključcima, do 80 odsto najbogatijih ljudi u Rusiji svoje bogatstvo steklo je privatizacijom naftne industrije ili političkim vezama.
Takođe, rezultati pokazuju da u Kini ima dosta milijardera sa političkim vezama, ali i dosta osnivača kompanija koji prodaju i izvoze svoje proizvode i tako ostvaruju ogroman profit. U Evropi i Latinskoj Americi mnogi milijarderi su nasledili svoje bogatstvo, dok SAD prednjače sa takozvanim self-made milijarderima koji su sami stekli svoje bogatstvo, piše Al Džazira.
Kada se milijarderi podele na samostalne i nasleđene, evidentno je da su nasleđeni bili dominantniji 1996. godine. Tehnološki bum 2001. pomogao je da self-made milijarderi postanu većina. Više od polovine evropskih milijardera nasledilo je svoje bogatstvo, u poređenju sa jednom trećinom u SAD. U Evropi se nalazi i najstarije bogatstvo, pa tako više od 20 odsto milijardera su zapravo četvrta ili još starija generacija naslednika bogatstva, dok se u SAD nasleđeno bogatstvo uglavnom nalazi u rukama druge generacije. Čak i kompanije povezane sa samostalnim sticanjem bogatstva su starije u Evropi, što ukazuje da je potrebno mnogo duže da se biznis razvije u Evropi, odnosno da je razvijanje kompanije u milijarderski posao na ovom kontinentu mnogo sporiji nego u SAD, gde ima mnogo mladih uspešnih kompanija.
Novac se sam reprodukuje
Ekonomisti uglavnom ne smatraju liste koje objavljuju časopisi poput Forbsa pouzdanim i tačnim za proučavanje ekonomskih kretanja, ali u nedostatku takvih podataka moraju se na njih osloniti, jer vlade i nacionalne statističke agencije ne mogu da prate globalizaciju kapitala a njihovu alati za istraživanje nisu dovoljni za tu vrstu analize.
Forbs je prvu listu milijardera objavio 1987. godine kada su dominirali japanski milijarderi. Od 1995. do 2009. listu su preuzeli američki milijarderi. Prema Forbsu, 1987. je postojalo samo pet milionera na 100 miliona odraslih, a taj broj je porastao na 30 do 2013. godine. Postavlja se pitanje kako i zašto bogati postaju sve bogatiji. Ekonomista Tomas Piketi navodi da je reč o maloj grupi građana koja izuzetno dobro stoji u poređenju sa ostatkom svetske populacije. Razlog za to je, dodaje, način na koji se kapital vraća.
Prema njegovim rečima, bogati deo svojih sredstava mogu da odvoje za nove investicije i tako oporave i uvećaju svoje bogatstvo. Osoba sa ekstremnim bogatstvom može da živi raskošan život koristeći samo mali deo svog prihoda svake godine, tako da može lako da reinvestira svoj kapital i zaradi još veće bogatstvo. Kao što Piketi kaže, novac ima tendenciju da se reprodukuje. Na primer, između 1990. i 2010. godine, bogatstvo Bila Gejtsa, osnivača Majkrosofta koji je oličenje uspešnog bogatog preduzetnika povećalo je njegovo bogatstvo sa četiri na 50 milijardi dolara.
U istom periodu, bogatstvo Lilijane Betankur, naslednice L'Oreala, vodeće svetske kozmetičke kompanije koju je njen otac osnovao 1907. kreirajući različite boje za kosu, poraslo je sa dve na 25 milijardi dolara, navodi Forbs. Bogatstvo i Gejtsa i Betankur je tako imalo godišnju stopu rasta od više od 13 procenata između 1990. i 2010. Drugim rečima, Betankur, koja nikada nije radila ni dana u životu, doživela je da njeno bogatstvo raste istom brzinom kao i bogatstvo Bila Gejtsa, koji je bio tehnološki pionir. Piketi zaključuje da kada se jednom stvori ogromno bogatstvo, sam kapital raste određenom brzinom i može nastaviti da raste brzo decenijama samo zbog svoje veličine. Takođe, dodaje on, ovaj rast često kombinuje element pravog preduzetničkog rada, element čiste sreće - na primer, neko ključnu investiciju napravi u pravom trenutku po dobroj ceni - ali i krađe i korupcije.
Šta je tu pogrešno?
Mnogi se pitaju da li ima išta pogrešno u tome što mali broj ljudi koji poseduju ekstremnu količinu bogatstva. Takvo pitanje je i u fokusu razvojnih teorija i pristupa zasnovanog na sposobnosti pojedinca, što je karakteristično za kapitalizam. Neki smatraju da nema ničeg lošeg u tome da grupa pojedinaca u društvu postane izuzetno bogata sve dok se to radi na legalan način, jer svi koji žive u kapitalističkom sistemu imaju jednaku mogućnost da ostvare profit na konkurentnom tržištu.
Tu se iznose argumenti da svako od nas ima slobodu da postane preduzetnik, a ako se u tom poduhvatu zadovolji potražnja ljudi, onda su veliki profiti nagrada - odnosno kapitalistički sistem nagrađuje one koji svojim veštinama doprinose potreba drugih. Međutim, drugi naučnici upozoravaju da to ima posledice na dugoročnu dinamiku akumulacije i raspodele bogatstva i doprinosi globalnoj nejednakosti. Kako kaže Piketi, niko ne poriče da je za društvo važno da ima preduzetnika i inovatora. Problem je, međutim, u tome što ovaj argument o preduzetništvu sam po sebi ne može opravdati svu nejednakost i jaz između bogatih i siromašnih u svetu, bez obzira na to što ekstremno bogatstvo može rasti i umnožavati se van svih razumnih granica i van racionalnog opravdanja u smislu društvena korisnosti.
Njegov predlog, kao i predlog mnogih ekonomista (kao i izveštaj Oksfama) je, između ostalog, progresivno oporezivanje bogatih.
"Oporezivanje superbogatih i velikih korporacija je izlaz iz današnjih kriza koje se preklapaju. Vreme je da srušimo prigodan mit da smanjenje poreza za najbogatije dovodi do toga da se njihovo bogatstvo nekako 'preliva' na sve ostale. Četrdeset godina smanjenja poreza za superbogate pokazalo je da plima ne podiže sve brodove - samo superjahte", slikovito zaključuje Oksfam u svom izveštaju.
(MONDO)
