ĆUTI, ILI ĆEMO TE UPUCATI! Život u zatvoru u Donjecku - devojka opisala HOROR KOJI JE PREŽIVELA! Evo šta je bilo najgore

Zvanično, to nije radna kolonija, ali smo morali da radimo ceo dan.

Tokom 2017. godine, dok je poslovno putovala u istočnu Ukrajinu, zaustavili su je na granici Donjecka separatisti koje je podržavala Rusija i koji su zauzeli region tri godine ranije. Takozvani Donjecka Narodna Republika (DNR) je globalno priznata kao ukrajinska teritorija, ali njome upravljaju prokremljski pobunjenici od 2014. godine, kada je Rusija okupirala Krim i podržala separatiste u Donjecku i susednim Luganskim oblastima.

Pobunjenički zvaničnici optužili su Zelenjinu za trgovinu drogom, a nakon, kako kaže, farse, osuđena je na 11 godina zatvora. Kada je Rusija 24. februara pokrenula invaziju na Ukrajinu, Zelenjina se plašila da su njene šanse za pomilovanje sada bile nikakve. Ali 17. oktobra, Zelenjina, koja je rođena u Donjecku, bila je među 108 žena oslobođenih iz ruskog zatočeništva u okviru razmene zarobljenika.

Sada, kada rat ulazi u svoj 12. mesec, Zelenjina se vratila socijalnom radu u Kramatorsku, gradu u severnom Donjecku pod kontrolom Ukrajine.

Droga

"Petnaest godina sam koristila drogu, teške droge, opioide. Kada sam 2006. počela da koristim opioidnu terapiju zamene, OST, moj život se potpuno promenio. Više nisam uzimala uličnu drogu. Postala sam socijalni radnik u Donjecku. Svojim iskustvom mogla sam da pomognem drugima. Uspela sam da pokažem da je moguće prestati koristiti ulične droge i da HIV nije smrtna kazna. Kada je počeo rat 2014., plašila sam se da će nas uhapsiti i oduzeti nam lekove jer Rusija nema programe OST. Mnogo toga je bilo na kocki. Videli smo napredak ljudi na OST-u, tako da nismo mogli samo da kažemo da se plašimo i da prestanemo da radimo, rekla je ona u ispovesti za Al Džaziru.

Prema njenim rečima Donjecka Narodna Republika je 2015. godine počela da prati organizacije koje rade u oblasti smanjenja štete.

“Morali smo da zatvorimo tu kancelariju i da se preselimo. Zatim sam 4. novembra 2017. prolazila kroz punkt u Olenivki, na putu za Donjeck. Nosila sam propisani buprenorfin za sebe i još jednog pacijenta. Rekli su mi da nosim nedozvoljene supstance. Tri dana su me ispitivali u policijskoj stanici u Donjecku i oduzeli su mi sve lekove. Ubrzo sam se osećala veoma, veoma loše zbog prestanka uzimanja lekova. Bilo je stvarno bolno. Nisam mogla da kontrolišem svoje misli. U jednom trenutku sam pala i izgubila svest. Nisu me nahranili i najviše što su uradili je da su mi dali vode”, priča ona.

Kako kaže, prvobitno su želeli da potpiše papir u kojem piše da je drogu kupila ilegalno i da je pokušala da je proda u Donjecku. Ali je to odbila .

“Zato su mi zabranili da se viđam sa majkom i nećakom. Rekli su da moram da priznam ili ću ići u zatvor na 25 godina. Ali ne mogu da priznam nešto što nisam uradila. Postupala sam u okviru ukrajinskog zakona, tako da je sve bilo legalno. Doveli su mladića koji je bio zavisnik od droge i prebili ga preda mnom. Rekli su da će mi se isto desiti ako ne potpišem dokumente. Tri dana kasnije smeštena sam u privremeni pritvor. Tada sam shvatila da je to ozbiljno, da me neće tek tako pustiti. Nisam imao dovoljno vazduha. Kada su me doveli u pritvor, nisam mogla da dišem. Trećeg dana boravka u centru optužena sam za trgovinu drogom. Nisam očekivala pošteno suđenje”, rekla je ona.

Život u zatvoru

Ističe da kada si u zatvoru, drugačije doživljavaš stvari.

“Pala sam u tešku depresiju. Nisam mogla da spavam. Moglo je biti mnogo gore. U zatvoru sam videla ljude koji su se onesvestili ili su se osećali veoma loše jer nisu dobijali odgovarajući tretman. Nisam primala OST ili antiretrovirusnu terapiju (ART). Bila sam bez antiretrovirusne terapije tri meseca. U zatvoru su tražili da potpišem dokument, koji nisam htela da potpišem, da bi mi dali terapiju. Posle tri meseca majka mi je pomogla. Posetila je mog doktora i pobrinula se da imam pristup lekovima”, rekla je ona.

Istakla je da je najveći problem bila depresija.

“Osećala sam se stvarno depresivno, stvarno slabo. Samo sam želela da ležim ceo dan i ništa ne radim. Nisam htela da jedem. Pila sam kafu. Čekala sam veče kada bih mogla da pozovem majku i nećaka, da im čujem glas. Pozivi zvanično nisu bili dozvoljeni, ali ako poznajete ljude i imate novca da nekoga podmitite, onda ste mogli kupiti telefon i sakriti ga. U ćeliji smo imali jedan telefon na svakih šest od nas. Devojke su ga sakrile na mestima gde ga čuvari ne bi pronašli, na primer u pod. Iskopali su rupu i sakrili ga”, ispričala je ona.

Napominje da su nju kao neseparatistu drugačije tretirali.

Mere bezbednosti

“Za mene su bile posebne mere bezbednosti, pa sam i u ćeliji, kada sam govorila o svojim stavovima, morala da budem oprezna. Jednom sam rekla, na primer, da punkt nije stvarna granica prave države. Drugi su mi rekli: ‘Samo ćuti, ili ćeš se suočiti sa ozbiljnijim optužbama.’ Proširile su se glasine o mojim stavovima i policija je rekla mom advokatu da mi kaže da ćutim. Hrana je bila loša: kaša, testenina i retka supa bez mesa. Nisi mogao da jedeš ono što su nam dali. To jednostavno nije bilo moguće, pa je većina nas jela ono što su nam donosili članovi porodice. Zbog stresa sam izgubila 7 kilograma”, ispričala je ona.

Kaže kako je tokom celog suđenja tužilac gledala u svoj telefon.

“Činilo se da su od početka znali kako će odlučiti. Prvo ročište bilo je u martu, četiri meseca nakon hapšenja. Ukupno sam čekala na presudu dve godine i sedam meseci. Onog dana kada su izrekli presudu, znala sam da su odlučili da sam kriva. Noć uoči presude bila je prava noćna mora, čekala se konačna odluka. Objavili su da sam dobila 11 godina. Nisam mogla to da razumem. Čak i ubice dobijaju manje”, rekla je ona.

Posle izricanja presude odvedena je u popravnu koloniju.

“Zvanično, to nije radna kolonija, ali smo morali da radimo ceo dan, bez obzira na vremenske prilike, čak i kada je padala kiša ili sneg. Radili smo uglavnom na održavanju kolonije: čišćenje, farbanje, sređivanje, popravke i slično. Kupali smo se jednom nedeljno. Nije bilo tuša, ali je postojao deo sa toplom i hladnom vodom i mogli smo se okupati u tim velikim kadama ili smo mogli da peremo veš. Nije bilo mašina za pranje veša. Odeću smo morali da peremo ručno. Grejali smo se na ugalj, koji je bio u redu kada je grejanje radilo, ali se ponekad pokvari. Tada je bilo hladno i morali smo da obučemo najtopliju odeću i kapute za spavanje”, ispričala je ona.

Ponižavanje ljudi

Ističe da su ih stalno podsećali da su zatvorenici.

“Bilo je verbalnog zlostavljanja, loših reči koje su korišćene da se ponize ljudi. Nadala sam se da ću biti razmenjena pre potpune invazije. Kada su krenuli u invaziju, pomislila sam - sad je rat i ljudi imaju veće probleme od naše razmene. Izgubila sam nadu”, rekla je ona.

Kaže kako je razmena došla neočekivano.

“Obradovala me je. Pozvao me je načelnik popravne kolonije i rekao mi da sam pomilovana, što mi je bilo čudno jer nisam ništa potpisala. Oko 21:00 doveli su me u drugi zatvor. Stavili su mi vreću preko glave. Pitala sam - da li ovako izgleda pomilovanje u DNR? Stražar je rekao da umuknem ili će me ubiti. Odgovorila sam mu da ako je šala, nije smešna. Onda su me uhvatili za ruku i odveli u sobu u podzemlju. Shvatila sam da to mora da bude razmena, pošto ne žele ništa da vidim, pa sam bila srećna i spremna da prođem sve da bih se vratila u domovinu. Sutradan su nam stavili druge kese na glavu da ništa ne vidimo a ruke su nam vezali selotejpom. Ostali smo tako tokom vožnje autobusom i avionom”, ispričala je ona.

Sada ponovo radim u oblasti smanjenja štete.

“Iskreno se zahvaljujem kolegama i Vladi Ukrajine. Činjenica da me nisu ostavili tamo pokazuje da im je stalo do svih ljudi u Ukrajini, uključujući klijente programa zamenske terapije opioidima i ljude koji žive sa HIV-om. Svi smo mi važni”, zaključila je ona.

(MONDO)