Vreme akumulacije pritiska traje decenijama, milenijumima, a oslobađanje zemljotresa traje 30 sekundi ili jedan ili dva minuta.
Zemljotres je, najjednostavnije rečeno, kada se zemlja trese. Da li ste znali da se svakodnevno dešavaju stotine zemljotresa, koji nisu uvek dovoljno jaki da bi bili primećeni? Tu su i neki veliki zemljotresi, koji izazivaju ogromnu štetu i gubitak života. Ovi zastrašujući događaji pokreću mnoga pitanja, a evo nekih odgovora.
Čija je krivica kada se dogodi zemljotres?
Zemljina površina je sastavljena od kilometara tvrdog kamena u slagalici pokretnih delova zvanih tektonske ploče, koje se nalaze na vrhu mora vruće, tečne stene koja se kotrlja dok se hladi, gurajući ploče unaokolo. Zemljotresi i vulkani nastaju na površini, gde se sudaraju. Ploče su tehnički uvek u pokretu, ali su obično "zaključane" zajedno, stvarajući pritisak dok nešto pod zemljom ne pukne, oslobađajući ih da klize duž poznatih linija napuknute stene, koje se nazivaju rasedi, a koje mogu biti dugačke kilometrima. Kada se pritisak iznenada smanji i ploča se pomeri, energija eksplodira u okolnu stenu.
Kako znate koliko je bio jak zemljotres?
Naučnici koriste seizmografe, koji su nekada pokretali igle koje su beležile podrhtavanje tla, ali sada je oprema potpuno digitalna. Postoji njihova globalna mreža, kao i lokalne i regionalne mreže, a većina podataka je otvorenog koda i automatski se povezuje. Kombinovanjem najmanje tri merenja, sistemi mogu precizno mapirati lokaciju, trajanje i magnitudu zemljotresa. Postoji nekoliko različitih merenja snage kišne gliste, ali najčešće korišćena veličina se odnosi na ukupnu veličinu, pri čemu je svaki korak 10 puta veći od onog ispod. Pored seizmometra, geolozi i seizmolozi imaju razne alate za prikupljanje podataka o kretanju Zemljine kore. Senzori povezani sa GPS-om postavljeni su u blizini seizmički aktivnih lokacija za merenje kretanja površine.
Satelitske fotografije snimljene pre i posle događaja mogu se porediti piksel po piksel. Satelitski radar pod nazivom InSAR jedan je od najvažnijih alata za posmatranje promena na površini Zemlje. On reflektuje snop radio talasa iz orbite iznad Zemlje, a proces koji se zove interferometrija beleži promene visine do milimetra. Satelit napravi dva prolaza da vidi šta se promenilo na površini. Zahvaljujući tehnologiji i obradi velikih skupova podataka, signali se pronalaze brže nego što bi ljudi mogli.
Može li jedan zemljotres izazvati drugi?
Iako je poznato da zemljotresi mogu izazvati i druge zemljotrese, pitanje kako se to dešava tema je žestokih debata među naučnicima. Zemljotresi otkrivaju dva paradoksa o tome kako ljudi razumeju svet prirode – dešavaju se u vremenskim okvirima dužim od ljudskog iskustva i dešavaju se na dubinama koje su daleko iznad ljudske sposobnosti da ih direktno posmatraju. Naučnici ovo koriste za kreiranje modela i izračunavanje verovatnoće. Nakon zemljotresa, naučnici gledaju podatke kako bi bolje razumeli šta bi se moglo sledeće desiti.
„Moramo da stavimo stetoskop” na Zemlju, „da bismo saznali šta se tamo dole dešava”, rekao je Harold Tobin, profesor nauke o Zemlji na Univerzitetu u Vašingtonu. „Široka ideja da je nakupljanje naprezanja uzrok zemljotresa postoji već dugo vremena, ali tek u poslednjih 20 godina smo imali tehnologiju da to izmerimo pomoću satelitskih informacija“, objasnio je Tim Rajt britanskog Centra za posmatranje i modeliranje zemljotresa, vulkana i tektonike (COMET).
Kako znamo da dolazi zemljotres?
Naučnici se sve vreme pitaju da li je moguće predvideti zemljotres.
„Nismo ni blizu kratkoročne prognoze“, rekao je Rajt.
Američki geološki zavod, koji dokumentuje globalne seizmičke događaje, ima veb stranicu posvećenu razotkrivanju mitova o predviđanjima. Nakon velikog zemljotresa, postoji ogromna količina podataka za prikupljanje i dešifrovanje, a neki od njih su odmah korisni.
„Možemo napraviti proračune o mestima za koja je manje ili više verovatno da će imati zemljotres kao posledicu drugog zemljotresa“, rekao je Rajt.
On čeka podatke InSAR-a sa evropskog satelita koji će proći iznad južne Turske po prvi put od serije zemljotresa velike magnitude 6. februara. Njegov tim i drugi koriste ove alate za merenje naprezanja na poznatim rasedima. Oni mogu modelirati ukupnu količinu energije koja bi se eventualno mogla osloboditi u zemljotresu u datoj oblasti, i brzinu kojom će se osloboditi, sa značajnom tačnošću, piše Al Jazeera.
KAKO ZNAMO DA DOLAZI ZEMLJOTRES? Decenijama postoji isti problem za koji rešenja nema: Možemo napraviti proračune ALI...
Ali jednostavno ne znamo kada će se to dogoditi, rekao je on.
„Ne znamo da li bi to mogao biti jedan zemljotres magnitude osam ili deset potresa magnitude 7.”
U oblastima opremljenim za ovo, rana upozorenja mogu da se emituju nekoliko sekundi pre udara, za usporavanje vozova ili otvaranje vrata za slučaj opasnosti.
Simulacija zemljotresa
Jedinstvena laboratorija u severnom delu Njujorka simulira zemljotrese tokom cele godine. Laboratorija za građevinsko inženjerstvo i simulaciju zemljotresa (SEESL) Univerziteta u Bafalu ima dva ogromna stola od sedam puta sedam metara, od kojih je svaki opremljen da drži male zgrade, delove mostova ili druge infrastrukturne jedinice.
„Moguće je izgraditi strukture koje mogu ovo da prežive“, rekao je Mišel Bruno iz SEESL-a, misleći na zemljotres jačine 7,8 stepeni.Možete dizajnirati strukturu tako da šteta bude ograničena, tako da stanari mogu da pobegnu“, čak i za zgrade od armiranog betona, materijala koji se koristi širom sveta, dodao je on.
Inženjeri mogu konstruisati slabe tačke u strukturi tako što će ih udaljiti od stubova koji drže zgradu i postaviti ih u manje kritična područja. Sledeći korak je „ideja seizmičke otpornosti“, prema kojoj se zgrade mogu „oporavljati“, kaže Bruno. U laboratoriji razvijaju tehnologije za konstrukcije sa zamenljivim delovima koji koncentrišu oštećenje, lome se i zatim brzo zamenjuju, održavajući funkcionalnost zgrade ili mosta.
Vreme akumulacije traje decenijama
Džudit Habard je gostujući docent na Kornel školi za nauke o Zemlji i atmosferi i proučava greške širom sveta.
„Cilj je da se otkrije koji delovi raseda su skliznuli i za koliko“, rekla je ona, jer će to pomoći da se proceni da li je možda došlo do izletanja na drugom delu raseda dok se akrecija pomera na sledeću ranjivu poziciju.
Modeliranje grešaka zahteva što je moguće više informacija, iz što dužeg vremenskog perioda. Uparivanje tla i radiokarbonsko datiranje područja spadaju u oblast paleoseizmologije, mapiranja drevnih događaja koji informišu o budućim. Čak i hemijski zapisi sa koralnih grebena na granicama ploča pomažu u sastavljanju priče.
„Ono što je veoma teško jeste da je vreme akumulacije pritiska toliko dugo – decenije, milenijumi, a oslobađanje zemljotresa traje 30 sekundi ili jedan ili dva minuta. Razlika između tih vremenskih skala je tako velika“, rekao je Tobin.
(MONDO)
