Ruski predsednik Vladimir Putin je umnogome pogrešio kada je odlučio da pokrene invaziju na Ukrajinu. Na primer, on je precenjivao i preuveličavao moć svoje vojske i potcenjivao moć ukrajinskog nacionalizma i sposobnost njegovih oružanih snaga – uprkos tome što su bile brojčano nadmoćnije – da brane svoju domovinu. Čini se da je pogrešno procenio jedinstvo Zapada, brzinu kojom su NATO i njegovi saveznici pritekli u pomoć Ukrajini, kao i spremnost i sposobnost zemalja koje su se u velikoj meri oslanjale na rusku energiju da uvedu sankcije Rusiji i prestanu da budu zavisne od Moskve kada su energenti u pitanju. Takođe, možda je precenio spremnost Kine da ga podrži – naime, Peking sada kupuje mnogo ruske nafte i gasa, ali ne daje Moskvi glasnu diplomatsku podršku u vezi sa Ukrajinom niti pruža vrednu vojnu pomoć.

Ako se sve ove greške saberu, rezultat je odluka sa negativnim posledicama po Rusiju, koje će se osetiti dugo nakon što Putin ode sa političke i istorijske scene. Kako god da se rat završi, Rusija će biti slabija i manje uticajna nego što bi bila da je izabrala drugačiji put, navodi u svojoj analizi Stiven M. Volt, kolumnista i profesor međunarodnih odnosa u Belfer istraživačkom centru Univerziteta Harvard.

Putin je za neke stvari bio u pravu

Ali ako smo, kako navodi autor, bili iskreni prema sebi – a biti nemilosrdno pošten je ključno u ratnim vremenima – trebalo bi da priznamo da je ruski predsednik neke stvari uradio kako treba. Ništa od ovih stvari ne opravdava njegovu odluku da započne rat ili način na koji je Rusija vodila i još uvek ga vodi, već samo identifikuje aspekte sukoba u kojima su njegove procene do sada potvrđene. Ignorisati ove elemente značilo bi napraviti iste greške koje je napravio – potceniti protivnika i pogrešno protumačiti ključne elemente situacije.

Administracija američkog predsednika Džoa Bajdena se nadala da će pretnja „sankcijama bez presedana” odvratiti Putina od invazije, a zatim se nadala da će uvođenje tih sankcija ugušiti njegovu ratnu mašinu, izazvati nezadovoljstvo naroda i naterati ga da promeni politiku. Putin je započeo rat uveren da Rusija može da izdrži sve sankcije koje bi joj Zapad mogao uvesti, i to je do sada dokazao. Još uvek postoji dovoljna potražnja za ruskim sirovinama, uključujući i energente, kako bi se ekonomija zemlje održala na površini uz samo blagi pad BDP-a. Doduše, dugoročne posledice po Rusiju mogle bi da budu mnogo teže, ali je Putin bio u pravu kada je pretpostavio da samo sankcije neće biti ono što će još dugo odrediti ishod sukoba.

Takođe, kako se navodi, Putin je ispravno ocenio da će ruski narod tolerisati visoke troškove i da vojni neuspesi neće dovesti do njegovog svrgavanja. Možda je započeo rat nadajući se da će biti brz i jeftin, ali njegova odluka da nastavi u istom pravcu nakon početnih neuspeha – pa čak i da mobiliše rezerviste i nastavi borbu – odražavala je njegovo uverenje da će se većina ruskog naroda složiti sa njegovom odlukom i da može suzbiti svako neslaganje koje bi moglo nastati.

Mobilizacija dodatnih trupa može izgledati haotično po standardima zapadnog posmatrača, ali Moskva je uspela da zadrži velike snage na terenu uprkos ogromnim gubicima i bez ugrožavanja Putinove moći. Naravno, prema rečima autora, to bi moglo da se promeni, ali se do sada pokazalo da je i po ovom pitanju bio u pravu. Kao treću tačku gde je ruski predsednik bio u pravu, Volt navodi da je Putin razumeo da će druge zemlje slediti sopstvene interese i da neće biti univerzalno osuđen za svoje postupke. Na to su oštro i snažno reagovali Evropa, SAD i neki drugi akteri, ali ključne zemlje globalnog juga i neke druge važne i uticajne države, poput Saudijske Arabije i Izraela, nisu. Rat svakako nije pomogao globalnom imidžu Rusije – što su pokazali brojni glasovi koji su osudili ruski rat u Generalnoj skupštini UN – ali opipljivije, značajnije protivljenje ipak je bilo ograničeno samo na deo svetskih nacija.

Zapadni lideri nisu slabi i uplašeni, ali...

I što je najvažnije, Putin je shvatio da je sudbina Ukrajine važnija Rusiji nego Zapadu. Autor napominje da to, naravno, Rusiji nikako nije važnije nego Ukrajincima, koji trpe ogromne gubitke dok brane svoju zemlju, ali ističe da je Putin u prednosti u odnosu na glavne pristalice Ukrajine kada je u pitanju spremnost da podnese troškove i da rizikuje. Ona ima tu prednost, kako je navedeno, ne zato što su zapadni lideri slabi, malodušni ili plašljivi, već zato što je političko opredeljenje neke velike zemlje u ruskom susedstvu uvek bilo važnije za Moskvu nego što bi bilo važno ljudima koji su daleko od tih područja, a posebno pojedincima koji žive u bogatoj i sigurnoj zemlji s druge strane Atlantskog okeana.

Možda bi bilo vredno poslati milijarde dolara za pomoć Ukrajincima u odbrani svoje zemlje, ali taj cilj nije bio dovoljno važan za SAD da dovedu svoje vojnike u opasnost ili da izazovu značajan rizik od nuklearnog rata. S obzirom na ovu asimetriju motivacije, SAD pokušavaju da zaustave Rusiju bez direktnog uključivanja sopstvenih oružanih snaga. Još nije poznato, ističe autor, da li će ovaj pristup funkcionisati i dati željeni rezultat.

Ova situacija takođe objašnjava zašto su Ukrajinci – i njihove najglasnije pristalice na Zapadu – uložili mnogo da povežu sudbinu svoje zemlje sa mnoštvom suštinski nepovezanih pitanja. Njihove poruke su da bi ruska kontrola Krima ili bilo kog dela Donbasa bila fatalan udarac „međunarodnom poretku zasnovanom na pravilima“, poziv Kini da zauzme Tajvan, blagodat za autokrate širom sveta, katastrofalni neuspeh demokratije, i signal da je nuklearna ucena laka i da bi to Putin mogao da iskoristi na način da njegova vojska maršira Evropom sve do Lamanša. I tvrdolinijaši na Zapadu iznose takve argumente kako bi sudbinu Ukrajine učinili jednako važnom kao i sudbinu Rusije, ali takva taktika zastrašivanja ne „drži vodu“ čak ni pri površnijim istraživanjima.

Naime, budući tok 21. veka, napominje autor, neće biti određen time da li će Kijev ili Moskva na kraju kontrolisati teritorije oko kojih se trenutno bore, već koje zemlje kontrolišu ključne tehnologije, zatim klimatske promene i politički razvoj u mnoge druge oblasti. Prepoznavanje ove asimetrije takođe objašnjava zašto nuklearne pretnje imaju samo ograničenu korist i zašto su strahovi od nuklearne ucene neosnovani. Pošto je nuklearni sukob tako zastrašujuća perspektiva, pregovori u senci nuklearnog oružja postaju „takmičenje u preuzimanju rizika“ – niko ne želi da upotrebi nijedno nuklearno oružje, ali strana kojoj je više stalo do određenog pitanja biće spremna da prihvati veći rizik, posebno ako su u pitanju vitalni interesi.

"Javi se kad se otrezniš"

Iz tog razloga, smatra Volt, ne možemo u potpunosti da isključimo mogućnost da bi Rusija upotrebila nuklearno oružje ukoliko bi pretrpela katastrofalan poraz, a ta spoznaja postavlja granice koliko daleko Zapad treba da ide. Takođe, ne zato što su zapadni lideri slabi ili kukavice, već zato što su razumni i razboriti. Na pitanje da li to znači da se SAD i Zapad povlače pred „nuklearnom ucenom“ i da li bi Putin takvim pretnjama mogao da dobije dodatne ustupke po nekom drugom pitanju, autorka odgovara odrečno, navodeći da je asimetrija motivacije vodi nas dalje od onoga kuda bi Putin pokušao ići.

Kada je Rusija pokušala da primora druge da naprave ustupke po pitanjima koja se tiču njihovih vitalnih interesa, njeni zahtevi bi bili ignorisani.

“Zamislite da Putin zove Bajdena i kaže da bi mogao da pokrene nuklearni napad ako Sjedinjene Države odbiju da predaju Aljasku Rusiji. Bajden bi se nasmejao i rekao mu da se javi kada se otrezni“, slikovito opisuje Volt.

Rivalske nuklearne pretnje prinude imaju mali ili nikakav kredibilitet kada je potreban balans odlučnosti, a vrijedi podsetiti da tokom 'Hladnog rata' ni Sjedinjene Države ni Sovjetski Savez nikada nisu ušli u situaciju bilo kakve uspešne nuklearne ucene - ne čak i protiv država koje nisu posedovale nuklearno oružje – uprkos ogromnim arsenalima kojima su raspolagali. Međutim, postoji jedan način na koji bi se ova situacija mogla promeniti u odnosu na ono što je upravo navedeno, a to nije utešna pomisao. Naime, što više pomoći, naoružanja, obaveštajne i diplomatske podrške SAD i NATO pružaju Ukrajini, to se reputacija tih zemalja i organizacija više vezuje za ishod. To je jedan od razloga zašto ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski i Ukrajinci nastavljaju da zahtevaju sve sofisticiranije oblike podrške – u njihovom je interesu da Zapad što bliže vežu za svoju sudbinu. Uzgred, to im niko ni najmanje ne treba zameriti, jer bi tako bilo ko da je na njihovom mestu.

Iako su posledice po ugled često preuveličane, zabrinutost zbog takvih faktora može dovesti do nastavka rata čak i kada vitalni materijalni interesi više nisu u pitanju. Godine 1969. Henri Kisindžer je shvatio da Vijetnam nema nikakvu stratešku vrednost za SAD i da tamo nema puta do verovatne pobede. Međutim, on je insistirao da „posvećenost 500.000 Amerikanaca potvrđuje pitanje značaja Vijetnama. Jer ono što je sada važno jeste poverenje u američka obećanja“.

Na osnovu tog uverenja, on i predsednik Ričard Nikson nastavili su da ratuju još četiri godine, u uzaludnoj potrazi za „časnim mirom“. Ista lekcija se može primeniti na slanje tenkova Abrams ili borbenih aviona F-16 u Ukrajinu – što više oružja SAD pošalju, to će biti više označeni kao posvećeniji. Ali kada obe strane zaključe da njihovi vitalni interesi zahtevaju nanošenje odlučujućeg poraza protivniku, okončanje ratova postaje teže, a eskalacija verovatnija. Na kraju, Volt napominje i zaključuje da ništa od navedenog nema nameru da sugeriše da je Putin bio u pravu što je započeo rat ili da NATO nije u pravu što je pomogao Ukrajini, ali da Putin nije u svemu pogrešio, a detektujući faktore o kojima je on bio u pravu, trebalo bi da oblikuje način na koji Ukrajina i njeni pristalice i partneri deluju u narednim mesecima.

(MONDO)