Redžep Tajip Erdogan je prvi put postao premijer Turske 2003. godine.
Mnogo je razloga zašto zapadni lideri ne vole Redžepa Tajipa Erdogana. Turski predsednik je tokom svoje dvadesetogodišnje vladavine zatvarao novinare i opozicione lidere, nasilno gušio proteste i loše upravljao ekonomijom, piše Politiko.
Turski autokrata se dodvoravao Rusiji na spoljnopolitičkom frontu, pokrenuo je vojnu akciju u Siriji i stavio veto na ulazak Švedske u NATO u kritičnom trenutku za Alijansu. Ali postoji jedan razlog zašto bi evropskim liderima Erdogan mogao da nedostaje ako izgubi na izborima 14. maja od centrističkog rivala Kemala Kiličdaroglua. Erdogan na vlasti, posebno s obzirom na to da je poslednjih godina sve autoritarniji, omogućio je Evropskoj uniji da izbegne pitanja i rasprave o tome da li Tursku treba primiti u svoje redove. Za mnoge evropske političare, Erdogan je koristan negativac koji dozvoljava Evropskoj uniji da legitimno isključi bilo kakve ozbiljne pregovore o članstvu sa Ankarom.
Svojim sve neprihvatljivijim ponašanjem, zatvaranjem političkih protivnika i gaženjem vladavine prava, pružio je Evropskoj uniji politički izgovor da izbegne ovo pitanje. Promena režima bi promenila tu dinamiku.
“U poslednjih nekoliko godina videli smo da se Turska i EU kreću u suprotnim pravcima“, rekao je Selim Kuneralp, bivši ambasador Turske u Evropskoj uniji. “Turska se pod Erdoganom udaljila od evropskih vrednosti; proces pristupanja je potpuno stao, a posledica je da se ulazak Turske u EU više ne smatra kredibilnim ciljem“.
Konfliktni odnosi
Priča o odnosima EU i Turske traje više od 60 godina. Turska je 1959. godine podnela zahtev za pridruživanje Evropskoj ekonomskoj zajednici (EEZ), prethodnici EU, što je dovelo do potpisivanja sporazuma iz Ankare 1963. godine. Iako su niz državnih udara i političke nestabilnosti stavili na čekanje pitanje integracije Turske u EU, do 1980-ih proces pridruživanja je ponovo oživeo. Turska je 1987. godine podnela zahtev za članstvo u EEZ. Deset godina kasnije, dobila je status kandidata i počela da ispunjava kriterijume za prijem velikim koracima. Nekako u to vreme Erdogan je došao na vlast. Zatim je, kao reformistički lider nove Partije pravde i razvoja (AKP), govorio o pluralizmu, demokratiji i čak je započeo mirovne pregovore sa Radničkom partijom Kurdistana (PKK).
Bacio se na posao, uvodeći reforme koje su Tursku približile ispunjavanju evropskih kriterijuma, poput promene zakona o turskoj vojsci kako bi se stavila pod civilnu kontrolu. (Iako ih je Evropska komisija tada hvalila, ove promene su mu zapravo pripremile teren da kasnije preuzme veću kontrolu nad vojskom.) Posle kratkog medenog meseca, odnosi sa Briselom su se brzo pogoršali. Erdogan je sve više frustriran dinamikom pristupanja EU; nekoliko država članica jasno je stavilo do znanja da nisu spremne da požele dobrodošlicu Turskoj u svoj klub. Ta dihotomija je postavila ton za sve konfliktniji odnos. Niz problema doveo je do pogoršanja odnosa, a dve strane su jedna drugu krivile za to.
Odluka EU da primi Kipar 2004. je stalni izvor sporova. Turska je 1974. godine okupirala severni deo ostrva, što Nikozija želi da reši pre nego što pristane na bliže odnose između EU i Ankare.
Onda se dogodio Sarkozi
Francuski predsednik je 2011. nakratko, na pet sati, posetio tursku prestonicu. On je u Ankaru stigao nonšalantno žvakajući gumu i poslao jasnu poruku: članstvo Turske u Evropskoj uniji nije prihvatljivo za Francusku. Nekoliko zvaničnika je izjavilo za Politiko da je poseta bila prekretnica za Erdogana, koji postaje sve autoritarniji.
Njegovo brutalno gušenje protesta u istanbulskom parku Gezi 2013. godine najavilo je još oštriji odgovor na neuspeli pokušaj državnog udara 2016. godine. Erdogan je zatvorio desetine hiljada ljudi, a zatim konsolidovao vlast ustavnim referendumom 2017. godine, uništivši sve nade da će se zemlja pridružiti Evropskoj uniji.
Njegova čvrsta ruka bila je u direktnoj suprotnosti sa kriterijumima iz Kopenhagena, uslovima koje zemlja koja želi da uđe u EU mora da ispuni, a koji uključuju poštovanje vladavine prava, ljudskih prava i zaštitu manjina. Do 2018. evropskim liderima je bilo dosta. Evropski savet je te godine jasno rekao: pristupni pregovori Turske su na „ćorsokaku“.
Bolja atmosfera
Izbori u nedelju postali su jedan od najvećih testova u Erdoganovoj političkoj karijeri. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je izjednačen sa opozicijom koju predvodi Kılıcdaroglu. Promena vlasti bi verovatno donela svežinu u partnerstvo Turske i Zapada. Kılıcdaroglu je rekao da želi da ponovo pokrene proces pridruživanja EU i da će se pobrinuti da Turska poštuje presude Evropskog suda za ljudska prava, za razliku od Erdogana. Ali izgledi za novo rukovodstvo u Turskoj možda neće ukloniti mnoge od osnovnih uzroka nesuglasica.
“Domaći izazovi će ostati isti, ko god da je na vlasti“, rekla je Galija Lindenstraus, viši saradnik na Institutu za nacionalne bezbednosne studije Univerziteta u Tel Avivu. „Postoji duboka ekonomska kriza, a sadašnja vlast nudi sve vrste stanovništvapolitičke mere za ublažavanje krize uoči izbora, koje će zaboraviti kada prođu“.
Lindenstraus je rekla da očekuje „bolju atmosferu“ između Brisela i Ankare ako Kiličdaroglu dođe na vlast.
Šestočlani opozicioni blok je nagovestio da želi da resetuje odnose sa EU i da će ukinuti neke Erdoganove mere koje krše kriterijume iz Kopenhagena, na primer vraćanje parlamentarnog sistema umesto predsedničkog. Ali fundamentalni problemi, od kojih je najvažniji Kipar, ali i mogućnost ulaska tog brojnog i relativno siromašnog stanovništva u Uniju, znače da u Evropi neće biti mnogo ljudi koji će požuriti da otvore vrata Turskoj.
Iako će malo ko to javno reći, mnoge zemlje su takođe rezervisane u pogledu primanja zemlje sa muslimanskom većinom poput Turske.
Novi počeci
Lindenstraus je rekla da može da zamisli napredak u pitanjima kao što su liberalizacija viznog režima ili reforma carinske unije EU-Turska, koja postoji od 1995. godine, ali verovatno ne mnogo dalje od toga. Pridružiću se skepticima i reći da mislim da su problemi oko pristupanja Turske Evropskoj uniji postojali i pre Erdoganovog autokratskog zaokreta“, rekla je ona.
Ilke Tojgur, viši saradnik u Centru za strateške i međunarodne studije (CSIS), rekao je da je modernizacija sporazuma o pridruživanju Turske sa EU jedan od načina za revitalizaciju odnosa. Ona je rekla da bi dve strane mogle imati koristi od sporazuma o pridruživanju kakav ima EU sa drugim zemljama koje su nedavno započele proces pridruživanja. Revidirani sporazum bi mogao da pokrije pitanja poput borbe protiv klimatskih promena, migracija i trgovine i unapredio bi odnose sa Briselom, pripremajući teren za teže pitanje pristupanja. Drugi su bili skeptičniji, sugerišući da neće svi u Evropi nužno slaviti Erdoganov poraz.
“Nekima u Evropskoj uniji bi možda bilo prijatnije da imaju autoritarnog lidera u susedstvu i neku vrstu transakcionih odnosa sa Turskom, umesto da budu ozbiljni u vezi sa pristupanjem“, rekao je Galip Dalej, ekspert za Tursku u istraživačkom centru Chatham House. „Demokratska Turska bi bila mnogo teže pitanje za Evropu“, dodao je on.
(MONDO)
