Mišel i Edmond Navratil su osetili olakšanje kada su konačno stigli do poslednjeg čamca za spasavanje koji je uspešno otišao sa Titanika koji je tonuo. Uprkos godinama, braća - od samo četiri i dve godine - bila su svesna terora i histerije koji su zahvatili one koji su još uvek bili zarobljeni na brodu koji je tonuo. Otac ih je stavio na čamac za spasavanje - ali to je bio poslednji put da su ga videli, piše Dejli Mejl.
Dečaci su postali poznati kao 'Luj i Lola' - jedina deca koja su spasena sa Titanika bez roditelja ili staratelja. Nakon što su ih smestili na čamac za spasavanje, njihov otac se utopio. Prema vebsajtu Retronaut, koji sadrži fotografije preživelih, Mišel je kasnije tvrdio da se seća da mu je otac rekao: "Dete moje, kada tvoja majka dođe po tebe, kao što je sigurno da hoće, reci joj da je jako volim i da ću uvek da je volim. Reci joj da sam očekivao da će nas pratiti, kako bismo svi zajedno živeli srećno u miru i slobodi Novog sveta." Dečaci, koji su bili Francuzi, nisu govorili engleski i nisu mogli da se sporazumeju spasiocima.
Kao rezultat toga, putnica koja govori francuski jezik po imenu Margaret Hejs brinula je o braći. Brojni novinski članci o dečacima - koji su uključivali objavljivanje njihovih fotografija na kraju su doveli do traganja za njihovom majkom Marsel. Otplovila je u Njujork i konačno se ponovo ujedinila sa svojim sinovima 16. maja 1912. - mesec dana i jedan dan nakon što su živi izašli sa Titanika.
Moglo se samo zamisliti kakve je emocije osećala njihova majka kada je videla svoje sinove, posebno zato što se njihov otac tajno ukrcao na Titanik sa dečacima kako bi njih troje mogli da započnu novi život u Americi - bez Marsele. Roditelji dečaka su se razdvojili početkom 1912. i Marsel je dobila puno starateljstvo nad decom. Međutim, dozvolila je svojim sinovima da ostanu kod oca tokom uskršnjeg vikenda i on je umesto toga odlučio da emigrira u Sjedinjene Države.
Njih trojica su otputovali u Englesku nakon kratkog boravka u Monte Karlu pre nego što su se ukrcali na brod. U kasnijem životu, Mišel se prisetio svojih sećanja na Titanik kao na 'veličanstveni brod'. U prevodu je rekao: 'Sećam se da sam gledao niz dužinu trupa – brod je izgledao sjajno. Moj brat i ja smo igrali na prednjoj palubi i bili smo oduševljeni što smo tamo. Jednog jutra, moj otac, moj brat i ja smo jeli jaja u trpezariji drugog razreda. More je bilo zapanjujuće. Moj osećaj je bio potpuno i potpuno blagostanje. Ne sećam se da sam se plašio, sećam se zadovoljstva, zaista. Završili smo pored ćerke američkog bankara koja je uspela da spase svog psa – niko se nije bunio. Postojale su ogromne razlike u bogatstvu ljudi na brodu, a kasnije sam shvatio da bismo umrli da nismo bili u drugoj klasi. Ljudi koji su izašli živi su često varali i bili su agresivni, pošteni nisu imali šanse.' Ovekovečen u filmovima i oživljen eksponatima širom sveta sa artefaktima iz kabina koje sada leže 3.800 metara ispod nivoa mora, brod je nesumnjivo jedan od najpoznatijih u istoriji.
(MONDO)
Zvezda pokazala Evropi da joj je mesto u plej-ofu: Kad imaš igrača koji može sve, pobede se i najbolji!
Šta čeka Zvezdu i Partizan u Evroligi? Jedan grad može da bude prekretnica sezone, tamo "večiti" idu prvo!
Stručnjak za energetiku o sankcijama NIS-u: Cene goriva bi otišle u nebesa i došlo bi do nestašice
Partizanovog igrača čeka duža pauza: Mijailović otkrio detalje o povredi košarkaša!
Željko učio igrače kako da promaše slobodno bacanje: Uzeo loptu, šutnuo i okrenuo se ka Amerikancu (video)