Koliko god da se odnos snaga između Lukašenka i Putina sada promenio, potrebni su jedan drugom kako bi ostali na vlasti, piše NY times.
Vladimir Putin je poznat po svojoj strogoj kontroli nad medijima u Rusiji. Njegov nekadašnji saveznik, osnivač Vagnerove vojne grupe Jevgenij V. Prigožin, i sam je vlasnik konzervativne medijske kuće i blistav šoumen na društvenim mrežama. Ali figura koja se pojavila i odnela pobedu u odnosima s javnošću nakon pobune Prigožina je dugogodišnji predsednik Belorusije, susedne zemlje koja je čvrsto u orbiti Moskve, piše NY times.
Beloruski lider, Aleksandar G. Lukašenko, se uglavnom smatra poslušnim satrapom Kremlja. Ali u nedelju je preuzeo zasluge za posredovanje u sporazumu između Putina i Prigožina, čime je sprečio scenario koji je ruski lider uporedio sa građanskim ratom koji je usledio nakon Revolucije 1917. Sada Lukašenko, međunarodna parija, pokušava da iskoristi pobedu da učvrsti svoje akreditive kao kredibilan državnik, posrednik i iznad svega, lojalan saveznik Putinu.
Kasno u subotu uveče, dok su strahovi postajali sve veći od mogućeg sukoba između Vagnerovih trupa, koje su se nalazile u krugu od 300 kilometara od Moskve, i ruskih vojnika, Lukašenkova pres-služba je objavila saopštenje: Beloruski predsednik je pronašao "apsolutno isplativu i prihvatljivu opciju za rešavanje situacije".
Ubrzo nakon toga, Prigožin je objavio da se kolona njegovih boraca okreće i ide kući. Kao deo dogovora, krivični postupak protiv Prigožina za organizovanje oružane pobune biće odbačen, Vagnerovi vojnici neće biti optuženi, a Prigožin bi otišao iz Rusije u Belorusiju, rekao je portparol Kremlja. Gde se nalazio u nedelju nije bilo poznato.
Kakva su obećanja, ako ih ima, data u ime Kremlja, Vagnera ili Lukašenkoa, ostaje nejasno. Ali, državni mediji Lukašenka brzo su se prebacili na visoku brzinu kako bi prikazali njegove napore da smiri sukob kao dokaz državničkog umeća. Državna novinska agencija Belta je izvestila da je u subotu ujutru pošto se Putin suočio sa 'najakutnijom fazom situacije u Rusiji' telefonirao svom beloruskom kolegi u Minsku.
Putin je 'bio skeptičan u pogledu mogućnosti pregovora i sumnjao je da će Jevgenij Prigožin podići slušalicu, pošto u to vreme nije razgovarao ni sa kim", rekao je propagandista beloruske vlade Vadim Gigin u nedelju prokremljskim medijima, u intervjuu. Ali Putin je pristao na posredovanje i kada je 'predsednik Belorusije pozvao, Jevgenij Prigožin se odmah javio', rekao je gospodin Gigin, kome je Evropska unija svojevremeno uvela sankcije zbog 'podrške i opravdavanja represije protiv demokratske opozicije i civilnog društva.'
Razgovor između Lukašenka i Prigožina bio je 'veoma težak', rekao je gospodin Gigin, koji je ovog meseca postao direktor Nacionalne biblioteke Belorusije. "Odmah su izgovorili tako vulgarne stvari da bi svaku majku rasplakalo. Razgovor je bio težak, i kako mi je rečeno, muški.” Iako su izneta i druga moguća objašnjenja zašto je Prigožin odustao od svog 'marša za pravdu' u Moskvu, pri čemu neki nude minimalnu zaslugu Lukašenku, beloruska medijska mašina trubi o njegovoj ulozi posrednika moći, što je preokret u vreme kada je on postao u velikoj meri zavisan od Rusije.
"Putin je izgubio jer je pokazao koliko je njegov sistem slab, da se može tako lako osporiti", rekao je Pavel Slunkin, bivši beloruski diplomata i analitičar u Evropskom savetu za spoljne odnose. "Prigožin je izazivao, napao je, bio je tako hrabar, a onda se povukao, izgledajući kao gubitnik. Samo je Lukašenko osvojio bodove, prvo u očima Putina, u očima međunarodne zajednice kao posrednik ili pregovarač, i kao mogući garant dogovora."
Lukašenko je uspeo da se održi na vlasti 29 godina, ali po svaku cenu. On je sve više dozvoljavao Belorusiji da postane vazalna država Rusije, posebno nakon što je dobio podršku Moskve 2020. godine, kada je nasilno slomio demokratski pokret osporavajući njegovu tvrdnju da je pobedio na izborima ubedljivo.
Zavisna od Moskve ne samo zbog političke podrške već i zbog ekonomske održivosti, Belorusija je dozvolila Putinu da je iskoristi kao teren za svoju invaziju na Ukrajinu u februaru 2022. i kao mesto skladištenja ruskog taktičkog nuklearnog oružja. Takođe su se pojavili detalji da je Belorusija učestvovala u ruskoj praksi odvođenja dece sa ruskih okupiranih teritorija u Ukrajini i odvođenja u takozvane letnje kampove. Međunarodni krivični sud izdao je naloge za Putina i njegovog komesara za prava dece, a ukrajinski tužioci razmatraju dokaze da su deca dovedena u tri kampa u Belorusiji, uključujući najmanje jedan koji pripada državnoj kompaniji.
Lideri opozicije veruju da Putinove ambicije nisu ograničene samo na ukrajinsku teritoriju. Na kraju će, predviđaju, pokušati da ojača kontrolu nad Belorusijom. Svojim najavljenim posredovanjem u Vagnerovoj krizi, g. Lukašenko se možda nada da će povratiti deo svog suvereniteta koji se brzo erodirao i zaustaviti beloruski strah da će ga veći sused progutati, rekao je Dmitrij Navoša, osnivač beloruskog sajta Tribuna.
"Lukašenko je jednostavno učinio uslugu Putinu u svom najčistijem obliku i pomogao sebi da reši problem okupacije", rekao je on. To nije prvi put da je i Lukašenko pokušao da preuzme ulogu posrednika. On je to učinio 2014. i 2015. godine, nakon ranijeg ruskog napada na Ukrajinu, kada je Moskva podržala separatiste u istočnom regionu Donbasa. Pokušao je ponovo ubrzo nakon potpune invazije, dovodeći delegacije iz Moskve i Kijeva u grad Gomel na jugoistoku zemlje, ali su pregovori brzo propali.
Mnogi posmatrači sada postavljaju pitanja o tome da li bi Prigožin bio bezbedan od pretnje kidnapovanjem ili atentatom u Belorusiji, s obzirom na to da je Putin otvoreno izrazio bes na njega. Čak i pre 2020. godine, kada je gospodin Lukašenko postao još više Putinova marioneta, ruske specijalne službe su ponekad ulazile na teritoriju Belorusije da bi uhvatile njene neprijatelje, rekao je gospodin Slunkin, analitičar Evropskog saveta. "A sada će samo raditi šta hoće."
Koliko god da se odnos snaga između Lukašenka i Putina sada promenio, obojica i dalje trebaju jedan drugog da bi ostali na vlasti."Oni su dva sijamska blizanca", rekao je Pavel Latuška, bivši beloruski diplomata i ministar koji je sada u egzilu. "Oni ne mogu da žive jedno bez drugog. To je jedno telo, dve glave. Pad jednog znači političku smrt drugog."
(MONDO)
