O svetskom nadmetanju za minerale za MONDO piše analitičar Dimitrije Milić.
Kada se posmatra 20. vek i karakteristike ovog perioda za svetsku ekonomiju, može se utvrditi jedna važna pravilnost. Ta pravilnost je važnost fosilnih goriva za razvoj i stabilnost svetske privrede. Države koje su imale sreće da pronađu naftu ili gas na svojoj teritoriji, najčešće su veoma brzo poboljšavale svoj ekonomski položaj. Izvoz ovih traženih energenata na svetsko tržište omogućio je brojnim narodima da skoro preko noći promene svoj životni standard i budu važan deo slagalice svetske privrede. Ovaj vid država je uspevao da čak i bogatog zapadnog potrošača 1970-ih pošalje da sa kanisterom čeka u redu na pumpi, ali i da koristi svoju važnost za svetsku privredu kao oružje spoljne politike.
Ovaj vek deluje da će doneti velike promene postojećem svetskom tržištu i rasporedu snaga, a da će važnost fosilnih goriva otići u drugi plan. Kao što su fosilna goriva bila ključna za dinamičan razvoj privrede bez ekološke svesti u 20. veku, minerali potrebni za ekološku privredu 21. veka uskoro će zauzeti njihovo mesto. Klimatske promene kao centralna pretnja za čovečanstvo navode i ekonomiju da se adaptira značajno ekološki odgovornijim izvorima energija. Ekološka budućnost i energenti koji stvaraju visoke štetne emisije ugljendioksida i drugih gasova nisu najbolji spoj.
Ograničavanje rasta globalnih temperatura na ne više od dva stepena Celzijusa, podrazumeva da se štetne emisije radikalno smanje do 2050. To podrazumeva i značajno smanjenje upotrebe prvenstveno uglja i nafte, a povećanje upotrebe obnovljivih izvora energije ili vozila koja ne emituju gasove sa efektom staklene bašte, kao što su električna vozila. Tržište se već adaptira na to, te će po procenama Međunarodne agencije za energiju, već krajem 2020-ih potražnja za naftom krenuti da opada, što nije bio slučaj u dosadašnjoj istoriji.
Vlade visokorazvijenih ekonomija sveta postavile su veoma ambiciozne ciljeve oblasti smanjenja zagađenja. Bajdenova administracija želi da smanji štetne emisije za 50% do 2030, a Evropska unija da ih više nego prepolovi do 2030, a ambicioznije napredne ekonomije poput Danske ciljaju ka rezultatu od 70%. Kada se radi o električnim vozilima, najčešći cilj naprednih ekonomija je da do navedene godine barem svaki drugi prodati automobili bude na električni pogon, ne bi li se na taj način redukovale i štetne emisije. Trenutni trendovi kod potrošača i proizvođača širom sveta ukazuju da se u tom smeru jasno ide.
Naravno, ovaj vid zelene tranzicije od fosilnih goriva ka obnovljivim izvorima energije nije jednostavan proces i zahteva snabdevanja sveta mineralima koji su do sada bili u drugom planu. Proizvodnja svih potrebnih elemenata za zelenu tranziciju od baterija, preko električnih vozila do vetro generatora ili solarnih panela nije moguća bez niza minerala kojih još nema dovoljno na svetskom tržištu. Radi se materijalima kao što su: bakar, nikl, litijum, kobalt, različiti retki zemljini minerali i drugi važni elementi. U ovom trenutku potražnja za njima je velika, a ponuda ograničena, što je dovelo do rasta njihovih cena na tržištu u prethodne tri godine.
Ono što takođe karakteriše trenutno tržište minerala je njihova raspoređenost po svetu, koja nema mnogo veze sa trenutnim rasporedom država koje su dominantne u sferi fosilnih goriva. Dok kada se radi o nafti ili gasu na samom vrhu se mogu videti SAD, Rusija i različite bliskoistočne države, kada se radi o mineralima potrebnim za zelenu tranziciju tabela izgleda veoma šarenoliko i geografski disperzivno raspoređeno.
Trenutni ubedljivi prvak kada se radi o bakru je Čile, sa svojim komšijom Peruom na drugom mestu. Kada se radi o mineralu poput nikla, Indonezija zauzima prvo mesto, a ispod nje su takođe ostrvski Filipini i Rusija na trećem mestu. Po pitanju litijuma najbolji položaj ima Australija, a ispod nje su Čile, Kina, Argentina, ali i Kanada i Portugal. U sferi kobalta najjače je pozicioniran afrički gigant DR Kongo, sa Rusijom i Australijom tek u tragovima. Retke zemljine minerale dominantno poseduje Kina, gde manji udeo imaju i SAD i Saudijska Arabija.
Kao što se može primetiti, iako se bitka u tehnološkoj sferi dominantno vodi između SAD i Kine, svi potrebni minerali za takve iskorake nalaze se u trećim zemljama. Najveći deo kapaciteta obrade svih ovih minerala u svetu danas poseduje Kina, dok Sjedinjene Američke Države i najbliži američki saveznici imaju prednost kada se radi o tehnologijama. U poslednjim godinama i jedna i druga strane se trude da umanje zaostatak koji imaju u odnosu na konkurente. Bajdenova administracija se posvetila stvaranju savezništva sa državama koje poseduju potrebne minerale i (ponovnom) podizanju domaćih industrijskih kapaciteta, dok je kineski fokus na smanjenju tehnološkog zaostatka u oblastima poput mikročipova ili kvantnih kompjutera. Evropska unija takođe pokušava da uhvati priključak, ali u većini oblasti značajno zaostaje.
Ukoliko bi se analizirala trenutna dinamika zelene tranzicije može se reći da najjače svetske ekonomije vide ovu oblast kao arenu za novo nadmetanje i prestiž. Prvak u tehnologijama i proizvodnji elemenata za novu zelenu privredu biće i najveći ekonomski dobitnik ovog novog talasa promene globalne privrede. Iz tog razloga, svetska borba za minerale je tek na početku. Do pre oko decenije svetska javnost dominantno nije čula za većinu spomenutih minerala, u aktuelnom javnom diskursu oni su sve više tema, a u budućnosti oni će biti definitivno jedna od glavnih tema ekonomije i politike.
