U OVOM ZATVORU SPROVODE NAJGORU TORTURU! Evo kakav HOROR čeka zatvorenike: Ćelije su specijalno ofarbane u OVU BOJU...

Tagi Rahmani je prema podacima nevladine organizacije Reporteri bez granica "najčešće zatvarani novinar u Iranu".

Njegova supruga Narges Mohamadi takođe je aktivistkinja za zaštitu ljudskih prava i potpredsednica iranske organizacije "Defenders of Human Rights Center", koji je iranska vlada zabranila 2008. godine. I ona je u poslednjih 25 godina više puta hapšena i osuđivana na dugogodišnje zatvorske kazne. Islamskoj Republici se ne sviđa kada se preispituje da li i koliko krši ljudska prava. Mohamadi je zbog kritike tamošnje vlade prvi put zatvorena na godinu dana 1998. Kasnije su usledile druge zatvorske kazne. U maju 2016. je u Teheranu osuđena na čak 16 godina zatvora jer je "osnovala pokret za zaštitu ljudskih prava koji se zalaže za ukidanje smrtne kazne".

Uprkos  svim naporima režima: neuspešni su bili pokušaji da se Mohamadi ućutka. Ona je počela da dokumentuje patnje onih koji su bili s njom u zatvoru. Ti intervjui su objavljeni u knjizi "White Torture". Istoimeni dokumentarni film dodatno predočava brutalno postupanje prema političkim zatvorenicima u samicama. Izraz "bela tortura" odnosi se na psihološku metodu koja se primenjuje u Iranu: zatvorenici su na duže, neodređeno vremensko razdoblje zatvoreni u izolacijskoj ćeliji u kojoj je sve potpuno belo. Film "White Torture" upravo je prikazan u Berlinu. Projekciju je organizovala grupa za zaštitu ljudskih prava "Hawar". Na projekciji su bili aktivistkinje i aktivisti, bivši politički zatvorenici i rođaci zatvorenika sa dvojnim državljanstvom, a koji se trenutno nalaze u zatvoru u Iranu. Film je "vrlo težak za gledanje" jer se mučenje eksplicitno prikazuje, kaže Mariam Klaren, ćerka Nahida Tahavija, jednog od političkih zatvorenika u Iranu. Iranske vlasti nisu dozvolile prikazivanje filma, kaže Klaren - jer "Bela tortura" na svetlost dana iznosi upravo ono što se "ne vidi".

Očigledno je bilo nekih situacija koje su bile previše šokantne da bi bile prikazane. "Boravak u samici je zaista bolna situacija", kaže autor Gelareh Kakavand. "Iza kulisa ovog dokumentarca bilo je mnogo emocija u intervjuima, koje nije bilo moguće snimiti. Nadam se da će se gledaoci nakon gledanja filma moći da se poistovete sa zatvorenicima." Veliki deo snimanja ovog dokumentarnog filma obavljen je između pretposlednjeg i sadašnjeg boravka u zatvoru Nargese Mohamadi. Taj zadatak je bio sve samo ne lak: kako bi se izbegle tamošnje vlasti, snimalo se u tajnosti.

"Uslovi u kojima je film sniman bili su teški", kaže Vahid Zarezadeh, iranski režiser koji je bio prisiljen da pobegne iz zemlje. Pre toga je bio na ispitivanjima jer je u svojim filmovima ukazivao na grozne uslove u zatvorima u Iranu. "U prvim minutama filma gledalac vidi scenu u kojoj jedan od agenata iz Ministarstva informisanja telefonom zove Narges Mohamadi. Otišli smo kod nje spontano, kako bi napravili neke intervjue. Ali grupa, koja je radila na filmu, na tu lokaciju nije išla zajedno. Narges se, na primer, vozila odvojeno, na motociklu, kako bi mogla da pobegne onima koji su ju uhodili."

U međuvremenu se nastavlja paćenički put Narges Mohamadi: ona se, od svog prvog hapšenja 1998. godine, po peti put našla iza rešetaka. U decembru 2022., za vreme protesta izazvanih smrću Džine Mahe Amini, Mohamadi je u jednom svom izveštaju, koji je objavio BBC, opisala seksualno i fizičko zlostavljanje zatvorenih žena. U januaru 2023. usledio je mučan izveštaj u kojem se detaljno opisuje stanje žena u zatvoru Evin, uključujući popis od 58 zatvorenica i ispitivanja i mučenja kojima su bile podvrgnute. Zatvor Evin je, inače, najvažnija lokacija kada je reč o zatvaranju političkih zatvorenika u Iranu od 1972. godine.

BONUS VIDEO

(MONDO)