Od jednog Putinovog govora na Minhenskoj Bezbednosnoj Konferenciji je povučena direktna linija do ruske invazije na Ukrajinu.
Govor Vladimira Putina iz 2007. smatra se ključnim za razumevanje njegove spoljne politike. Putin je bio svestan da u publici sede brojni vrhunski američki političari i diplomate pa je raspalio po Sjedinjenim Državama zbog američke hegemonije, arogancije i opasne sklonosti ka korištenju vojske. Od ovog govora vodi direktna linija do ruske invazije na Ukrajinu. Petnaest godina nakon Putinovog pojavljivanja na Bezbednosnoj Konferenciji 2007, njegov rat će postati radikalni vrhunac njegovog otpora američkom primatu u Evropi. Barem on to tako vidi, piše nemački "Cajt".
Putinov antiamerikanizam ima rezonancu širom sveta. Naročito na Globalnom Jugu dosta ljudi simpatiše samoproglašenog ruskog Davida u njegovoj egzistencijalnoj borbi protiv američkog Golijata. Međutim, Putinovo stereotipno pljuvanje Amerike je varka. I zamagljuje važnu pokretačku snagu u njegovoj političkoj karijeri. Jer Putin je dugo oponašao Ameriku: u početku dinamičnu svetsku silu Ameriku a potom sve više Ameriku koja igra po svojim pravilima i nameće svoje preferencije ostatku sveta.
U februaru 2022. Putin je svojim agresorskim ratom protiv Ukrajine sebi dopustio upravo onu vrstu spoljne politike bez ikakve mere i rezona za koju je na Konferenciji 2007. okrivio Vašington. Kada se Putin uselio u Kremlj 2000. godine, SAD su bile na vrhuncu svoje moći. Pre 11. septembra 2001. spoljna politika Vašingtona bila je 'zlatni standard' u tri aspekta:
- bila je zasnovana na stabilnom unutrašnjem političkom sistemu i stoga se smatrala predvidivom,
- američka vojna moć bez premca bila je važna poluga za uticaj na druge države,
- Sjedinjene Države su vešto negovale snažne vojne i ekonomske saveze.
Nakon što je zgrabio vlast, Putin je pokušao da uzdigne Rusiju upravo u onu silu, kakvu je asocirao sa Amerikom – uz različite rezultate. Posle haosa 1990-ih, uveo je red u sistem vlasti Rusije, ali ga nije učinio demokratskim. Njegov sistem je pre svega zasnovan na vertikali moći usidrenoj u Kremlju i na državno sponzorisanom i kontrolisanom patriotizmu. Putinu je odgovarala činjenica da ovaj sistem vremenom sve više kliziti u diktaturu, čak i pod pretpostavkom da to nije bio njegov plan od početka. Ono što je Putin svakako želeo je nivo unutrašnje političke stabilnosti koji bi omogućio rusku spoljnu politiku američkih razmera, piše u analizi Majkla Kimidža, profesora istorije na Katoličkom univerzitetu u Vašingtonu i Hane Not, direktor Evro-azijskog programa "Džejms Martin" centra.
Buš je bio Putinu primer
Godine 2000. sposobnost Rusije da vodi rat bila je ograničena. Ali rastuće cene nafte, koje su donele neočekivani profit Rusiji, podstakle su modernizaciju vojske. Putinova ogorčenost prema Sjedinjenim Državama je rasla, dok je on nastavio da zavidi Americi na privilegijama koje je uživala kao velesila i pretenzijama koje je sebi mogla priuštiti. I tačno u tom trenutku i Moskva je mogla sebi da dopusti samopouzdaniju spoljnu politiku. Tokom svog drugog mandata, od 2005. do 2009. godine, Putin nije ostavio nikakvu sumnju da je Rusija iza sebe ostavila poglavlje koje je, iz njegove perspektive, obeleženo poniženjem: Jeljcinovo nevoljno prihvatanje širenja NATO na istok i vojnu intervenciju Alijanse u ratu na Kosovu.
Uz to je Putin nastojao da proširi ekonomske i vojne saveze za koje se nadao da će ojačati ruske ambicije. Godine 2002. osnovao je Organizaciju Ugovora o Kolektivnoj Bezbednosti (ODKB), koja je obuhvatala bivše sovjetske republike poput Jermenije, Belorusije i Kazahstana. Kasnije je sa entuzijazmom promovisao Evroazijsku Ekonomsku Uniju i nadao se da će joj se Ukrajina pridružiti. Međutim, Rusija je imala manje da ponudi svojim partnerima, i ekonomski i vojno, nego USA, a suočila se sa problemom da zemlje poput Ukrajine nisu baš bile oduševljene širenjem ruskog uticaja.
Putinov američki kolega tokom njegova prva dva mandata bio je Džordž Buš. Dva lidera su se dobro slagala. Izgledalo je da je Buš tako moćan da je u stanju da uradi šta god je hteo. Mogao je da ignoriše međunarodno pravo, ma koliko glasno prijatelji i neprijatelji kritikovali njegovu zemlju zbog toga: 2002. jednostrano se povukao iz ABM sporazuma o kontroli naoružanja, a devet meseci kasnije SAD su izvršile invaziju na Irak. Amerika je promovisala demokratiju, a kad i gde joj je to odgovaralo - sarađivala je sa autokratama. Buš je težio reorganizaciji Bliskog Istoka – bez ugrožavanja statusa Amerike kao velesile. U Iraku i Avganistanu, Buš je uradio upravo ono što velesile i rade: isto što je Klinton uradio godinama ranije na Kosovu. A Putin je sve ovo vrlo pažljivo posmatrao.
Loš učenik
Amerika za sve to biva nekažnjena, a Putin je bio zgrožen globalnim posledicama američkih akcija. No istovremeno je, međutim, zavideo Vašingtonu na ovoj privilegiji. Kada je 'Koalicija Voljnih' izvršila invaziju na Irak 2003. Putin je sa divljenjem opisao Buša kao 'ratnog cara sveta'.
Posle 2008. Putinov prezir prema Sjedinjenim Državama je rastao. On je Ameriku video kao sve umornijeg hegemona čijoj je političkoj kulturi pretilo samourušavanje kod kuće. USA su se preigrale u Iraku i Avganistanu. Američka intervencija u Libiji 2011. godine imala je katastrofalne posledice, dok je Obamino neangažovanje u Siriji ohrabrilo Rusiju da 2015. vojno interveniše. Reakcija Vašingtona, pod levičarima Obamom i Bidenom, na rusku bespravnu aneksiju Krima 2014. godine, bila je previše uzdržana da bi ubedila Moskvu da promeni kurs. Putin je počeo da doživljava USA kao beznadežno polarizovanu i čisto retoričku supersilu.
Putinov osećaj da Amerika pada podstakao je rastuće samopouzdanje koje je već pokazao u Minhenu 2007. Rusija je 2008. godine okupirala oko 20% teritorije Gruzije. Aneksijom Krima 2014. Rusija je uspostavila svoje neograničeno vojno prisustvo na istoku Ukrajine. Dve godine kasnije, Moskva se besramno umešala u američke predsedničke izbore. Rusija se etablirala kao vojni igrač na Bliskom Istoku i proširila svoje odnose sa geopolitičkim teškašima kao što su Kina, Brazil i Indija. Putin je konačno uspeo da preuzme spoljnopolitički aplomb koji je tokom 1990-ih i ranih 2000-ih bio rezervisan isključivo za USA.
Za sve ove godine, međutim, Putin nikada nije uspeo da izgradi ono što je u srži američke snage. Stabilnost Rusije zasniva se na diktaturi, obliku vlasti koji guši svaki napredak i obnovu. Pokušaj Dmitrija Medvedeva da izgradi rusku Silicon Valley u moskovskom predgrađu Skolkovo nije uspeo. Putinova Rusija je nudila samo loše mogućnosti za tehnološke inovacije i nikada nije sustigla ekonomski USA. U međuvremenu, njegov savez država ODKB širi jadnu sliku u svojoj nesposobnosti i nespremnosti da podrži Jermeniju u njenom sukobu sa Azerbejdžanom. Pokušaj Rusije da prisili Ukrajinu da uđe u Evroazijsku Monetarnu Uniju katastrofalno je podbacio, a ruske alijanse su po pravilu savezi prinude i svrhe bez ikakvog zajedničkog kompasa.
Spoljnopolitičko samoprecenjivanje
Umesto da prisvoji sve najbolje iz američke spoljne politike, Bushov učenik Putin je, na gotovo štreberski način, prisvojio samo njene najsramotnije aspekte. Kada je Putin osudio oholost Bushove bliskoistočne politike, nije pogrešio. Ali kada je u pitanju učenje na greškama Amerikanaca, Putin je debelo podbacio. Njegov prošlogodišnji napad na Ukrajinu je odličan primer spektakularnog samoprecenjivanja u spoljnoj politici. Putin je precenio rusku vojsku a potcenio nepokolebivost Kijeva.
Međutim, Putin se i dalje redovno poziva na američke akcije kako bi opravdao sopstvene postupke, bilo da je u pitanju stacioniranje ruskog nuklearnog oružja u Belorusiji ili raskid ugovora o kontroli naoružanja. Uprkos svom promovisanju postzapadnog međunarodnog poretka, Putin je i dalje opsednut Amerikom.
Putinov mračnjački 'amerikanizam' bi na kraju mogao da ga povuče u ambis. Američki politički sistem toleriše visok nivo spoljnopolitičkih grešaka. Posle izbora obično postoje korekcije kursa. Pored toga, greške Washingtona generalno ne destabilizuju američki sopstveni komšiluk, već regione udaljene od američkih obala. USA su izgubile Vijetnamski Rat - i preživele. Posle 2009. Barack Obama je pokušao da popravi transatlantske odnose koje je Bush narušio. Dvanaest godina kasnije, Joe Biden, koji je stavio tačku na haos Trampove ere, će slediti taj primer. USA su se povukle iz Avganistana 2021. godine, do sada bez ikakvih ozbiljnijih posledica po sopstvenu bezbednost.
Putin, s druge strane, ne može da bude smenjen na izborima. Niti ga i jedna unutrašnjopolitička snaga može naterati da ublaži svoju politiku. Stoga se i preigrao u skupom, beskrajnom i razornom rat protiv Ukrajine. Sve u svemu, Putin se pokazao kao zapanjujuće kreativan u veštom proviciranju Sjedinjenih Država kao velesile. No i pored toga loš je šegrt američke spoljne politike.
BONUS VIDEO:
(MONDO/Mirko Vuletić)
