I dok se svi bave Izraelom i Ukrajinom, u ovom delu sveta rastu tenzije.
“Barencburg vam želi dobrodošlicu“, napisano je belim slovima na ruskom iznad doka. Od trenutka kada posetioci siđu sa čamca, nema sumnje ko je bar simbolično zadužen za ovaj mali grad usred Severnog ledenog okeana. Ruske zastave vijore se sa zgrada. Lokalni pab, “Crveni medved”, naplaćuje mušterijama u rubljama. Lenjinova bista gleda preko fjorda, iza nje spomenik na kome piše: “Naš cilj je komunizam!“ Ipak, ovo nije Rusija, već Norveška. Ovaj rudarski grad je možda bio u vlasništvu Sovjetskog Saveza (a kasnije i Rusije) od 1932. godine, ali se nalazi na arktičkom arhipelagu Svalbard, koji je odlučno norveški. Prema sporazumu sastavljenom 1920. godine, norveška vlada ima „pun i apsolutni suverenitet“ nad Svalbardom u zamenu za jednaka prava na boravak građanima zemalja potpisnica, uključujući Rusiju.
Do nedavno, uglavnom ruski i ukrajinski stanovnici Barencburga imali su izuzetno tople odnose sa svojim pretežno norveškim arktičkim susedima duž obale. Održavale su se redovne kulturne razmene, sa gostovanjem simfonijskih orkestara i dečijih horova, takmičenja u šahu i sportskim priredbama. Ali od ruske invazije na Ukrajinu, dve zajednice su se našle na ivici poslednje preostale tačke interakcije Zapada sa Rusijom. A raspoloženje je postalo izrazito ledeno.
Ruski uticaj
9. maja, na dan koji se u Rusiji slavi kao sećanje na sovjetsku pobedu nad nacističkom Nemačkom, ruski generalni konzul Andrej Čemerilo predvodio je paradu desetina vozila i helikoptera sa ruskim zastavama. Na još jednoj paradi u napuštenom sovjetskom rudarskom naselju Piramiden, fotografisan je buldožer na kojoj se vijori separatistička zastava “Donjecke Narodne Republike“. Nekoliko meseci kasnije, u julu, ruski zvaničnici su izveli paradu povodom Dana mornarice sa malom flotilom čamaca u norveškim vodama. Za ruske kritičare, ovo liči na propagandu koja demonstrira rusku dominaciju na visokom Arktiku; vojni položaj na strateški važnom kopnu koje pripada članici osnivaču NATO. Ruske vlasti to odbacuju. Ističu da su takvi događaji tradicionalni. Ali Terje Aunevik, vođa grupe norveške Liberalne partije u lokalnom veću, kaže da je Rusija dramatično pojačala nacionalističke aktivnosti. 9. maj u Barencburgu je nekada bio prijateljski „međunarodni događaj koji se obeležava svake godine“, sa poklonima, govorima i muzikom. Ali sada, kaže, „čudno je sve to sa zastavama i helikopterima. Nikada to nisam video za 25 godina koliko sam ovde.”
“Visit Svalbard” više ne promoviše putovanja ni u jedno od ruskih naselja, a većina norveških turističkih operatera je u potpunosti prestala da ide tamo zbog invazije Rusije. “Visit Svalbard” je opisao barencburšku turističku kompaniju “Arctic Travel Compani Grumant”, u vlasništvu rudarske kompanije “Trust Arktikugol”, kao „produženu ruku ruske države“.
Za one koji ipak posete Barencburg, stanovnici Longjera često savetuju da isključe telefone i laptopove kako bi izbegli potencijalni ruski nadzor. Roni Brunvol, generalni direktor “Visit Svalbard”-a, kaže da je nemoguće predvideti kada će odnosi između dve zajednice zaceliti. “Prvo, rat očigledno mora da prestane. Ali proces nakon toga, ne možemo to predvideti”, rekao je on.
Sigurno utočište
Oko mirne glavne ulice Barencburga, zidove ukrašavaju murali iz sovjetskog doba, a zaposleni žure da kupe uvezenu hranu pre nego što se jedina prodavnica prehrambenih proizvoda zatvori. Sa prozora stanova svira muzika, a mlade žene se veselo pozdravljaju na ruskom dok prolaze. Jedna kaže da je došla ovde da “pobegne“. Iako nije u potpunosti slobodna da iznese svoje mišljenje bez rizikovanja svog posla – skoro svi stanovnici su zaposleni u ruskom državnom “Trust ArktikugolU” – ona kaže da povodom toga situacija svakako bolja ovde nego kod kuće.
Za mnoge ljude, međutim, ovo je daleko manje utočište nego što je bilo. Posle trovanja ruskog opozicionog lidera Alekseja Navaljnog, a posebno posle invazije Vladimira Putina na Ukrajinu, mnogi Ukrajinci i Rusi otišli su iz Barencburga u Evropu ili Longjerbijen. Ivan Veličenko, 36, voleo je svoj posao kao jedan od retkih Ukrajinaca koji rade u ruskoj turističkoj kancelariji u Barencburgu. Ali na kraju je otišao u Longjerbijen tokom masovnog odlaska njegovih ruskih kolega nakon što su bili pod pritiskom zbog protesta protiv trovanja Navaljnog. Od odlaska, Veličenko je pomogao mnogim Ukrajincima da napuste Barencburg i zatraže azil u Evropi. Nakon izbijanja rata, kaže, „mnogo ljudi je počelo da odlazi jer nisu mogli da izdrže“.
Tamo još uvek žive Ukrajinaci, kaže on, ali ti koji su ostali su verovatno proruski orijentisani. Tradicionalno, veliki broj rudara je došao iz Luganska i Donjecka, koji su nezakonito pripojeni Rusiji. Od invazije, ruske vlasti u Barencburgu su počele da „pokazuju da im nije stalo, da žele da žive po sopstvenim pravilima, a počeli su dosta i da se hvale“, kaže Veličenko. „Oni samo vole da pokažu svoju lojalnost vladi.”
Ovaj Ukrajinac kaže da je oštro osetio promenu kada se vratio nakon osam meseci pomažući u odbrani svog rodnog grada Černihiva, 150 km severno od Kijeva. Želeo je da pokaže majci svoj nekadašnji dom i radno mesto, ali kada je su stigli u Barencburg dočekao ih je predstavnik konzulata koji ih je pratio i snimao po gradu. Andrian Vlahhov, socijalni antropolog iz Moskve, koji je godinama proučavao stanovništvo Barencburga, kaže da su od 2014. godine, kada je Rusija anektirala Krim, mnogi stanovnici – i Ukrajinci i Rusi – morali da biraju. A rizik je bio mogućnost da se izgubi posao.
Sukob na Arktiku?!
„Ljudi su smatrali Svalbard sigurnim utočištem jer nisu imali čemu da se vrate, a za mnoge je to sada slučaj“, kaže on.
U svojoj kancelariji u Longjeru sa pogledom na fjord, portret norveškog kralja i kraljice iza njegovog stola, guverner Svalbarda Lars Fause želi da istakle da on nije politička ličnost. On je, kaže, „običan tip koji izvršava naređenja iz Osla”.
“Moj zadatak je da brinem o miru i stabilnosti arhipelaga“, kaže on i dodaje da je ton između njega i ruskih vlasti u Barencburgu „prijateljski i konstruktivan“. Ne razgovaraju o ratu, kaže on. Bezbednosna politika je „između Norveške, Evrope i Rusije. Ne između Svalbarda i Rusa“, kaže on.
Analitičari kažu da izgleda da Oslo preduzima korake da pojača svoj uticaj nad arhipelagom. Mnogi željno iščekuju sledeću belu knjigu Svalbarda, koju norveška vlada objavljuje svakih 10 godina, za više naznaka o svojim planovima za region, koja se očekuju na proleće.
Gradonačelnik Longerbijena Arlid Olsen se plaši da bi rat Rusije protiv Ukrajine i ovde mogao dovesti do sukoba. Jedan od razloga je, kaže on, i to što mnogi stanovnici ruskih naselja šire propagandu Kremlja. “Vidim da iste stvari koje se mogu čuti od službenog Kremlja, mogu da se čuju i od službenog Barencburga, ali na drugi način. I vidim da ista propagandna mašinerija radi i u Barencburgu i u Kremlju", rekao je on a preneo DW.
BONUS VIDEO
(MONDO)
