Raste strah u Evropi od Ukrajine, Gaze i Donalda Trampa.
Evropu danas karakteriše strah - strah da će Ukrajina izgubiti, ali i da Rusija može biti poražena i ponižena, strah od migranata, situacije sa pojasom Gaze i Donalda Trampa, Evropska unija donosi loše odluke u zemlji i inostranstvu. Evropa više nema moć u svetskim poslovima koju je imala nekada, kada je postojao liberalni međunarodni poredak koji je zavisio od moći SAD i kada je međunarodna saradnja cvetala.
U tom svetu Evropa nije bila supersila, ali karakteristike posthladnoratovske ere - multilateralizam, regionalna saradnja, međuzavisnost, cvetajuća demokratija, "meka" moć i slobodna trgovina - takođe su bile karakteristike Evropske unije. Danas smo u post-posthladnoratovskoj eri i svet je promenio pravac.
Neke karakteristike starog sistema žive i dalje, ali jačaju suprotstavljene snage kao što su nacionalizam, protekcionizam i unilateralizam. Istovremeno, Evropa pokušava da se prilagodi ovom novom svetu, ali sadašnja moć zahteva radikalnu promenu u načinu na koji vidi sebe i deluje.
To je dovelo do mnogo introspekcije i samoispitivanja. Kako je francuski predsednik Emanuel Makron priznao u svom poslednjem govoru na Univerzitetu Sorbona, ako se ne prilagodi, Evropska unija možda neće opstati. Prema njegovim rečima, EU je "smrtna" tvorevina.
Ovakva spoznaja izaziva duboku uznemirenost u Evropi, ako ne i direktan strah, a upravo taj strah oblikuje loše izbore koje evropske zemlje i EU trenutno donose, kako ocenjuje evropska kolumnistkinja Natali Toči u svojoj analizi u Gardijanu. Jedan primer za to je nedosledan pristup Evrope invaziji Rusije na Ukrajinu.
Dok u SAD politiku oblikuju herojstvo i pobede, gde spremnost da se podrži Ukrajina raste kada se Ukrajinci dobro ponašaju na bojnom polju, u Evropi je gotovo potpuna suprotnost - kada Ukrajini ne ide dobro ili se čini da je na ivici gubitka, evropske vlade su sklonije da pojačaju pomoć i podršku.
Zabrinutost zbog poraza Kijeva i posledica po bezbednost kontinenta podstiče Evropu da se pokrene, da isporuči još neke vojne pomoći, da odluči da iskoristi profit od zamrznute ruske imovine za podršku Ukrajini, pa čak i da razmotri raspoređivanje vojnih snaga u Ukrajini, jer Makron je više puta sugerisao.
A kada Ukrajina prođe dobro, kao što je učinila tokom svoje uspešne kontraofanzive na Harkov i Herson krajem leta i početkom jeseni 2022. godine, u Evropi počinju da rastu strahovi od poraza Rusije i rizika da će on dovesti do "nuklearnog Armagedona" ili ruske implozije, potpunog kolapsa zemlje.
Iako je neosporno da su evropske vlade pružile značajnu ekonomsku i vojnu podršku Ukrajini - uključujući milione izbeglica koje su primile zemlje EU - ovaj strah je često značio da je vojna pomoć premala i da je isporučena prekasno. Taj strah igra veliku ulogu u objašnjavanju situacije u Ukrajini.
Strah u velikoj meri objašnjava približavanje Evrope severnoj Africi i Bliskom istoku. Dok se u slučaju Ukrajine ovaj strah manifestuje kao preterani oprez i uzdržanost, kada su u pitanju zemlje južnog Mediterana i Afrike, strah se manifestuje u odustajanju od spoljne politike.
Evropa se ne samo plaši ovih zemalja - ona je bukvalno užasnuta. Starenje evropskog stanovništva trebalo bi da dovede do racionalne i sebične debate o podsticanju legalne migracije, ali umesto toga strah oblikuje trenutnu histeriju oko neetičkih poslova u kojima se državama u regionu isplaćuje gotovina u zamenu za njihovo obećanje da će zaustaviti migraciju u Evropu.
Sebičnost i licemerje
O tome svedoče nedavni sporazumi EU sa režimima u Tunisu, Egiptu, Mauritaniji i Libanu. Jasno, prošlost nije bila savršena - kako je predsednik Demokratske Republike Kongo Feliks Čisekedi otvoreno rekao u nedavnom intervjuu, afrički lideri su odavno umorni od indoktrinacije i arogancije zapadnih demokratija i radije rade sa Rusijom i Kina, piše Jutarnji list.
Naprotiv, iza evropskih priča o pravdi i poštenju uvek su stajali sirovi materijalni interesi. Opsesija zaustavljanjem migracija tokom pregovora o nelojalnoj trgovini i vađenju prirodnih resursa nije nova pojava. A sa svakom krizom evropski sebičnost i dvostruki standardi su samo potvrđivani - dovoljno je podsetiti se gomilanja vakcina na Zapadu tokom pandemije covid-19 ili krajnje nedovoljnih sredstava za borbu protiv klimatskih promena usmerenih na Afriku (Afrika je dobila samo tri odsto globalnih tokova finansiranja borbe protiv klimatskih promena, pri čemu taj kontinent snosi najmanju odgovornost za klimatske promene i trpi najveće posledice, op.a.).
Ipak, u prošlosti je - iako nedovoljno i nekoherentno - barem postojala ambicija da se spoljnom i razvojnom politikom utiče i pomogne afričkom kontinentu. Sada je politika svedena na grub transakcijski pristup, u kojem evropske zemlje i institucije EU stupaju u kontakt sa afričkim kolegama kao da su izvršni direktori koji potpisuju poslovne ugovore. Pristup 'novac za odsustvo migranata' nije spoljna politika - to je odricanje od spoljne politike, piše Toči.
Strah je još izraženiji kada je u pitanju Bliski istok, a posebno izraelsko-palestinski sukob. Nema razloga koji bi objasnio zašto evropske vlade uporno odlučuju da ne iskoriste svoj uticaj, iako ga potencijalno imaju u izobilju. EU je dugo bila glavni trgovinski partner Izraela, a Nemačka je, posle SAD, najveći izraelski vojni snabdevač. EU je i najveći donator pomoći Palestincima. Pa ipak, nikada nije bilo ni najmanjeg nagoveštaja o upotrebi ovih poluga. Tu ponovo dolazi do straha - u ovom slučaju veliku ulogu igra strah od izraelskih optužbi za antisemitizam. Ove optužbe su sada iskrivljene i u mnogim slučajevima proširene na bilo kakvu kritiku Izraela ili izražavanje anticionizma.
Strah od straha i paralizirajući strah
Strah je u korenu trajnih evropskih podela oko rata u Gazi, pri čemu su neke zemlje, poput Nemačke, osetljivije na takve optužbe od drugih iz očiglednih istorijskih razloga. Uopšteno govoreći, ovo objašnjava propust da se dovede u pitanje bezuslovna podrška Izraelu, bez obzira na to šta sadašnja izraelska vlada radi.
Opšte je poznato i priznato da je izraelski rat u Gazi izazvao ljudsku katastrofu, a mnogi strahuju da bi ta katastrofa mogla dostići razmere genocida ako Izrael nastavi putem pretnje kopnenom invazijom na Rafu. Istovremeno, nigde nema naznaka da Evropa radi bilo šta po tom pitanju, osim dobacivanja besmislenih fraza.
Dakle, kada se pogleda na istok, očigledno je da je strah doveo Evropu do stalnih odlaganja i nepotrebnog suzdržavanja, dok je kada je u pitanju jug strah gurnuo Evropu kao političku zajednicu ka potpunom napuštanju spoljne politike. Takođe postoji opipljiva anksioznost i strah na Zapadu dok Evropljani čekaju američke izbore, zabrinuti zbog povratka Donalda Trampa. Ovaj strah vodi do paralize - Trampov povratak je verovatan, ali umesto da se za njega pripremi, Evropa jednostavno pokušava da ga se otarasi pretvarajući se da ne postoji.
Makronovo otvoreno priznanje da EU možda neće trajati večno je tačno i trebalo bi da podstakne zdravo i hitno preispitivanje načina na koji se Evropa odnosi i sarađuje sa ostatkom sveta. Da parafraziramo Frenklina D. Ruzvelta, jedino čega se moramo plašiti je sam strah. Popuštajući, kako ga je Ruzvelt nazvao, "bezimenom, nerazumnom, neopravdanom teroru, koji parališe neophodne napore da se povlačenje pretvori u napredovanje", Evropa rizikuje da svoju smrtnost pretvori u samoispunjavajuće proročanstvo.
BONUS VIDEO:
(MONDO/I.V.)
