Tenzije rastu u graničnom sporu između Sjedinjenih Država i Meksika - ovaj sukob se ne odnosi na migracije.
Prema sporazumu starom 80 godina, Sjedinjene Države i Meksiko dele vodu iz reke Kolorado i Rio Grande. Međurim, u periodu teške suše i visokih temperatura, Meksiko je zaostao u isporukama, što dovodi u ozbiljnu sumnju sposobnost zemlje da ispuni svoje obaveze.
Neki političari kažu da ne mogu dati ono što nemaju. To je težak argument za farmere u Južnom Teksasu, koji se takođe bore sa nedostatkom kiše. Kažu da ih nedostatak vode iz Meksika dovodi u krizu, ostavljajući budućnost poljoprivrede u ravnoteži. Neki teksaški lideri pozvali su Bajdenovu administraciju da uskrati pomoć Meksiku dok ne nadoknadi nedostatak.
Obe zemlje su zabrinute zbog još jednog vrelog leta i polažu nade u oluju koja će nabujati reke u Meksiku pogođene sušom, što opet na sto stavlja staru temu od nasušnog značaja za ceo svet - a to je količina čiste pitke vode, sa kojom svaka zemlja raspolaže, a koja se neretko daje moćnim industrijama na korišćenje, zarad njihovog profita, koji ostvaruju u tuđinskim zemljama, a uz sve to predstavlja kao kakav veliki uspeh saradnje sa moćnim kompanijama.
Reka u opadanju
Prema sporazumu iz 1944. godine, Meksiko je obavezan da šalje 1,75 miliona hektara vode u SAD svakih pet godina iz Rio Grandea, a SAD da šalju 1,5 miliona hektara vode u Meksiko svake godine iz reke Kolorado. Jedan jutar stopa je dovoljno vode da poplavi jedan hektar zemlje duboko u stopu. To daje ogromnu količinu vode koja se razmenjuje između dve zemlje: oko 490 milijardi galona iz SAD godišnje i 570 milijardi iz Meksika svakih pet godina.
U tom sporazumu zaostaje Meksiko, ističe Marija Elena Giner, američka komesarka Međunarodne komisije za granice i vode, dvonacionalnog tela koje nadgleda sporazum. "Dobili smo tek oko "godinu dana vode" i već smo u četvrtoj godini“, rekla je ona za CNN. Trenutni ciklus se završava u oktobru 2025.
Rio Grande - nazvana Rio Bravo u Meksiku - jedna je od najdužih reka Severne Amerike i protiče otprilike 2.900 milja od Stenovitih planina u Koloradu, prožimajući tri američke i pet meksičkih država pre nego što završi svoje putovanje u Meksičkom zalivu.
Godine prekomerne eksploatacije radi opsluživanja farmera i stanovništva u procvatu, zajedno sa toplotom i sušom izazvanim klimatskim promenama, uzele su danak. "Kako toplota dovodi do gubitka snežnog pokrivača u planinama, tokovi reke opadaju", rekao je Alfonso Kortez Lara, direktor Koledža za severnu granicu.
Otprilike 200 milja Rio Grandea, koji se proteže od tvrđave Kuitmen do Presidija u Teksasu, poznato je kao „zaboravljeni domet“, gde je korito reke često suvo tokom cele godine. Oživljavaju ga dalje nizvodno vode iz Rio Končosa u meksičkoj državi Čivava, najveće pritoke Rio Grandea. Nepredvidljivost reke je razlog zašto su obaveze Meksika zasnovane na petogodišnjim - a ne godišnjim - ciklusima, rekao je Giner. "Biće vremena deficita i suficita."
Nedostaci u jednom petogodišnjem ciklusu mogu se preokrenuti, ali se moraju nadoknaditi u narednom, iako ugovor nema mehanizam za sprovođenje. Tokom prvih nekoliko decenija ugovora, sve je išlo dobro. Ali od ranih 1990-ih, „nešto se promenilo“, rekao je Giner. U reku je dolazilo manje vode.
Baš kao što je dogovor oko reke Kolorado između jugozapadnih američkih država, sporazum između Meksiko i SAD izračunao je dostupnost vode na osnovu podataka iz prve polovine 20. veka. Predviđala je kratkotrajne suše, ali ne i višegodišnje megasuše.
Meksiko je završio dva petogodišnja ciklusa u deficitu, od 1992. do 2002. godine. "Ovde smo prvi put zaista imali ove pojačane političke tenzije između dve (zemlje) u vezi sa vodom“, rekao je Viani Rueda, istraživač sa Univerziteta u Mičigenu koji se specijalizovao za sporazum o vodi iz 1944. godine. Sada, blizu još jednog petogodišnjeg ciklusa, Meksiko se suočava sa sličnom situacijom. Samo što je ovaj put intenzivnije, rekao je Rueda. "Sistem za isporuku vode je ostao isti, ali se kriza vode pogoršala".
Splet faktora je doprineo ovoj krizi
Potražnja za vodom je porasla kako je razvoj duž Rio Grandea rastao. Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini, koji je stupio na snagu 1994. godine, doveo je do eksplozije farmi i makiladora (fabrika) u Meksiku, od kojih su mnogi uzgajali i proizvodili proizvode namenjene tržištu SAD i Kanade. Obe strane granice su urbanizovane i stanovništvo se povećalo.
U osnovi svega, klimatske krize podstiču češće i duže vrućine i sušu. "Imate sporazume koji su bili namenjeni stabilnoj klimi, ali sada pokušavaju da se primenjuju u klimi koja nije stabilna“, rekao je Rueda.
Bol u obe zemlje
Voda iz Meksika ide u rezervoare Falkon i Amistad koji se nalaze na granici i obezbeđuju vodu i domovima i farmama. Oba rezervoara su pala na istorijski nizak nivo - sredinom juna, Amistad je imao kapacitet manje od 26%, a Falkon samo 9,9%.
"Poljoprivrednici u dolini Rio Grande u Teksasu ili su bez vode ili joj brzo ponestaju“, rekao je Brajan Džons, farmer koji uzgaja navodnjavan pamuk, kukuruz, sirak i soju u okrugu Hidalgo, Teksas, i član odbora Teksaški farmski biro.
"Niske isporuke vode iz Meksika, u kombinaciji sa nedostatkom kiše u regionu, ugrožavaju državnu industriju citrusa", rekao je Džons za CNN, ali je situacija još gora sa šećerom. "Industrija šećera je izgubljena za Teksas i nikada se neće vratiti“, rekao je on.
Jedina državna šećerana, koja je zapošljavala više od 500 stalnih i sezonskih radnika, zatvorena je u februaru nakon više od 50 godina rada. Vlasnici mlina, proizvođači šećera iz doline Rio Grande, okrivili su Meksiko. "Više od 30 godina, farmeri u južnom Teksasu bore se sa neuspehom Meksika da se pridržava odredbi Ugovora o vodama iz 1944. godine“, navodi se u saopštenju za javnost u kojem je najavljeno zatvaranje.
BONUS VIDEO: ŽEDNI I LJUDI I STOKA U ZAPADNOJ SRBIJI: Ovakva suša se ne pamti u poslednjih 15 godina
