Ljudi iz čete E odrasli su zajedno, igrali kriket za isti tim, zaljubljivali se u iste devojke i posećivali iste pabove. Kao pripadnici 5. teritorijalnog bataljona Kraljevskog norfolškog puka, zajedno su kretali u rat.
Bio je to vreli avgust 1914. godine, a grupe prijatelja i kolega širom Britanije dobrovoljno su se prijavljivale da se bore protiv Nemaca.
Ali, ono što je činilo vojnikečete E posebnim bila je jedna neobična činjenica - svi su radili na kraljevskom imanju Sandringem. Četa je formirana 1908. godine na lični zahtev kralja Edvarda VII, koji je za taj zadatak zadužio svog upravnika imanja, Frenka Beka. On je regrutovao više od 100 rezervista.
U to vreme, vojni činovi u teritorijalnim bataljonima dodeljivani su prema društvenom statusu. Lokalni plemići, poput Frenka Beka i njegovih nećaka, postajali su oficiri. Nadzornici na imanju, batleri, glavni lovočuvari i baštovani imenovani su za podoficire. Radnici na farmama, konjušari i kućni poslužioci činili su obične vojnike.
Šta se dogodilo sa Sandringemskom četom tokom katastrofalne bitke za Dardanele 12. avgusta 1915?
Jednog trenutka, pod komandom pukovnika Sera Horasa Proktora-Bičampa, hrabro su jurišali na turskog neprijatelja. Sledećeg trenutka su nestali.
Britanski komandant u Galipolju, general Ser Ian Hamilton, bio je jednako zbunjen kao i svi ostali. U svom izveštaju je naveo da se dogodila "veoma misteriozna stvar". Opisao je kako su vojnici napredovali ispred ostatka britanske linije.
"Borba je postajala sve žešća, teren sve šumovitiji i neravniji", napisao je.
"Pukovnik Bičamp sa 16 oficira i 250 vojnika nastavio je da napreduje, goneći neprijatelja pred sobom. Među tim hrabrim dušama bila je i grupa vojnika regrutovanih sa kraljevskog imanja Sandringem. Ništa više se o njima nikada nije čulo. Utrčali su u šumu i nestali. Nijedan od njih se nikada nije vratio."
Porodice nisu imale nikakve informacije osim glasina i zvanične vesti da su njihovi voljeni "prijavljeni kao nestali".
Kraljica Aleksandra obratila se američkom ambasadoru u tadašnjem Konstantinopolju da sazna da li su nestali vojnici možda u turskim logorima za ratne zarobljenike. Porodice su kontaktirale Crveni krst i objavljivale poruke u novinama, nadajući se da će se neko od povratnika iz rata javiti sa informacijama. Ali uzalud.
"Obećao sa njihovim porodicama da ću ih čuvati"
Sa hiljadama drugih vojnika, 5. bataljon Norfolškog puka isplovio je iz Liverpula 30. jula 1915. godine na luksuznom brodu "Akvitanija".
Kao pedesetčetvorogodišnjak, kapetan Bek nije morao da vodi svoje ljude u rat. Ali, uprkos godinama, bio je odlučan da ide.
"Ja sam ih okupio. Kako bih sada mogao da ih napustim? Očekuju da ih povedem. Osim toga, obećao sam njihovim ženama i deci da ću ih čuvati", rekao je hrabro.
Bataljon se iskrcao u Zaliv Suvla 10. avgusta, usred žestoke borbe, i odmah dobio naređenje da nastavi napred.
Oficiri i vojnici stalno su ginuli. Klima je bila nepodnošljiva - danju vrelo, noću ledeno. Ljudi su već patili od dizenterije, vode je bilo toliko malo da su dva litra morala trajati tri dana.
Tada, 12. avgusta, samo dva dana nakon dolaska, bataljon je dobio naredbu da popodne krene u napad.
Naredbe su bile nejasne. Neki su mislili da je zadatak eliminisati neprijateljske položaje za glavnu britansku ofanzivu, dok su drugi verovali da im je cilj selo Anafarta Saga na uzvišenju.
Karte koje su im date nisu ni prikazivale područje koje je trebalo napasti.
Nakon celodnevnog boravka na suncu, neiskusni vojnici bili su iscrpljeni i preplašeni, a sada su morali da napadnu dobro naoružanog neprijatelja usred dana, bez zaklona.
Jedini preživeli bio je 14-godišnji Džordž Kar. Ranjenog ga je spasao bolničar Herbert Sol, pacifista koji je odbijao da nosi pušku.
U 16:15 sati, odzvonili su signali za napad. Norfolčani su krenuli napred, predvođeni pukovnikom Bičampom, koji je mahao štapom i vikao:
"Napred, Norfolčani, napred!". Kapetan Bek bio je na čelu Sandringemaca.
Dok su još bili kilometrima daleko od neprijateljskih linija, naređeno im je da nameste bajonete i krenu u juriš.
Klanje je počelo odmah.
Turska artiljerija zasula je britanske trupe, dok su ih snajperisti iz šume kosili. Pukovnik Bičamp nastavio je napred, sa 16 oficira i 250 vojnika - među njima i Sandringemci.
Poslednji put su viđeni u maloj farmi iza turskih linija. Nikada se nisu vratili.
Na kraju, pukovnik Bičamp je primećen kako stoji s još jednim oficirom na farmi s druge strane šume.
"Sad, momci! Osvojili smo selo. Držimo ga!", uzviknuo je.
To su bile poslednje reči koje je iko čuo od Bičampa ili bilo koga iz njegovog odreda, uključujući Sandringemce. Nestali su u oblaku dima i kiši metaka i nikada ih više niko nije video.
Godine 1918, nakon završetka rata, Komisija za ratne grobnice pretraživala je bojišta Galipolja. Od 36.000 poginulih vojnika Komonvelta, 13.000 ih je sahranjeno u neoznačenim grobovima, dok se za još 14.000 tela nikada nije saznalo šta im se dogodilo. Tokom jedne od tih potraga, u pesku je pronađena kapa s oznakom puka Norfolka, zajedno s telima nekoliko vojnika.
To je prijavljeno svešteniku Čarlsu Pjer-Point Edvardsu, koji je u Galipolju bio na misiji Ministarstva rata kako bi otkrio šta se desilo sa 5. bataljonom Norfolka. Verovatno ga je tamo poslala kraljica Aleksandra.
Edvardsovo istraživanje mesta gde je pronađena kapa otkrilo je ostatke 180 tela; 122 su bila prepoznata po oznakama na ramenima kao pripadnici 5. bataljona Norfolka.
Tela su bila razbacana na površini od jednog kvadratnog kilometra, iza turske linije fronta, "najgušće oko ruševina jedne male farme". Edvards je zaključio da je to verovatno ista ona farma na kojoj je pukovnik Bičamp poslednji put viđen.
Četiri godine kasnije, iz Turske su stigle vesti o zlatnom džepnom satu, opljačkanom s tela britanskog oficira u Galipolju. Bio je to sat Frenka Beka. Kasnije je vraćen njegovoj ćerki Margereti Bek na dan njenog venčanja.
Misteriozna magla koja guta bataljon
Mnogo godina kasnije, u aprilu 1965, na 50. godišnjicu iskrcavanja u Galipolju, bivši novozelandski vojni inženjer po imenu Frederik Rajhart izneo je neverovatno svedočenje.
Podržan od strane trojice drugih veterana, Rajhart je tvrdio da je bio svedok natprirodnog nestanka 5. bataljona Norfolka u avgustu 1915.
Prema njegovim rečima, tog popodneva on i njegovi saborci posmatrali su formaciju od "šest ili osam" oblaka ili nešto poput magle, u obliku vekne hleba, kako lebde iznad područja gde su Norfolci izvodili napad.
Bataljon je marširao pravo u jedan od tih nisko položenih oblaka. Sat vremena kasnije, oblak se "veoma neupadljivo" podigao, pridružio se ostalim oblacima na nebu i nestao, ne ostavljajući nikakav trag.
Ova čudna priča prvi put je objavljena u jednom novozelandskom časopisu.
Iako se pokazala nepouzdanom i puna nedoslednosti (Rajhart je pogrešno naveo datum, bataljon i lokaciju), ova verzija događaja izazvala je veliko interesovanje javnosti u to vreme.
Detaljnija istraživanja sprovedena za BBC-jev dokumentarac iz 1991. godine pod nazivom "All the King’s Men" sugerisala su da je Rajhartova priča o oblaku koji "odnosi" bataljon možda bila zbunjujuća i netačna. Međutim, ono što je zaista bilo značajno jeste to da je istraživanje BBC-a otkrilo dva nova ključna dokaza.
Prvi je bio razgovor sa sveštenikom Pjer-Point Edvardsom, vođen nekoliko godina nakon rata, u kojem je on otkrio neverovatan detalj koji je izostavio iz svog zvaničnog izveštaja o sudbini 5. bataljona Norfolka - a to je da su sva pronađena tela imala prostrelne rane na glavi. Poznato je da Turci nisu rado uzimali zarobljenike.
Drugi dokaz potvrdio je ovu tvrdnju - priča o Arturu Veberu, vojniku iz Jarmutske čete 5. norfolškog bataljona, koji je učestvovao u bici 12. avgusta 1915. godine.
Prema rečima njegove snaje, Artur je pogođen u lice. Dok je ranjen ležao na zemlji, čuo je kako turski vojnici pucaju i bajonetima ubijaju ranjene i zarobljene vojnike oko njega. Spasao ga je jedino nemački oficir, koji je intervenisao u pravom trenutku. Njegovi saborci nisu imali takvu sreću - svi su pogubljeni na licu mesta.
Artur Veber je preminuo 1969. godine, u 86. godini života, i dalje noseći turski snajperski metak u glavi.
BONUS VIDEO:
