Jedrilica duga 15 metara borila se sa ogromnim talasima Tihog okeana i snažnim vetrom. Nekoliko kruzera koji su se na trenutak nazirali na horizontu ubrzo su nestali, a morska bolest počela je da uzima danak, pojedini članovi posade savijali su se od mučnine pri svakom uzdizanju i spuštanju talasa.
U jednom trenutku, brod se sručio tako snažno da su se vrata mikrotalasne pećnice u kuhinji otkinula. Oni koji su još imali apetita, morali su večeru da pojedu hladnu.
Grupa prijatelja koji su plovili jedrilicom, svi u svojim srednjim dvadesetim, bili su daleko od kancelarijskih poslova u kalifornijskoj tehnološkoj industriji. Samo nekoliko meseci ranije, novac je pristizao kao plima, ali nešto je ipak nedostajalo.
Pažljivo osmišljen plan doveo ih je do ovog trenutka, do odluke da se otisnu u avanturu na otvorenom moru, isplovivši iz luke u Kabou San Lukasu, u Meksiku, na svojoj novoj i temeljno renoviranoj jedrilici.
Njihovo odredište bila su Markizska ostrva u Francuskoj Polineziji, a cilj da iskoriste mladost, zdravlje i sreću dok ih još imaju.
Ovo putovanje naučilo je ove mlade ljude životnim lekcijama koje se ne mogu usvojiti unutar zidova kancelarije, lekcijama u kojima su ulozi visoki, a iskustvo neprocenjivo. Sve su to dugovali odluci da se zajedno upuste u ono što nazivaju „mini penzijom“.
Nikada niste čuli za taj izraz? Reč je o namernoj pauzi u karijeri, često u njenoj ranoj fazi, pa i u ranim godinama života, uz plan da se kasnije ponovo uđe u radni svet.
„Mrzim ideju da čekam starost da bih mogla da doživim nešto više od tastature“, kaže Loren Sanders, dvadesetčetvorogodišnja članica posade koja je napustila posao u tehnološkoj industriji kako bi preplovila Pacifik. „A ako ta iskustva mogu da me oblikuju i učine boljom osobom, zašto bih čekala? Zašto ih ne bih jurila odmah?“
Od prijatelja s talasa do prijatelja s jedra.
Upravo je okean bio taj koji je prvobitno povezao Loren Sanders, Džeka Eliota i Teda Luita. Džek i Ted, obojica poreklom iz Kolorada, bili su cimeri na Univerzitetu Južne Kalifornije i tek su na fakultetu otkrili čari surfovanja. U surf klubu univerziteta upoznali su Loren, koja je odrasla na kalifornijskim talasima.
Iskoristili su blizinu obale na najbolji način, proširujući svoje surferske vidike putovanjima u Kostariku i na Havaje. Vremenom su počeli i da jedre zajedno, najpre duž kalifornijske obale na maloj jedrilici koju su nakon diplomiranja kupili Eliot i Sanders, a zatim i na čarteru u Karibima.
Iako su pokušavali da nastave da jure talase, istovremeno su zakoračili u zahtevan svet tehnološkog rada. Sanders kaže da je „skočila u duboki kraj“ kreativne tehnološke industrije, radeći kao produkt menadžerka u softverskom startapu, gde radno vreme nije postojalo, dan bi često započinjala na Slacku, još iz kreveta.
„Ulagala sam gotovo svu svoju energiju u posao. Bilo je iscrpljujuće, ali i uzbudljivo“, kaže ona. U to vreme živela je u stanu u Santa Kruzu sa Eliotom, koji je u međuvremenu postao njen dečko, i Levitom. Obojica su takođe bili duboko uvučeni u radnu kulturu tehnološkog sveta, sa dugim radnim satima i malim prostorom za predah.
Eliot je radio u više startapova, provodeći brojne večeri na poslu, u beskrajnim sastancima, osećajući se konstantno iscrpljeno. Posebno ga je izmorilo vreme provedeno u jednoj firmi koja se bavila telemedicinom uz pomoć veštačke inteligencije, za koju kaže da je bila pravo emocionalno iscrpljivanje.
„Ono što me najviše ubijalo nije bila količina posla, već njegova suština, imao sam utisak da gomilu vremena i resursa trošimo na želje korisnika koje zapravo nisu činile pacijente zdravijima niti su poboljšavale njihovo iskustvo“, kaže dvadesetšestogodišnji Eliot.
Plata je bila više nego solidna, iako troje prijatelja nije želelo da otkrije tačne iznose, svi su zarađivali šestocifrene sume, a u brod koji su kasnije zajedno kupili uložili su desetine hiljada dolara.
Iako kaže da je volela „mašineriju“ tehnološke industrije, Sanders je ubrzo počela da čezne za vrstom ličnog rasta koji joj je priroda ranije pružala, onim na koji je navikla kroz surfovanje i rad kao vodič na reci tokom studija. Počela je da odvaja sve više novca kako bi sebi omogućila veliku životnu promenu.
Cilj, koji je izrastao iz zametka sna koji je Eliot godinama nosio u sebi, oslanjao se na to da skupe dovoljno sredstava da kupe jedrilicu sposobnu da preplovi Tihi okean i tako im omogući da jure slobodu i izazove za kojima su čeznuli.
„Nismo imali mnogo godina radnog staža posle fakulteta da bismo štedeli, ali ja sam još od desete godine odvajala novac od raznih sitnih poslova u kutiju na kojoj je pisalo ‘Lorenina ušteđevina za avanture’“, priča Sanders. „Sve što nismo trošili na stan u Santa Kruzu išlo je u brod.“
Eliot kaže da mu je knjiga „Radna nedelja od 4 sata“ Timotija Ferisa poslužila kao ključna inspiracija da počne da juri san koji je nosio još od fakulteta, da preplovi Tihi okean i stigne do Markizskih ostrva, smeštenih oko 1.500 kilometara severoistočno od Tahitija.
„Feris sjajno objašnjava da kada si mlad, imaš vreme i zdravlje, ali nemaš novac“, kaže Eliot. „U srednjim godinama, obično imaš novac i zdravlje, ali nemaš vremena. A kad odeš u penziju, više nemaš zdravlje, zar ne?“
Ova trojka nije usamljena u želji za dužom pauzom od posla. Sve je više ljudi iz određene generacije koji, ako imaju nešto ušteđevine, ozbiljno prihvataju koncept „mini penzije“, kaže Sabrina Grimaldi, urednica i osnivačica Zillenial Zine-a, onlajn magazina koji se obraća mikro-generaciji između milenijalaca i generacije Z.
Slično godini pauze koju neki mladi uzimaju između srednje škole i fakulteta, ili akademskom odsustvu sa posla, ova produžena pauza postaje sve popularnija, navodi Grimaldi, među mlađim ljudima koji traže nove načine da povuku jasne granice između poslovnih obaveza i slobodnog vremena.
„Ravnoteža između posla i života izuzetno je važna za moju generaciju. Mi radimo da bismo živeli, a ne živimo da bismo radili“, kaže Grimaldi.
A kada se te granice naruše i pritisak postane prevelik, mini penzija može biti spas.
„Nekim starijim ljudima možda deluje smešno što smo već spremni za pauzu od posla iako smo tako mladi, ali briga o mentalnom zdravlju i prevencija sagorevanja su presudni“, ističe ona. „Ako to ne uradiš sada, kad ćeš?“
Kako da uradimo još više?
Ova trojka mladih stručnjaka iz sveta tehnologije počela je da oseća kako im ravnoteža između posla i života polako izmiče.
Zbog ograničenog broja slobodnih dana, Eliot i Sanders odlučili su da 2022. godine otputuju na sedmodnevno jedrenje s prijateljima po Britanskim Devičanskim Ostrvima, a sa sobom su pozvali i Levita.
Levit, koji je diplomirao elektrotehniku, radio je i do 50 sati nedeljno na poslu koji je podrazumevao razvoj sistema koji pomažu autonomnim vozilima da prepoznaju saobraćajna svetla. Posao nije bio naročito stresan, plata je bila dobra, a i šef mu je bio sjajan.
Jedina mana bio je put do posla, po 45 minuta u jednom pravcu, tri puta nedeljno, između Silicijumske doline i Santa Kruza.
Ranije je već jedrio na brodu Sandersove i Eliota u okolini Los Anđelesa, ali putovanje na Britanska Devičanska Ostrva promenilo mu je pogled na sve.
„To je bio moj trenutak preokreta“, kaže danas dvadesetšestogodišnji Levit. „Pomislio sam, čekaj, možeš da jedriš od mesta do mesta, popiješ pivo, a voda je neverovatno topla. Tu sam se navukao na tropsko jedrenje. Samo sam mislio, kako da ovo radimo još više?“
Pomislio je da bi sledeći korak mogao biti da cela ekipa odleti negde daleko, iznajmi jedrilicu na nedelju dana i istražuje mesta poput Fidžija ili Tahitija. „Ali Džek i Loren imali su veće ambicije“, kaže Levit.
Te ambicije kulminirale su ovog proleća, preplovili su Pacifik.
Putovanje iz Meksika do Francuske Polinezije u aprilu trajalo je 23 dana, tokom kojih su preplovili više od 2.600 nautičkih milja (4.815 kilometara).
Trojica prijatelja pozvala su još jednog starog znanca iz dana surf kluba, Pata Rabina, da im se pridruži u avanturi (on je „učestvovao u kupovini“, doprinoseći s oko 5% vrednosti broda). Još jedan prijatelj sa fakulteta, Endru Huang, priključio se u poslednjem trenutku, kako bi tokom prelaska od Meksika do Markizskih ostrva brod imao dodatni par očiju i ruku na palubi.
Nakon jakih vetrova i talasa koji su ih dočekali odmah po isplovljavanju iz luke u Kabou San Lukasu, njihova jedrilica, 15-metarski jednotrupac kojem su dali ime SV Open Range, konačno je uhvatila pasate.
Prijatelji su se potom uhodali u smene dugih dana i noći na straži, sa beskrajnim Pacifikom svuda oko njih i Mlečnim putem koji se noću pružao iznad jedra.
Poslovni pristup velikoj avanturi
Ipak, ova trosedmična plovidba bila je samo jedan mali deo mnogo većeg puta ka ostvarenju zajedničkog sna. Troje prijatelja pristupilo je planiranju kao da je reč o još jednom poslu, kaže Eliot, koristili su softver za upravljanje zadacima i pravili PowerPoint prezentacije.
Godinu dana pre nego što su dali otkaze i kupili jedrilicu, počeli su da održavaju ono što su nazvali „Markizski ponedeljci“, redovne sastanke preko Zoom-a na kojima su slagali sve delove slagalice potrebne za uspešan prelazak Pacifika.
Smenjivali su se u izlaganjima o temama poput toga koji protivpožarni aparat kupiti, kojim rutama je najpametnije ploviti i koja je zaštitna oprema neophodna za put. Pozivali su i iskusne jedriličare koje su upoznali preko jedriličarskih klubova, ali i potpune neznance s Instagrama, da im se pridruže na Zoom sastancima i podele svoja znanja.
„Ljudi su rado delili iskustva, i bili su oduševljeni što se neko tako mlad kao mi upušta u ovakvu avanturu. Često su govorili: ‘Voleo bih da sam to radio u tvojim godinama’ i s lakoćom su delili svoju mudrost“, priča Sanders.
U septembru 2024, nakon gotovo godinu dana Zoom sastanaka i detaljnog istraživanja, konačno su pronašli brod Beneteau 50 iz 1990. godine, oglašen za prodaju na internetu. I jedrilica i prodavac nalazili su se u Kaliforniji.
Prijatelji su brod testirali na moru, obavili kupovinu i svečano je krstili.
Imam jedinstvenu sreću
Ova avantura zahtevala je ozbiljna finansijska sredstva, ne samo za kupovinu broda, već i za sve prepravke i nadogradnje koje su želeli da sprovedu. Ključnu ulogu u tome imala je činjenica da su diplomirali bez studentskih dugova i da su odmah po završetku studija dobili dobro plaćene poslove, što im je omogućilo da se upuste u ovako ambiciozan poduhvat.
Odlučili su se za skuplju jedrilicu nego što je bilo nužno, jer su želeli brod koji će biti izuzetno sposoban i dodatno opremljen za bezbednu plovidbu, objašnjava Eliot. Nadaju se da će kasnije uspeti da je prodaju za približno isti iznos koji su u nju uložili, pri čemu Eliot priznaje da je njegova „buduća finansijska stabilnost svakako usko povezana s prodajom broda“.
Ako možete sebi da priuštite da vam novac stoji vezan u brodu dok ga ponovo ne prodate, kaže Eliot, „zaista je moguće da ceo put ispadne znatno jeftiniji od toga da provedete godinu dana kod kuće.“ Nakon što je SV Open Range isplovio, mesečni troškovi su iznosili oko 650 dolara po osobi. U to je ulazilo 80 dolara za dizel, benzin za pomoćni čamac i propan, 300 dolara za hranu, 80 dolara za Starlink, dok je ostatak odlazio na carinske takse i osiguranje.
Poređenja radi, u Santa Kruzu su pokušavali da žive skromno, deleći dvosoban stan s jednim malim kupatilom. Eliot kaže da su mu, pre bilo kakvih ličnih troškova, mesečni izdaci za kiriju, hranu, otplatu automobila, osiguranje i račune iznosili oko 1.700 dolara.
Grupa potpuno priznaje koliko je privilegovano to što su bili u mogućnosti da uzmu produženu pauzu od posla. Imali su sreću da izaberu „zanimljive i tražene profesije“ koje su im omogućile da brzo uštede, kaže Eliot. Veruje da će im ovo iskustvo samo doprineti tzv. „kapitalu identiteta“ i pomoći da se izdvoje pred budućim poslodavcima.
Njihove veštine verovatno će i dalje biti tražene, dodaje on, a ako zatreba, uvek mogu da se privremeno vrate kod roditelja dok ponovo ne stanu na noge.
Od samog početka, Loren Sanders kaže da je imala punu podršku svoje porodice, koja ima bogato jedriličarsko iskustvo. Eliotovi roditelji su imali određene rezerve, ali su ga ipak podržali, na način: 'Ja to ne bih uradio, ali te volimo bez obzira na sve',“ kako on opisuje. Levitu su se roditelji u početku brinuli, ali su prihvatili njegov izbor kada su shvatili da se putovanje zaista dešava.
Levit ističe koliko duguje sreći sopstvenog odrastanja. „Gotovo svi moji saradnici došli su u SAD radi postdiplomskih studija, sada imaju porodice i napravili su ogromne žrtve da bi mogli da rade u Silicijumskoj dolini“, kaže on. „Ja sam imao jedinstvenu sreću da detinjstvo provedem u SAD, kao da sam izvukao dobitni listić, što mi je omogućilo da svoju ušteđevinu uložim u ovakvu avanturu, umesto da izdržavam porodicu kod kuće.“
Levit i Eliot napustili su svoje poslove u decembru kako bi se potpuno posvetili pripremama za put. Startap u kojem je Sanders radila već je propao još u julu, i to bez otpremnine, kako kaže, pa se ona još ranije u potpunosti posvetila projektu.
Pošto su izgubili zdravstveno osiguranje vezano za posao, prijatelji su se pre putovanja osigurali putem privremenih polisa kroz program Covered California, namenjen osobama koje više ne rade, kao i putem DAN Travel Insurance, osiguranja koje pokriva troškove bolničkog lečenja tokom plovidbe za jedriličare.
Naporne pripreme
Kupovina SV Open Range prošle godine označila je početak užurbane faze priprema kako bi brod bio prilagođen „jedrenju 21. veka“, kaže Levit, koji je fizički rad doživeo kao osvežavajući beg od beskrajnog buljenja u ekran tokom kancelarijskog posla.
Veći deo posla oko broda preuzeli su sami, postavljali su solarne panele, instalirali sistem za pretvaranje morske vode u pijaću, kao i niz drugih popravki i električnih nadogradnji.
Kriva učenja pri prelasku sa male jedrilice kojom su plovili duž obale Kalifornije na veliku jedrilicu spremnu za prelazak Pacifika bila je ogromna, kaže Sanders.
„Odjednom smo imali veliki dizel motor s kojim nikada nismo radili, i bili smo bolno spori u pokušaju da sve shvatimo“, priznaje. „Koristili smo ChatGPT i Google pretrage po slici da bismo uopšte razumeli šta se dešava na brodu.“
Na kraju su uspeli da pronađu par koji je ranije posedovao SV Open Range, i koji im je bio od velike pomoći u učenju o sistemima broda i njegovim specifičnostima.
Prijatelji su sebi postavili nepomičan rok za isplovljavanje: 1. februar 2025. Nakon oproštajne žurke u luci blizu Santa Kruza, odvezali su konopce i krenuli prema jugu.
Dva meseca su proveli jedreći niz obalu Kalifornije i Meksika do Kabo San Lukasa, usput otklanjajući tehničke probleme, i ubacujući sesije surfovanja kad god im se ukazala prilika.
„Pokušavali smo da pokvarimo što više toga pre nego što stvarno krenemo, jedrili smo što je više moguće, tražeći vetar i talase, dok smo još imali pristup zalihama i alatima“, priča Sanders.
Prelazak Pacifika
Iz Kabo San Lukasa isplovili su 3. aprila. Put od 23 dana do Markizskih ostrva bio je podjednako uzbudljiv koliko i iscrpljujući.
Bilo je mnogo uspona i padova, koje je posada sa mnogo duha beležila u brodskom dnevniku. Jedan zapis sa 12. dana prelaska, naslovljen „Black Hole Sun“, slikovito dočarava uslove na moru: Dovoljno je vruće da se jaje isprži na solarnim panelima. Dovoljno je vruće da kuvar mora da nosi traku za glavu zbog količine znoja dok sprema večeru. Dovoljno je vruće da izgorite po leđima za manje od 10 minuta direktnog izlaganja suncu.
Toliko je vruće da su naši rezervoari za vodu gotovo iste temperature kao izlaz iz bojlera.
I onda, sunce tek počinje da izlazi!
Bili su to dugi dani, poput ovog, provedenih u tišini ekvatorske bonace, pod jakim suncem, dok nisu konačno uhvatili južne pasate. Na putu su ih pratili duge i česte duge, a noćne straže donosile su igru izbegavanja oluja, s munjama koje su sevale na horizontu.
Prijatelji su pažljivo delili keks (dva po osobi, svako veče posle večere), “gutali” gomile knjiga, svirali mandolinu i pevali pod zvezdanim nebom, i lovili džinovske žutoperajne tune koje su pretvarali u sašimi i takose.
Petnaestog dana plovidbe, kada su prešli ekvator, proslavili su uz obrok od takosa sa biftekom koji su pažljivo čuvali još od polaska iz Meksika. Zatim su, ushićeni, skakali s krme u kristalno čistu vodu duboku gotovo pet kilometara.
U jednom trenutku, kroz plavetnilo je projurila sabljarka, a posada je to doživela kao dobar znak, upravo taj riblji motiv prethodno su kao nalepnicu zalepili na bok SV Open Range pre nego što su isplovili.
Za Eliota, prelazak ekvatora bio je prvi pravi osećaj postignuća na celom putu, „jedan od onih trenutaka kada se odmakneš u mislima i shvatiš koliko je zapravo ludo ono što upravo doživljavaš.“
Kada su 26. aprila konačno stigli do Markizskih ostrva, Sanders kaže da su osetili prisustvo kopna i pre nego što su ga ugledali, prvi se pojavio Fatu Hiva.
„Bila sam ushićena. Nisam ni znala da zemlja ima miris“, kaže ona. „Mirisala je na sok, zemlju i pobedu. Znala sam da smo uspeli.“
Za Levita, kopno je imalo slatkast miris kozje krvi, prijatan kontrast u odnosu na mirise dizela i brodskog toaleta koji su dominirali prethodnim mesecima.
Sanders kaže da nikada neće zaboraviti prizor s kormila dok je upravljala SV Open Range pri ulasku u Zaliv Devica.
„Četiri glave su virile ispred mene, svako od nas ispružen preko ograde broda, udišući vazduh punim plućima. Vikali smo od oduševljenja koliko je lepo mirisalo“, priseća se Sanders.
Pre nego što su kročili na kopno, otvorili su flašu šampanjca i uključili se preko FaceTime-a sa porodicom i prijateljima. Sledeći dani prošli su u znaku uživanja, u svežim pomelima i mangoima, gozbi sa lokalnom porodicom koja im je poslužila kozu (markizski specijalitet), ronjenju iznad šarenih koralnih grebena i pešačenju kroz pejzaže koji kao da nisu s ovog sveta.
„Svi toliko učimo”
Sanders priznaje da je odlazak s posla nosio sa sobom „ogroman rizik“, ali dodaje da su je u kancelarijskom svetu izazovi počeli da sputavaju.
„Ali pronaći izazov u nečemu toliko nepredvidivom kao što je priroda, za mene je najpotpuniji način da se testiram, ojačam i vratim s još većim žarom“, kaže. Budući da je na putu ulog bila i sama bezbednost, ova plovidba je, kako kaže, izvukla iz nje maksimum sposobnosti.
Eliot kaže da ga je čitava avantura učinila nepokolebljivim, i veruje da će se ta otpornost preneti i na sve druge aspekte njegovog života.
„Kada provedeš 12 sati, od dva ujutru do dva popodne, naglavačke u brodskom trupu, smrzavaš se u dizelu dok pokušavaš da popraviš motor dok se brod ljulja na sve strane… ideja da te neko nervira na sastanku u kancelariji postane komično beznačajna“, kaže on.
Nakon što su stigli na Markizska ostrva i proveli neko vreme zajedno surfujući, roneći i uživajući u podvodnim čarima arhipelaga Tuamotu na jugu, posada se postepeno smanjivala. Na kraju su na brodu ostali samo Eliot i Sanders, dok su ostali krenuli dalje, neki u potrazi za novim talasima, a neki nazad u kancelarije.
Par je potom sa SV Open Range otplovio ka Društvenim ostrvima, a zatim i ka Tongi, oko 1.300 nautičkih milja zapadnije, gde su stigli početkom jula. Sledeća destinacija im je Novi Zeland, uz planirano zaustavljanje na Fidžiju.
Planiraju da prodaju brod u Novom Zelandu, ali ništa nije sigurno. Nepoznato je deo avanture, ali i deo nagrade. Uskoro će se vratiti poslu.
„Želim da se vratim s ovog putovanja i pokrenem sledeći Amazon, ili nešto slično“, kaže Eliot, dodajući da je „sto posto siguran“ da može da pronađe dobar posao, čak i u lošim tržišnim uslovima. Ipak, nada se da će ga pokretanje sopstvenog startapa zaokupiti.
„Ovako to vidim, svi mi učimo daleko više nego što bismo naučili na poslu trenutno“, kaže on.
Levit, koji je posle plovidbe otišao na surfovanje na Fidži, a zatim posetio prijatelja u Singapuru, saglasan je da su ovakva iskustva neprocenjiva. I ne bi se dvoumio da ih ponovi.
„Biće lepo da se vratim, nađem posao i počnem da štedim za sledeću mini penziju.“
(MONDO/CNN)
