Ostrvo Harg na mapi izgleda malo, gotovo beznačajno, kao komad zemlje koji bi neka velika sila mogla brzo da pregazi, podigne zastavu i proglasi kontrolu. Upravo u toj predstavi leži zamka.
Harg nije prostor koji može lako da se zauzme i zadrži. To je mali koralni greben dužine oko osam kilometara i širine pet do šest kilometara, ukupne površine oko 25 kvadratnih kilometara, ali njegova prava snaga ne leži u veličini, već u položaju i pripremi odbrane.
Ostrvo Harg se nalazi svega oko 25 kilometara od iranske obale i 45 do 50 kilometara od planinskog pojasa Zagros. Ta blizina praktično briše iluziju da bi okupacione snage mogle da ga drže kao izolovanu tačku na moru.
Harg bi od prvog minuta bio pod stalnim pritiskom sa kopna, sa mora i iz vazduha. Za svakog ko razmatra vojnu operaciju protiv njega, to nije taktička prednost već početak problema.
Ispod površine, prema iznetim podacima, nalazi se razgranata mreža armiranih tunela ukopanih 20 do 40 metara duboko u koralni krečnjak. Upravo ta geološka struktura daje odbrani dodatnu zaštitu.
Za razliku od tvrdog granita, gde eksplozije snažno prenose udarne talase i razaraju dublje slojeve, porozni krečnjak rasipa energiju eksplozije drobeći sopstvenu strukturu oko mesta udara.
To znači da su dublja utvrđenja prirodno zaštićenija nego što bi mnogi očekivali. Satelitski tragovi iz prethodnih godina, uključujući širenje pomorskih baza, rad betonskih postrojenja i dopremu kvarca i finih agregata, dodatno pojačavaju sumnju da su na ostrvu izlivene ozbiljne količine visokootpornog betona namenjenog upravo za bunkere i podzemne položaje.
Harg se zato ne opisuje samo kao ostrvo, već kao mali tvrđavski sistem. Navodi govore da je jako miniran, da ga čuvaju trupe raspoređene u podzemnim položajima, da iznad njega stoje planinski vatreni položaji sa iranske obale i da je okružen velikim brojem iranskih brodova naoružanih raketama.
U takvom okruženju, svaki pokušaj da se na tako malom prostoru uspostavi stalni garnizon odmah bi otvorio pitanje njegovog fizičkog opstanka.
Poseban problem predstavljala bi priroda iranskog naoružanja koje bi bilo upotrebljeno protiv takvog garnizona. Fragmentacione bojeve glave, poput onih koje se povezuju sa dronovima porodice Šahed-131 i Šahed-136, rasipaju hiljade unapred formiranih volframovih fragmenata.
Takva municija smrtonosna je za neoklopljeno ljudstvo i posebno opasna na skučenom prostoru na kojem nema mnogo zaklona. Na Hargu bi se svaki raspoređeni kontingent suočio sa stalnim talasima raketa i dronova, a preživljavanje bi vrlo brzo postalo pitanje cene koju bi napadač morao svakodnevno da plaća.
Iranska strana bi, prema tim analizama, imala još jednu ključnu prednost. Branioci bi ostali zaklonjeni u tunelima sa velikim brojem izlaza raspoređenih po ostrvu. Na tako maloj teritoriji, stotine vojnika koji poznaju svaki deo terena mogle bi da vode iscrpljujuću odbranu iz zaseda, sa stalnim izranjanjem iz podzemlja i ponovnim nestajanjem.
U takvom scenariju, ostrvo ne bi bilo klasična tačka iskrcavanja već gust splet skrivenih izlaza, vatrenih tačaka i kratkih linija manevara za branioca.
Napadač, nasuprot tome, gotovo da ne bi imao gde da se utvrdi. Jedina značajnija infrastruktura na Hargu odnosi se na preradu i skladištenje nafte. Ali upravo to dodatno komplikuje stvari.
Voditi pešadijsku ili specijalnu borbu usred rezervoara za gorivo, cevovoda i naftnih terminala znači ući u prostor gde svaki pogodak može izazvati dodatni haos, požare i sekundarna razaranja. Takvo okruženje ne nudi sigurnost, već pretvara svaku razmenu vatre u dodatni rizik.
Ni snabdevanje ne bi nudilo rešenje. Morem ne postoji bezbedna ruta koja bi garantovala stabilno dopremanje pojačanja, municije i medicinske pomoći.
Vazdušni prostor iznad ostrva bio bi žestoko osporavan, što bi vazdušno snabdevanje učinilo izuzetno rizičnim. Čak i ako bi isporuke nekako stigle, postavlja se sledeće pitanje, gde ih bezbedno uskladištiti. Na ostrvu gotovo da nema prostora koji ne bi bio izložen vatri ili opasnosti od sekundarnih eksplozija.
Ako bi iskrcavanje uopšte uspelo, pretnje bi se samo gomilale. Sa mora, Iran raspolaže velikim brojem brzih jurišnih čamaca, uključujući klase Ašura, Seradž i Raad, opremljenih raketnim bacačima kalibra 107 mm sa 12-cevnim lanserima.
Već ograničen broj takvih plovila mogao bi da zaspe tako malo ostrvo stotinama raketa u jednom naletu, uz bojeve glave tipa Fadžr-1 i druge fragmentacione varijante.
U igri su i čamci klase Zulfikar, koji mogu da nose balističke rakete Fath-360 sa kasetnom municijom i protivpešadijskim volframom, kao i brodovi klase Tondar sa topovima od 23 mm za noćna dejstva po ostrvu. Čak i bez većih brodova, sama kombinacija brzine, broja i vatrene gustine činila bi okolno more izuzetno opasnim.
Sa kopna bi slika bila još teža. Iran raspolaže balističkim raketama različitih dometa, od oko 85 do 200 kilometara, što je više nego dovoljno za gađanje Harga sa obale.
Sistemi kao što su Ababil i Fath-360 mogu se lansirati u većim salavama, često sa kasetnim bojevim glavama i volframovim fragmentima. Teži projektili poput Zelzala-1 i Zelzala-2 nose bojeve glave od oko 600 kilograma, a noviji kompleti za navođenje dodatno povećavaju preciznost. Za ostrvo veličine Harga, čak i ograničen broj takvih pogodaka imao bi razorne posledice.
Iz vazduha, dodatni pritisak donosili bi kamikaza i jurišni dronovi različitih tipova, sa dnevnim i noćnim senzorima i sposobnošću za ponovljene napade. Takve letelice ne bi služile samo za prvi talas, već za stalno iscrpljivanje okupacionih snaga, razbijanje ritma, gađanje logistike i onemogućavanje bilo kakve stabilizacije položaja.
Sve to vodi jednoj slici, iskrcavanje bi možda moglo da se izvede uz ogromnu vazdušnu i pomorsku nadmoć, ali držanje ostrva bilo bi sasvim druga priča.
U najboljem slučaju, operacija bi teško oštetila ili uništila veliki deo naftne infrastrukture tokom same borbe. U gorem i verovatnijem scenariju, brzo bi se pretvorila u krvavu klopku za svakoga ko bi pokušao da Harg pretvori u okupiranu tačku pod trajnom kontrolom.
Harg zato ne izgleda kao laka meta, već kao prostor u kojem bi geografska blizina Irana, podzemna utvrđenja, pomorska vatra, balistički udari i dronovi zajedno stvorili uslove za dug, skup i izuzetno opasan sukob na prostoru premalom da bi napadač imao gde da diše.
BONUS VIDEO:
(Oružjeonline/Mondo)
