Nekoliko sati nakon sastanka sa kineskim predsednikom Sijem Đinpingom u Pekingu, američki predsednik Donald Tramp uputio je oštro upozorenje Tajvanu da ne teži nezavisnosti.
"Ne želim da neko postane nezavisan. I, znate, trebalo bi da putujemo 9.500 milja da bismo vodili rat. To ne želim. Želim da se smire. Želim da se Kina smiri", rekao je Tramp u intervjuu za Foks.
To su snažni komentari američkog predsednika i odmah su izazvali lavinu reakcija sa Tajvana, koji je poručio da ne vidi potrebu za formalnim proglašenjem nezavisnosti.
Tajvanska nezavisnost predstavlja crvenu liniju za Peking. Kina tvrdi da je Tajvan njen, a tajvanskog predsednika Lai Čing-tea smatra separatistom.
Zašto Kina želi Tajvan?
Problem je dublje prirode, a kineska želja za ponovnim ujedinjenjem duga je i istorijska - datira još od kraja kineskog građanskog rata 1949. godine, kada je Komunistička partija preuzela kontrolu nad Kinom, dok su se poražene snage Kuomintanga povukle na Tajvan i preselile svoju vladu u Tajpej.
Peking od tada polaže pravo na ovo samoupravno ostrvo, a dolaskom Sija na vlast, kineska vlada dodatno je pojačala pretnje tražeći način kako da okonča ono što smatra separatizmom. Tako je "ponovno ujedinjenje" Tajvana sa Kinom postalo ključni cilj, a Si ga je nazvao "nezaustavljivom" stvarnošću, piše BBC.
Kina je poslednjih godina pojačala različite oblike pritiska kroz vojne vežbe koje su simulirale blokade ostrva, diplomatsku izolaciju Tajvana, ali i takozvano ratovanje u sivoj zoni - Kina redovno šalje ratne brodove i borbene avione blizu tajvanskih voda i vazdušnog prostora.
Si je tokom samita sa Trampom jasno poručio da je pitanje Tajvana najvažnije u odnosima SAD i Kine i da bi njegovo loše rešavanje moglo dovesti do sukoba. Kina je svoj stav prema Tajvanu jasno izrazila i u Zakonu protiv secesije, usvojenom 2005. godine, u kojem navodi da želi "mirno ponovno ujedinjenje" sa ostrvom.
Isti zakon, međutim, navodi i sledeće: ukoliko snage "tajvanske nezavisnosti" izazovu odvajanje od Kine ili ako mogućnost "mirnog ponovnog ujedinjenja" bude iscrpljena, Kina može upotrebiti "nemirne metode" kako bi zaštitila svoj teritorijalni integritet. Većina ljudi veruje da bi formalna deklaracija o nezavisnosti tajvanske vlade izazvala upravo takvu reakciju.
Da li Tajvan želi nezavisnost?
Tajvan ima bliske ekonomske i kulturne veze sa Kinom, ali većina ljudi na Tajvanu, koji imaju snažan demokratski stav, smatra se politički drugačijim od sve autoritarnije Kine.
Većina takođe želi da zadrži status kvo - ni formalno proglašenje nezavisnosti ni ujedinjenje sa Kinom. Zvanični stav tajvanske vlade pod Demokratskom progresivnom partijom (DPP), koja vlada Tajvanom od 2016. godine, odgovara tom mišljenju.
Predsednik Lai i njegova prethodnica Caj Ing-ven insistirali su da nema potrebe za formalnim proglašenjem nezavisnosti jer se Tajvan već smatra nezavisnom državom. To je zapravo način potvrđivanja suvereniteta Tajvana, uz istovremeno izbegavanje prelaska kineske crvene linije.
Međutim, čak i kada bi to želeli, tajvanski predsednik i vlada ne mogu sami da proglase nezavisnost. Formalno, to je moguće samo ukoliko tajvanski parlament, Zakonodavni juan, usvoji ustavni amandman i ako većina građana to podrži na referendumu.
Ipak, Peking je i dalje oprezan prema DPP-u, a posebno kritikuje Laija koji je u prošlosti, pre stupanja na funkciju, davao oštre izjave protiv Pekinga. Pozivajući se na tajvansko vojno jačanje poslednjih godina, Peking je optužio vladu DPP-a da je "otela" građane i stavila ih na "ratna kola tajvanske nezavisnosti". Lai je izjavio da ne traži sukob i da samo jača odbranu ostrva usled rastućeg pritiska Kine.
Da li SAD podržavaju nezavisnost Tajvana?
Iako su Trampovi najnoviji komentari o Tajvanu privukli veliku pažnju, američka vlada nikada nije formalno izjavila da Tajvan treba da bude nezavisan. SAD generalno pokušavaju da održe delikatnu ravnotežu po ovom osetljivom pitanju.
SAD su 1979. godine prekinule formalne veze sa ostrvom kada su uspostavile diplomatske odnose sa Pekingom. To znači da SAD priznaju stav Pekinga da postoji samo jedna kineska vlada.
Iste godine SAD su usvojile Zakon o odnosima sa Tajvanom, koji predviđa da SAD mogu "Tajvanu obezbediti oružje odbrambenog karaktera", zbog čega i danas prodaju oružje Tajvanu.
U zakonu se takođe navodi da je mir u tom području u interesu SAD i da Amerika održava sposobnost da se "suprotstavi svakom pribegavanju sili ili drugim oblicima prinude koji bi ugrozili bezbednost ili društveni i ekonomski sistem" Tajvana.
Rajan Has, analitičar američkog tink-tenka Brookings Institution, rekao je da je Tramp "povećao rizik od sukoba" jer će njegova "vidljiva simpatija prema Sijevom osporavanju Tajvana ohrabriti Peking da poveća pritisak na Tajpej". Međutim, Tramp je takođe naglasio da se "ništa nije promenilo" kada je reč o američkoj politici prema Tajvanu.
Mnogi sada prate šta će SAD sledeće uraditi: da li će zaista doći do promene politike, odnosno da li će Tramp odobriti potencijalni paket naoružanja Tajvanu vredan 14 milijardi dolara, nakon prodaje oružja vredne 11 milijardi dolara koja je najavljena u decembru.
Tramp posle samita u Kini nije želeo da da konačno odobrenje za najnoviji paket. Rekao je da to "zavisi od Kine" i da je "to, iskreno, veoma dobar pregovarački adut" za SAD. Kasnije je novinarima rekao da će "doneti odluku u prilično kratkom razdoblju".
Američka politika prema Tajvanu, definisana Zakonom o odnosima sa Tajvanom, nije se značajno promenila tokom poslednjih decenija, uprkos retorici prethodnih predsednika.
Bivši predsednik Džo Bajden dva puta je rekao da će SAD braniti Tajvan u slučaju kineskog napada i time značajno odstupio od američkog stava "strateške dvosmislenosti" - politike prema kojoj se SAD ne obavezuju da će braniti Tajvan, ali ni ne isključuju tu mogućnost. Međutim, njegova administracija je nakon tih izjava pojasnila da se američka politika prema Tajvanu nije promenila.
BONUS VIDEO:
