Zamislite prostranstva na kojima slobodno trče neukroćeni divlji konji, gde ljudi i dalje žive u tradicionalnim šatorima, a prva komšijska vrata udaljena su satima vožnje. Poznati putopisac Robert Dacešin otisnuo se u sedmodnevnu avanturu kroz Mongoliju – zemlju u kojoj na jednom kvadratnom kilometru u proseku žive svega dva čoveka, što je čini ubedljivo najređe naseljenom državom na planeti.
Iako svojom površinom zauzima ogroman deo karte (18. je najveća zemlja na svetu i preko šest puta veća od bivše Jugoslavije), u njoj živi tek oko 3,5 miliona stanovnika. Ono što je posebno fascinantno jeste demografska slika: prosečna starost jednog Mongola je samo 27 godina, što znači da su kao nacija u proseku dve decenije mlađi od stanovništva na Balkanu.
Kontrasti Ulan Batora i beskrajnih, surovih stepa
Putovanje je započelo u glavnom gradu, Ulan Batoru, u kojem je koncentrisana gotovo polovina ukupnog stanovništva. Grad je impresivan i čist, a cene su prilično pristupačne – noćenje se može naći za 40 do 50 dolara. Zanimljivost je i lokalna valuta, tugrik (što u prevodu znači "polumesec" ili "nešto okruglo"), a zbog njenog specifičnog kursa u Mongoliji je izuzetno lako "postati milioner".
Ipak, prava Mongolija krije se daleko od asfalta. Unutrašnji letovi gotovo da ne postoje, pa je jedini način za istraživanje ove zemlje višesatna terenska vožnja "off-road" stazama i skakutavim putevima. Koliko je zemlja divlja govori i podatak da u celoj državi postoji tek oko 40-ak mesta za odmor uz put, zbog čega se zalihe vode i hrane moraju pažljivo planirati unapred.
Život sa 68 miliona životinja i tajne modernih nomada
U Mongoliji danas živi preko 68 miliona životinja – pretežno konja, kamila, ovaca i koza. Životinje su apsolutni centar opstanka ovog naroda:
- Odrastanje u sedlu: Mongolska deca odrastaju sa konjima, a nije retkost da dete od svega tri ili četiri godine prvi put samostalno uzjaše konja.
- Izvor hrane i pića: Konji daju meso i mleko, od kojeg se pravi tradicionalno, žestoko piće zvano ajrag.
- Gorivo za preživljavanje: Pošto šume prekrivaju samo 8% teritorije, sušeni životinjski izmet predstavlja dragocen i primaran izvor goriva za grejanje tokom ledenih dana.
Spavanje u geru (tradicionalnoj jurti) otkriva neverovatan spoj istorije i modernog doba. Dok su vrata šatora, po prastarom pravilu, uvek okrenuta ka jugu kako bi se unutrašnjost zaštitila od snažnih severozapadnih vetrova, na njihovim krovovima danas se neretko mogu videti solarni paneli i satelitske antene.
Mongoli su izuzetno gostoprimljivi, a jedan od najupečatljivijih rituala prilikom ulaska u njihov dom je razmena takozvanih snuff bočica sa duvanom, što je tradicija koja datira još iz 17. veka.
Kalorijska bomba na -35°C i važna lekcija za Balkan
Biti vegetarijanac u Mongoliji podjednako je teško kao biti vegan u nekoj tradicionalnoj balkanskoj porodici. Hrana je izuzetno teška, kalorična i masna, jer telu treba obezbediti energiju za naporan rad i preživljavanje zima koje se spuštaju i do minus 35 stepeni Celzijusa. Na meniju avanturista našli su se:
- Buuz – tradicionalne kuglice od testa punjene mesom i kuvane na pari.
- Jagnjetina u velikim količinama.
- Suutei tsai – energetski mongolski čaj koji se pravi od zelenog ili crnog čaja sa dodatkom mleka, soli, putera i malo prženog brašna.
Gledajući nepregledne, suve stepe bez kapi vode kilometrima unazad, Dacešin je podelio važno zapažanje koje bi svi na našim prostorima trebalo da upamte:
"Voda je najveće bogatstvo Balkana... Šta bi jedna Mongolija dala da ima to što imamo mi, a mi opet toga nismo ni svesni."
Mistika pustinje Gobi i surove vojne tajne Džingis-kana
Posetio je i čuvenu pustinju Gobi, jednu od najvećih na svetu, koja se neprestano širi. Zanimljivo je da Gobi nije peščana pustinja kako je mnogi zamišljaju – pesak čini samo 5% njene površine, dok je ostatak prekriven kamenom. Gobi je ujedno i jedno od najbogatijih nalazišta fosila dinosaurusa na planeti.
Kroz celo putovanje oseća se duh najvećeg osvajača u istoriji – Džingis-kana. Dacešin je podsetio na frapantne vojne taktike njegovih ratnika. Kako ne bi gubili vreme na kuvanje i zaustavljanje, mongolski konjanici bi suvo meso stavljali ispod sedla, kako bi se ono "skuvalo" od trenja i toplote konjskog tela. U nedostatku vode, pravili bi mali rez na vratu konja i pili njegovu krv bogatu proteinima. Lokacija grobnice ovog vladara, koji je stvorio carstvo od 24 miliona kvadratnih kilometara, i danas ostaje jedna od najvećih svetskih misterija.
Zašto je ova ogromna zemlja tako prazna?
Tri ključna faktora diktiraju pustu demografiju Mongolije:
- Neplodno tlo: Samo 1% zemljišta je pogodan za poljoprivredu zbog izuzetno tankog sloja plodne zemlje.
- Nomadski kod: Stanovništvo i dalje praktikuje nomadski način života, seleći se u skladu sa godišnjim dobima.
- Smrtonosni "dzud": Ovo je nemilosrdni prirodni fenomen – kombinacija letnje suše i ekstremno hladne zime. Koliko je surov govori podatak da je 2010. godine dzud ubio čak 8,5 miliona grla stoke, što je nateralo hiljade nomada da izbegnu u gradove.
Zaključak: Lepota u neudobnosti
Između jahanja dvogrbe kamile u pustinji, pokušaja muže krava sa lokalnim nomadima i jedne potpuno neočekivane partije košarke "jedan na jedan" usred stepe sa lokalnim domaćinom, Dacešin donosi konačni emotivni rezime:
"Mongolija nije previše lagana za putovanje i definitivno nije za svakoga. Ali, upravo u toj neudobnosti i praznini koja vas okružuje, krije se osećaj da je čovek zapravo jako, jako mali. Dovoljno je sedam dana ovde da potpuno promenite svoju percepciju prostora, tišine i slobode."
BONUS VIDEO:
