Olympus Mons nalazi se na zapadnoj hemisferi Marsa, u oblasti nazvanoj Tarsis, koja je i sama ogromna vulkanska visoravan. Planina se uzdiže približno 21 do 22 kilometra iznad okolnih ravnica, što je čini najvišim poznatim vulkanom u čitavom Sunčevom sistemu.
Podnožje vulkana Olympus Mons ima prečnik od približno 600 kilometara i zauzima površinu od oko 300.000 kvadratnih kilometara, što je oko 100.000 kvadratnih kilometara više od ukupne površine Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine zajedno.
Zapremina same planine iznosi oko četiri miliona kubnih kilometara, što je približno sto puta više od zapremine Mauna Loe, najvećeg vulkana na Zemlji.
Olympus Mons je, prema svakom relevantnom merilu, objekat takvih razmera da ljudska mašta, naviknuta na zemaljska poređenja, teško može da pojmi njegovu veličinu, navodi Encyclopaedia Britannica.
"Olimpijski sneg"
Vulkan je prvi put posmatran sa Zemlje u 19. veku. Italijanski astronom Đovani Skjapareli tokom mapiranja Marsa 1879. godine uočio je postojanu svetlu mrlju u oblasti Tarsis i nazvao je Nix Olympica, odnosno "Olimpijski sneg".
Ispravno je pretpostavio da je reč o visokoj formaciji koja reflektuje Sunčevu svetlost pod uglovima koje ostali delovi površine Marsa ne dostižu.
Prava priroda te mrlje otkrivena je tek 1971. godine, kada je NASA-ina letelica Mariner 9 ušla u orbitu oko Marsa tokom planetarne peščane oluje.
Kako se prašina postepeno slegala, kamere letelice počele su da šalju snimke ogromne planine koja se uzdizala iznad atmosfere koja se razvedravala. Prema profilu Olympus Monsa objavljenom u časopisu BBC Sky at Night, to otkriće iz korena je promenilo razumevanje mogućih geoloških struktura u planetarnoj nauci.
Zašto je Olympus Mons toliko veliki?
Kombinacija okolnosti koja je omogućila nastanak vulkana visokog 22 kilometra ne postoji na Zemlji. Prema podacima portala Space.com, dva faktora specifična za Mars omogućila su Olympus Monsu da dostigne današnje dimenzije.
Prvi je odsustvo tektonike ploča. Na Zemlji se Pacifička ploča neprestano pomera preko havajske vruće tačke. Svaki vulkan u havajskom ostrvskom lancu formira se samo dok se nalazi direktno iznad uzlaznog stuba magme, a zatim se pomera zajedno sa pločom i zamenjuje ga novi vulkan.
Mauna Loa je ogromna zbog količine magme koju proizvodi havajska vruća tačka, ali nijedan havajski vulkan ne ostaje dovoljno dugo iznad nje da bi dostigao razmere Olympus Monsa. Mars, nasuprot tome, nema značajnu tektoniku ploča.
Njegova kora se ne pomera, pa vulkanska vruća tačka ostaje na istom mestu milijardama godina. Svaka nova količina magme taloži se na istom vulkanu.
Olympus Mons formirao se tokom procenjenih 3,5 milijardi godina, pri čemu je svaka nova erupcija dodavala novi sloj lave na prethodne, navodi Lowell Observatory.
Drugi važan faktor je gravitacija. Mars ima samo oko 38 odsto Zemljine gravitacije. Planina na Zemlji koja poraste iznad strukturnih granica stene na kojoj počiva vremenom će se urušiti ili deformisati pod sopstvenom težinom.
Havajski vulkani, na primer, imaju približnu maksimalnu visinu određenu ravnotežom između čvrstoće stena i gravitacionog opterećenja. Isti vulkan na Marsu, gde je gravitacija manja od polovine Zemljine, mogao bi da naraste gotovo tri puta više pre nego što dostigne istu strukturnu granicu.
Olympus Mons se i danas nalazi unutar strukturnih mogućnosti Marsove kore. Zapravo, nema očiglednog razloga zašto ne bi mogao biti još veći da je imao više vremena za rast.
Oblik štita
Olympus Mons je štitasti vulkan, vrsta vulkana koja nastaje ponovljenim izlivima lave niske viskoznosti. Takva lava se širi daleko od erupcionog otvora umesto da formira strme padine.
Prema časopisu Astronomy, Olympus Mons je približno 20 puta širi nego što je visok. Put od podnožja do vrha značio bi oko 300 kilometara hodanja u horizontalnom smeru uz uspon od 22 kilometra, što daje prosečan nagib od svega pet stepeni.
Za poređenje, prosečan nagib uspona od baznog kampa do vrha Mont Everesta bliži je 35 stepeni. Osoba koja bi hodala po Olympus Monsu brzinom od četiri kilometra na sat trebalo bi oko 75 sati da stigne od podnožja do vrha, odnosno nešto više od tri dana neprekidnog hoda, a da pritom ne naiđe na teren koji bi zahtevao planinarsku opremu.
Takav oblik vulkana stvara i neobičan vizuelni efekat. Pošto je Mars manji od Zemlje, njegov horizont je bliži. Posmatrač visine 1,8 metara koji stoji na Marsovoj površini vidi horizont na udaljenosti od oko 3,4 kilometra.
Sa vrha Olympus Monsa podnožje vulkana nalazi se oko 300 kilometara u svim pravcima, daleko iza horizonta. Astronaut na vrhu video bi samo ono što izgleda kao beskrajna ravna visoravan koja se proteže ka zakrivljenosti planete.
Sama "planina" bila bi nevidljiva jer je prevelika da bi stala u vidno polje. Astronaut koji bi se penjao njenim obroncima imao bi sličan utisak - nagib ispred njega delovao bi gotovo ravan, kao i onaj iza njega. Pravi oblik vulkana može se sagledati jedino iz orbite.
Kaldera i litica
Vrh Olympus Monsa nije klasičan vrh, već složen sistem preklapajućih kaldere, urušenih magmatskih komora koje su se slegle nakon pražnjenja tokom prošlih erupcija.
Ceo kompleks kaldere velik je približno 80 puta 60 kilometara i nastao je kroz šest odvojenih urušavanja. Udubljenje na vrhu toliko je veliko da bi u njega moglo da stane celo urbano područje Velikog Londona.
Zidovi kaldere strmo se spuštaju nekoliko kilometara ka dnu udubljenja, stvarajući jedini deo vulkana koji zaista podseća na planinski teren sa strmim padinama.
Neobično je i podnožje Olympus Monsa. Za razliku od tipičnih štitastih vulkana, čije se padine postepeno stapaju sa okolnim pejzažom, Olympus Mons okružuje ogromna litica koja se spušta između šest i skoro deset kilometara ka okolnoj ravnici.
Poreklo te litice još nije u potpunosti razjašnjeno. Među mogućim objašnjenjima spominju se ogromna klizišta, delovanje drevnog marsovskog okeana koji je nekada zapljuskivao obronke vulkana ili interakcija između mase vulkana i podloge na kojoj leži.
Bez obzira na uzrok, litica je jedini deo Olympus Monsa koji jasno pokazuje da je reč o ogromnoj vulkanskoj strukturi. Astronaut koji bi se kretao okolnom ravnicom, nakon stotina kilometara gotovo ravnog terena, iznenada bi se našao pred vertikalnim zidom visokim nekoliko kilometara.
Da li je još uvek aktivan?
Smatra se da se poslednja erupcija Olympus Monsa dogodila pre oko 25 miliona godina, što je u geološkim razmerama relativno nedavno. Zbog toga planetarni naučnici vulkan ne smatraju definitivno ugašenim.
Većina vulkanske aktivnosti na Marsu prestala je pre više milijardi godina, kako se unutrašnjost planete hladila. Međutim, oblast Tarsis, uključujući Olympus Mons, ostala je aktivna znatno duže od ostatka planete, a najmlađi tokovi lave na njegovim padinama su iznenađujuće mladi.
Da li Olympus Mons može ponovo da eruptira, kada bi se to moglo dogoditi i kako bi takva erupcija izgledala - pitanja su na koja bi buduće misije na Marsu trebalo da daju odgovore.
Ono što je sigurno jeste da se najveći poznati vulkan u Sunčevom sistemu gradio tiho, erupciju po erupciju, duže nego što složen život postoji na Zemlji. Rezultat je struktura toliko ogromna da je ljudski vid, evoluirao za posmatranje zemaljskih planina, ne može u potpunosti sagledati onakvom kakva zaista jeste.
BONUS VIDEO:
