Deo njih prodaje se za jedan jen, odnosno za iznos manji od jednog evra. Razlog nije samo iseljavanje, već i jedno pravilo tržišta koje se iz temelja razlikuje od našeg, prenosi N1 Sarajevo.
Prazne kuće u Japanu nazivaju se akija (akiya), što doslovno znači prazna kuća.
Od tih devet miliona, oko 3,85 miliona zaista je napušteno, odnosno niti se iznajmljuje niti se koristi kao vikendica.
Najviše ih je u ruralnim prefekturama. U Wakajami i Tokushimi prazna je svaka peta kuća. No i Tokio ima gotovo milion praznih stanova, odnosno deset odsto svog stambenog fonda.
Zašto kuća tamo gubi vrednost?
Ovde je reč o razlici koja objašnjava sve ostalo.
Kod nas, u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama, starija kuća s vremenom može dobiti na vrednosti.
U Japanu je obrnuto. Stambena zgrada tradicionalno se tretira kao imovina koja se troši, otprilike poput automobila.
Nakon dvadesetak do tridesetak godina kuća se u proračunima smatra praktično bezvrednom, a vrednost ostaje samo u zemljištu.
Kako ostaju prazne?
Uz to ide i demografija.
Mladi odlaze u gradove, pre svega u Tokio, Osaku i Nagoju. Na širem području Tokija živi više od 37 miliona ljudi, odnosno gotovo trećina stanovništva cele zemlje.
Kada roditelji umru, porodična kuća u unutrašnjosti ostaje prazna. Deca koja su izgradila život u Tokiju nemaju razloga da se vraćaju.
Prema preliminarnim podacima popisa objavljenim ovog proleća, broj stanovnika Japana za pet godina smanjio se za oko tri miliona. Od 47 prefektura, njih 45 izgubilo je stanovništvo. Jedino je Tokio zabeležio rast broja stanovnika.
Šta se plaća, a šta ne?
Cene se kreću u rasponu koji zvuči nestvarno.
Deo kuća nudi se za jedan jen ili čak besplatno jer lokalnim vlastima nije toliko stalo do novca koliko do toga da neko u kući živi i održava je.
Uobičajena cena kuće u unutrašnjosti kreće se od pola miliona do pet miliona jena, odnosno otprilike od 2.500 do 27.000 evra.
Za poređenje, nova kuća u Japanu u proseku košta između 35 i 40 miliona jena, odnosno oko 200.000 evra.
Zašto "besplatno" nije besplatno?
Agencije preporučuju da se na cenu kuće doda još 50 do 100 odsto tog iznosa za renoviranje, kao i troškovi održavanja za godinu dana.
Ako kupite kuću za tri miliona jena, realno treba računati na ukupne troškove od šest do devet miliona jena tokom prve dve godine.
Tu su i porez na sticanje nekretnine, troškovi upisa u katastar i godišnji porez.
I još nešto važno: napuštanje kuće nije opcija. Jednom kada je kupite, obaveze ostaju.
Deo opština nudi subvencije za obnovu u iznosu od pola miliona do tri miliona jena.
Kupiti može svako, živeti ne
Ovo je ograničenje koje bitno menja celu priču.
Japan nema nikakva ograničenja za strane kupce. Stranac može da kupi i zgradu i zemljište, sa istim pravima kao državljanin, bez posebnog odobrenja i bez vize.
No vlasništvo nad kućom ne daje pravo boravka.
Ako u toj kući želite stalno da živite, morate zasebno dobiti dugoročnu vizu, prema istim pravilima kao i svi ostali.
Uz to strani kupci koji nisu rezidenti moraju u roku od 20 dana da prijave kupovinu japanskom Ministarstvu finansija, čak i kada kuću kupuju za sopstvene potrebe.
Zašto se to uopšte događa?
Za japansku državu ovo nije samo pitanje tržišta.
Prazne kuće propadaju, postaju opasne i smanjuju vrednost nekretnina u celim naseljima.
Zbog toga su opštine osnovale takozvane akija banke, odnosno javne registre praznih kuća, i nude subvencije onima koji ih preuzmu.
Kjoto je otišao korak dalje i uveo porez na prazne nekretnine.
Interesovanje je poraslo. Prema jednom izvoru, pretraživanja japanskih nekretnina na engleskom jeziku ove godine šest puta su češća nego prošle godine.
Ono što ostaje nerešeno jeste uzrok problema. Dok god kuće u Japanu s godinama budu gubile na vrednosti, broj praznih kuća nastaviće da raste brže nego što one uspevaju da se prodaju.
BONUS VIDEO:
(N1/Mondo)
