Separatističke težnje sve prisutnije širom Evrope, u Belgiji, Španiji, Velikoj Britaniji, pretpostavljaju pitanje podele javnog duga koje je teško rešivo.
Prema pisanju francuskog lista Tribin, sa problemom podele spoljnog duga suočile bi se Velika Britanija, u slučaju eventualne odluke o otcepljenju Sskotske posle referenduma planiranog za 2014, Španija ukoliko bi se ostvarile separatističke težnje Katalonaca, ili Belgija u slučaju raspada na Flandriju,Valoniju i Briselsku oblast.
Pitanje podele javnog duga u slučaju separatizma često se u ekonomskoj literaturi objašnjava oslanjanjem na međunarodno pravo na osnovu sporazuma iz Bečke konvencije o državnom nasledstvu materijalnih dobara, arhiva i državnih dugova potpisanom 8. aprila 1983.
Ali, taj dokument teško da može da bude koristan jer su njega ratifikovale samo 22 zemlje među kojima nisu ni Belgija, ni Španija ni Velika Britanija a ni Kanada, koja se takođe suočava sa separatističkim težnjama Kvebeka.
Osim toga u ovom dokumentu nije ništa precizirano o modalitetima podele duga.
U slučaju nezavisnosti Paname od Kolumbije 1903, Bogota je nasledila celokupan dug prethodne države.
Pakistan je otcepljenjem Bangladeša 1971, potpomognut Indijom, bio primoran da preuzme na sebe dug u celini nasleđene države. U toku procesa dekonolizacije, nijedan deo duga metropole nije pao na teret novonastalih zemalja.
Ali, ni ta mogucnost nije primenljiva u slučaju raspada Belgije, Španije i Velike Britanije, jer niko od njih nije spreman da preuzme u celini dug prethodne države.
Postoji mogućnost podele duga proporcionalno broju stanovnika, kao što je bilo u slučaju raspada Čehoslovacke, kada je primenjen odnos dva prema jedan, jer su Česi bili dva puta brojniji od Slovaka.
Ista metoda je primenjena 1834. u slučaju podele "Velike Kolumbije", kada su nastale Venecuela, Ekvator i Kolumbija, ili 1840. raspadom Ujedinjenih pokrajina srednje Amerike kada su se izdvojile Gvatemala, Honduras, Kosta Rika i Nikaragva.
Ukoliko bi se ista metoda primenila u slučaju Belgije, Flamanci bi preuzili na sebe 56 odsto duga, a Valonci 31,7, Briselska oblast 9,9 odsto, ali ne treba zaboraviti da bogatstvo zemlje nije proporcionalno sa brojem stanovnika, tako da bi veći deo duga pao na najširomasnije delove, pa bi javni dug Valonije iznosio 127,8 odsto bruto domaćeg proizvoda BDP, a Flandrije 94,6 odsto.
Primer podele spoljnog duga Sovjetskog Saveza je prevaziđen, kada se pokušalo da se dug podeli na osnovu nekoliko kriterijuma, udela u BDP, izvozu, uvozu i broju stanovnika.
Rusija je međutim 1994. bila primorana da preuzme na sebe celokupni sovjetski javni dug ali zahtevajući od ostalih republika da se odreknu sovjetskih aktiva, na šta su pristali svi sem Ukrajine koja je zadržala 16 odsto svojih obaveza iz sovjetske ere. Kijev je time želeo da pokaže svoj suverenitet u okviru međunarodnih finansija.
Izračunavanje podele javnog duga u zavisnosti od učešća BDP u državnoj zajednici koja se raspala primenjeno je prilikom podele Federacije centralne Afrike 1963, iz koje su nastale Zambija, Malavi i Zimbabve. Ali takav kriterijum je nedovoljan jer ne uzuma u obzir nijedan dinamičan element kao što je rast BDP, niti kakve su društvene strukture budućih država i njihov kapacitet otplate dugova.
Metodu podele duga u funkciji opštih poreskih prihoda koristili su saveznici po završetku Prvog svetskog rata da bi raspodelili dugove Austrougarskog carstva i Osmanlijskog carstva, dok su ratnu odštetu platile Austrija, Mađarska i Turska u zavisnosti od odgovornosti u konfliktu.
Teško da bi na ovo pristale Flandrija ili Katalonija jer bi one morale na osnovu tog modela da podnesu veliki teret duga.
Sve primenjene i predložene metode, međutim, u realnosti se svode na to da je podela duga rezultat odnosa snaga između država naslednica u pregovorima gde se primenjuju mnogo više politički nego ekonomski aspekti.
Armenidariz de Agion i Viliamson, ekonomisti sa Prestonskog univerziteta, preuzeli su 1993. tri kriterijuma koji će bez sumnje uticati prilikom budućih podela: spoljni uticaj, odnosi između država naslednica i, najzad, osećaj jednakosti. Drugim rečima podela duga je empirijska a ne teorijska nauka. Svaki slučaj je poseban, zaključuje Tribin.
(Tanjug)
Pitanje podele javnog duga u slučaju separatizma često se u ekonomskoj literaturi objašnjava oslanjanjem na međunarodno pravo na osnovu sporazuma iz Bečke konvencije o državnom nasledstvu materijalnih dobara, arhiva i državnih dugova potpisanom 8. aprila 1983.
Ali, taj dokument teško da može da bude koristan jer su njega ratifikovale samo 22 zemlje među kojima nisu ni Belgija, ni Španija ni Velika Britanija a ni Kanada, koja se takođe suočava sa separatističkim težnjama Kvebeka.
Osim toga u ovom dokumentu nije ništa precizirano o modalitetima podele duga.
U slučaju nezavisnosti Paname od Kolumbije 1903, Bogota je nasledila celokupan dug prethodne države.
Pakistan je otcepljenjem Bangladeša 1971, potpomognut Indijom, bio primoran da preuzme na sebe dug u celini nasleđene države. U toku procesa dekonolizacije, nijedan deo duga metropole nije pao na teret novonastalih zemalja.
Ali, ni ta mogucnost nije primenljiva u slučaju raspada Belgije, Španije i Velike Britanije, jer niko od njih nije spreman da preuzme u celini dug prethodne države.
Postoji mogućnost podele duga proporcionalno broju stanovnika, kao što je bilo u slučaju raspada Čehoslovacke, kada je primenjen odnos dva prema jedan, jer su Česi bili dva puta brojniji od Slovaka.
Ista metoda je primenjena 1834. u slučaju podele "Velike Kolumbije", kada su nastale Venecuela, Ekvator i Kolumbija, ili 1840. raspadom Ujedinjenih pokrajina srednje Amerike kada su se izdvojile Gvatemala, Honduras, Kosta Rika i Nikaragva.
Ukoliko bi se ista metoda primenila u slučaju Belgije, Flamanci bi preuzili na sebe 56 odsto duga, a Valonci 31,7, Briselska oblast 9,9 odsto, ali ne treba zaboraviti da bogatstvo zemlje nije proporcionalno sa brojem stanovnika, tako da bi veći deo duga pao na najširomasnije delove, pa bi javni dug Valonije iznosio 127,8 odsto bruto domaćeg proizvoda BDP, a Flandrije 94,6 odsto.
Primer podele spoljnog duga Sovjetskog Saveza je prevaziđen, kada se pokušalo da se dug podeli na osnovu nekoliko kriterijuma, udela u BDP, izvozu, uvozu i broju stanovnika.
Rusija je međutim 1994. bila primorana da preuzme na sebe celokupni sovjetski javni dug ali zahtevajući od ostalih republika da se odreknu sovjetskih aktiva, na šta su pristali svi sem Ukrajine koja je zadržala 16 odsto svojih obaveza iz sovjetske ere. Kijev je time želeo da pokaže svoj suverenitet u okviru međunarodnih finansija.
Izračunavanje podele javnog duga u zavisnosti od učešća BDP u državnoj zajednici koja se raspala primenjeno je prilikom podele Federacije centralne Afrike 1963, iz koje su nastale Zambija, Malavi i Zimbabve. Ali takav kriterijum je nedovoljan jer ne uzuma u obzir nijedan dinamičan element kao što je rast BDP, niti kakve su društvene strukture budućih država i njihov kapacitet otplate dugova.
Metodu podele duga u funkciji opštih poreskih prihoda koristili su saveznici po završetku Prvog svetskog rata da bi raspodelili dugove Austrougarskog carstva i Osmanlijskog carstva, dok su ratnu odštetu platile Austrija, Mađarska i Turska u zavisnosti od odgovornosti u konfliktu.
Teško da bi na ovo pristale Flandrija ili Katalonija jer bi one morale na osnovu tog modela da podnesu veliki teret duga.
Sve primenjene i predložene metode, međutim, u realnosti se svode na to da je podela duga rezultat odnosa snaga između država naslednica u pregovorima gde se primenjuju mnogo više politički nego ekonomski aspekti.
Armenidariz de Agion i Viliamson, ekonomisti sa Prestonskog univerziteta, preuzeli su 1993. tri kriterijuma koji će bez sumnje uticati prilikom budućih podela: spoljni uticaj, odnosi između država naslednica i, najzad, osećaj jednakosti. Drugim rečima podela duga je empirijska a ne teorijska nauka. Svaki slučaj je poseban, zaključuje Tribin.
(Tanjug)
