Karmelo živi u kolibi sa krovom od slame i zemljanim podom u jednom zabačenom zaseoku u blizini jezera Titikaka, na nadmorskoj visini od 4.000 metara. Nepismjen je, ne govori španski i nema nijedan zub.

Starac korača čvrsto, bez štapa, i ne nosi naočare. Govori jezikom domorodaca Ajmara, a da bi čuo sagovornik mora da govori veoma glasno.

Do skoro sam odlično video, ali je u poslednje vreme vid počeo malo da mi se muti, rekao je Karmelo novinarskoj ekipi Asošijeted presa, koja je došla iz La Paza posle jedne reportaže emitovane na bolivijskoj televiziji.

Kada je ugledao novinare, Karmelo ih je pozdravio uzdignutim rukama, a potom je seo na kamen i počeo razgovor. Pritom su mu usta bila puna lišća koke, stimulanta koga, kako kaže, kao i svi pripadnici njegovog naroda, žvaće otkako zna za sebe.

Direktor Bolivijskog matičnog ureda Eugenio Kondori pokazao je novinarima AP Karmelovu krštenicu u kojoj piše da je rođen 16. jula 1890. godine. Na osnovu tog dokumenta, on je upisan u matičnu knjigu rođenih.

Do 1940. godine u Boliviji nisu postojali državni matični uredi, već su jedini validni dokumenti bile krštenice, koje su izdavale katoličke crkve, najbliže mestu rođenja, na osnovu izjave dva svedoka.

Država je te krštenice prihvatila kao autentična dokumenta, rekao je Kondori.

Karmen veruje da živi toliko dugo zato što je stalno u pokretu, jer čuva krave i ovce na svežem i čistom vazduhu, a pije isključivo vodu i to sa potoka koji prolazi pored njegove kuće, a dolazi sa padina Ilampua, jedne od najviših planina u Boliviji.

Kaže da alkohol nije pio u poslednjih bar 100 godina, a jede ovčetinu, ali ne svinjetinu, jer je u tom kraju i nema. Ranije je lovio i jeo lisice, ali sada to više ne može da radi.

Nikada nije bio bolestan, a žena mu je umrla pre više od deset godina, iako je bila dosta mlađa od njega. Od troje dece, živ mu je samo najmlađi sin Sesilio, koji ima 67 godina.