Tokom Drugog svetskog rata u medicinske svrhe regrutovani su volonteri, a u okviru jednog projekta u SAD grupa mladića je gladovala šest meseci da bi pomogli naučnicima da otkriju kako treba lečiti žrtve masovnog izgladnjivanja u Evropi.
"Želeo sam da osetim patnju koju je svet proživljavao u to vreme i da uradim nešto za društvo. Hteo sam da osetim malo opasnosti", rekao je Saton.
Ta opasnost je stigla, neočekivano, u formi male brošure na kojoj je bila fotografija dece.
"Da li bi gladovali da bi njima bilo bolje?", pisalo je na brošuri. To je poziv volonterima da učestvuju kao zamorčići u medicinskom eksperimentu na Univerzitetu Minesota.
Ljudi širom Evrope su gladovali – u Holandiji, Grčkoj, istočnoj Evropi i Sovjetskom savezu, a Amerikanci su hteli da saznaju koji je najbolji način da ih ponovo nahrane. Za te potrebe morali su da nađu dobrovoljce koje će izgladnjivati.
Za stravičan eksperiment prijavile su se stotine osoba koje su bile voljne da pomognu. Saton je bio zahvalan što je bio među 36 odabranih muškaraca.
"Oseća sam se veoma korisno i ispunjeno. Stotine ljudi htele su da pomognu kao ja, a nisu imale priliku", rekao je Saton.
Eksperiment je počeo u novembru 1944. godine. Tokom prva tri meseca volonteri su jeli toliko da zadrže svoju optimalnu težinu, nakon čega je praćeno njihovo stanje. Obroci su im nakon toga bili drastično smanjeni, a hrana je ubrzo postala opsesija.
"Sve što su mi dali da jedem pojeo sam za tri minuta, jer nisam želeo da ostanem duže u kantini", rekao je Saton, prisećajući se svojih obroka u kantini.
Saton je rekao da je bilo i onih koji su 20 minuta stajali nad hranom. "Nisam to mogao da podnese. Neki momci su non-stop čitali knjige o kuvanju i recepte", rekao je on.
Muškarci su jeli dva puta dnevno. Serviran im je kupus, repa i pola čaše mleka, a ponekad i ražani hleb i malo pasulja.
Kao i mnogi gladni u Evropi, volonteri nisu jeli meso, a unosili su najviše 1.800 kalorija dnevno.
Izgladnjivanje nije bilo sve, jer se u tih šest meseci, koliko je i trajao eksperiment, od volontera očekivalo da nedeljno pretrči 36 kilometara, kako bi sagoreli 1.000 kalorija više nego što su svakog dana unosili.
Tokom šetnji prolazili su pored pekara i drugih prehrambenih radnji što im je bilo još dodatno opterećenje.
Definitivno, nije im bilo lako, a trojica su odustala pre nego što je eksperiment završen.
Neki su izgubili 25 odsto težine, a mnogi su oboleli od anemije, apatije, iscrpljenosti, a imali su i probleme sa otečenim zglobovima. Bilo je i onih kojima su se rebra videla kroz kožu, a noge su im bile tanke kao ruke nekada.
Eksperiment je na "ljudske zamorčiće" ostavio i psihološke posledice.
"Nisam osećao bol, ali sam bio veoma slab. Nisam imao ni želju za seksom", rekao je Saton.
Muškarci su postali nervozni i depresivni.
Taj eksperiment naučnicima i dalje služi kao izvor informacija o ishrani i poremećajima, ali je i pokrenuo lavinu pitanja o tretiranju psiholoških problema osoba koje su izgladnjivane.
Rezultati istraživanja su za neke stigli prekasno, ali i pomogle drugima, piše BBC.
Volonterima koji su učestvovali u eksperimentu trebalo je nekoliko godina da se u potpunosti oporave.
Saton sada ima 95 godina i živi u Baltimoru i drago mu je što je učestvovao u tom eksperimentu.
