Više od 100.000 dece nestane u zemlji svake godine i većinu porodica više nikada ne ugleda. U toj zemlji čuda, Indiji, osmogodišnji Vanš je mogao biti jedan od njih, da nije moći inače umnogome "besmislene" savremene tehnologije.
Vanš Guđar je kao šestogodišnje dete otet od svoje porodice u Indiji i proveo je dve godine u tuđini a da roditelji nisu znali čak ni da li je živ. Da nije bilo NVO Drišti, dobrih ljudi iz Sikima i šefa policijske stanice u Modingaru, dečak bi i dalje bio 1.500 kilometara daleko od svog doma, prenosi Yahoonews pisanje Better India.
Vanš je srednje od troje dece Bablija Guđara, radnika u fabrici kiseonika u Pratapgaru u državi Utar Pradeša. Majku je izgubio kada mu je bilo četiri godine, brigu o deci je preuzela baba ali i ona je preminula posle nekoliko godina. Nemaština je oca naterala da se zaposli daleko od porodice koja je stanovala u Modinagaru, ali ni s tim poslom nije mogao da im priušti nekog ko bi se brinuo o mališanima.
Deca su svakodnevno igri posle škole čekala oca da stigne kući sa puta od posla. I tako je bilo i 22. juna 2013. godine kada je osmogodišnji Vanš u igri sa braćom Dipanšuom i Varunom, odlutao do železničke stanice udaljene kilometar od kuće. Na stanici je bio voz, u koji se radoznali dečak popeo. Voz je krenuo a preplašeni dečak je njime stigao do Čanaja
Tamo su ga pokupili ljudi koji su ga odveli prvo u Siliguri, pa u mesto u Zapadnom Bengalu. Na kraju je u Sorengu završio prodat kao ilegalni usvojenik bračnom paru iz tibetanskog naroda Lepča.
Za to vreme, Vanšin otac je u policiji u Modinagau pokrenuo potragu za nestalim licem, ali nije imao ni fotografiju sina koga traži. Odgovarajuću fotografiju sa neke svadbe pronašao je kod rođaka tek godinu dana kasnije i potraga je dobila neki smisao. Sam otac je obišao široku oblast u potrazi za sinom, odsustvujući sa posla po desetak dana, kada bi imao neku "pouzdanu informaciju".
Dok je trajala potraga, mali Vanš je bio psihički i fizički maltretiran kad god bi zatražio da ide kući. Ko zna koliko bi to trajalo da mališana 16. septembra 2015. nije spasio čovek iz komšiluka, koji je zlostavljanje mališana koji mu se poverio prijavio NGO Drišti u Namči.
Vanš je uz pomoć NGO i državnih službenika odveden u Manjušu u privremeno boravište, dok se ne pronađu roditelji. Humanitarci su se poslužili, a čime drugim nego Googlom. Mališanu su pokazali slike hrama u Modinagaru, gde je dečak tvrdio da stanuje.
Kontaktirana je policija ali je tad došlo do dodatnog "bolivudskog" zapleta – pogrešno je zapisano dečakovo prezime.
Kako ni posle desetak dana roditelji nisu locirani sekretar NGO, Pasang Tšerion Butia, je rešio da kontaktira šefa policijske stanice u Modinagaru, Dipaka Šarmu. Ubrzo su razrešili konfuziju oko prezimena Guđar, koje je često u toj oblasti, utvrdili još "markera" iz oblasti oko detetove kuće (mlin, prodavnica sa velikim zvučnicima…) a za sliku deteta a potom povratno i oca poslužio je, naravno, Whatsapp.
Sa svim tim informacijama policija je uspela da ovog oktobra ujedini oca i sina, koji su već bili izgubili nadu da će se ikada videti.
