Iako bi svaki hrišćanin na ulici, a neko neverujući možda i pre, rekao da su "svi muslimani isti", razlika među tih 1,6 milijardi ljudi (oko 22% svetske populacije) je tolika da se može reći da su recimo suniti i šiiti dve različite religije. Jaz između njih je mnogo veći nego između katolika, protestanata i pravoslavnih hrišćana.

Pristup i viđenje šerijatskog prava, obreda, sleda svetih ljudi… stvari su u kojima se ova dva glavna islamska pravca duboko razlikuju. Toliko da sunitski islamisti i verski fundamentalisti šiite uopšte ne gledaju kao pripadnike muslimanske vere, već kao na otpadnike i nevernike.

A zašto je to tako? Postoji hadis (pouke o Muhamedovim izrekama ili postupcima) koji govori o tome da je poslanik Muhamed rekao da će se njegov ummet (muslimanska zajednica) podijeliti na 73 grupe, te da će samo jedna ući u Raj. Gotov da je tako u savremenom svetu.

Da je božiji Poslanik Muhamed, pre svoje smrti 632. godine, odredio svog naslednika, stvari bi se drugačije odvijale, pisao je svojevremeno tekst o tome Dojče vele. Islamska zajednica se podelila 30 godina nakon Muhamedove smrti. Glavna podela je na sunite (85% muslimana), šiite (10%) a ima i manjih sekti od kojih su najznačajniji haridžije, religijska preteča današnjim talibanima.

Suniti osim svete knjige Kurana slede i sunete, pravila islama utemeljena na običajima poslanika Muhameda, dok šiiti odluke vrhovnog imama stavljaju u jednak red i sa prvim i sa drugim izvorom.

Druga grupa su sledbenici Ali ibn Abi Taliba, koji je bio rođak i zet Muhameda i otac Muhamedovih jedinih potomaka. Sebe su nazvali šiitima, skraćenica od Ši'at Ali (Alijina stranka), i dana čine manjina od i čine između 10% i 15% od ukupno 1,6 milijardi muslimana u svetu.

Prvobitno slaganje da su zakoniti naslednici Poslanika četiri halife (vrhovni poglavari muslimana koji su vršili svetovnu i versku vlast u prvim državama posle Muhamedove smrti), obavezno iz Muhamedovog plemena Kurejš. Alijevim sledbenicima to nije dovoljno, oni insistiraju da mora biti iz same Muhamedove porodice jer "je sam Bog odredio da Ali bude naslednik" a da je to napismeno pre smrti naveo i poslanik Muhamed. Suniti, pak, pravila o Muhamedovom nasledniku tumače iz Kurana.

Spomenuti Ali uspeva da se nametne kao četvrti (i poslednji svepriznati) halifa, ali vlada samo pet godina jer je ubijen.

Dvadesetak godina kasnije i njegov najmlađi sin, Husein, također biva izabran za halifu ali i njega iste godine (kao i oca i starijeg brata ranije) ubijaju sledbenici Emevijske dinastije, u neravnopravnoj borbi hiljadu na sedamdesetak. Taj događaj, "uzora iz Karbale" je bio kamen temeljac za trajnu podelu sunita i šiita kao i za kult mučeništva koji je izraženiji kod šiita.

Šiitski muslimani veruju da je Alija ibn Ebu-Talib izabran od strane Poslanika da bude vođa islamske zajednice. Oni ga označavaju kao prvog imama a ostali imami su Alijini potomci. Ne priznanju prve tri halife, Abu Bekra, Omera i Osmana (doduše šiitska manjina, zaidi, prihvataju i ovu trojku).

Najveća grupa šiita veruje u ukupno 12 imama. Taj poslednji bi trebalo da se pojavi neposredno pre Kijameta, odnosno Sudnjeg dana.

Za sunite halife imaju, pre svega, političku moć. Za šiite je puno važniji njihov religijski autoritet. Oni bi stoga smatrali Alijevog sina Hasana za Imama čak i kad ovaj ne bi imao politički uticaj.

Domovina šiita je, tako, ostala u regionu u kome su umrli Ali i Husein, a to su današnji Irak i Iran. Smrt Huseina i njegovih sledbenika kod Karbale, a naročito način na koji se ona desila, pomogli su da se uobliči šiitski pogled na svet. Potreba da se, zbog određenog principa, suprotstavite čak i ako nemate nikakvih šansi, kao i spremnost za mučeništvo, totalno stradanje, zanemarivanje smrti i prihvatanje tragedije, jesu dobro poznati aspekti šiitizma.

Zbog toga oni sebe vide kao "izabrane" (al-hassa) koji žive u masi (al-amma) muslimana.

To mučeništvo, i nemogućnost da se nametnu široj muslimanskoj zajednici, nosi i negativan pogled na svet, preneo je svojevremeno Pešćanik reči Akbara S. Ahmeda iz knjige Islam danas (2001.)

Po njihovom shvatanju religijskog vođu, imama, bira sam Bog, on je posrednik između Boga i vernika i amo on zna skriveno značenje Kurana i ima zadatak da to prenosi društvu. Njegovo učenje je nepogrešivo i njegovo kazivanje za šiite ima isti ugled kao i Sveta knjiga. To se najbolje vidi u Iranu, od pada poslednjeg šaha sedamdesetih godina prošlog veka do danas, zemlje koja je jedina zvanična šiitska država.

Za sunite, s druge strane, jedino je ispravno ono što je zapisano u Kuranu. Nasuprot šiitima, suniti veruju da Muhamed nije imenovao svog naslednika pre smrti. Zato im je odgovaralo da to bude Abu Bakir, otac Muhamedove žene Ajše. Inicijalno su Suniti verovali da halifa treba da bude demokratski izabran, ali nakon prve četiri "pravedne halife" stvar se preokrenula u naslednu dinastijsku vladavinu. Nakon pada Osmanskog carstva 1923. nije izabran niti jedan halifa.

U malo toga zajedničkog što imaju suniti i šiiti spada to što i jedni i drugi veruju da će se u jednom trenutku pojaviti Mahdi (slično judeohrišćanskom Mesiji) koji će doneti pravedno islamsko društvo. Međutim, šiiti veruju da je Mahdi već rođen, da je to Muhamed al-Mahdi koji se već preko 1.000 godina nalazi u okultaciji (živ je, ali je trenutno skriven od pogleda i nevidljiv), dok suniti veruju da će se on tek roditi, da će se zvati Muhamed i da će biti prorokov direktni potomak.

Kada se na sav ovaj religiozni rascep, u delu sveta koji veru uzima veoma ozbiljno, dodate i pitanje kotrole svetskih tokova nafte, onda je jasno zašto se Iran i Saudijska Arabija polako probližavaju granici rata.

Saudijci proizvode četiri puta više nafte nego Iranci, ali ovi drugi kotrolišu Ormuški moreuz, kuda mora da prođu tankeri sa iračkom naftom za SAD, zbog koje su Amerikanci već dvaput ratovali.