RUSKI POGLED: Sve izvesniji RAT Rusije i SAD

Prenosimo tekst Fjodora Lukjanova "Zašto je vojni sukob SAD i Rusije sve izvesniji", objavljen uoči jučerašnje posete američkog državnog sekretara Reksa Tilersona Moskvi. Tekst objavljujemo uz dozvolu autora.

Napad na Siriju je, međutim, promenio prirodu posete - sada će to biti pokušaj da se ublaži nova kriza u odnosima Moskve i Vašingtona.

Jasno je da je glavna tema posete - prva Rusiji od kada je nova američka administracija preuzela vlast - prošlost, umesto da poseta bude vesnik novog pravca.

Kakve je zaključke Moskva izvukla iz propalog pokušaja zbližavanja sa Donaldom Trampom?

Prvo, unutrašnji ciljevi Vašingtona su prevagnuli nad spoljašnjim. To je, zapravo, u potpunom saglasju sa prioritetima "Amerika na prvom mestu" koji je Tramp obznanio, ali na neočekivan način.

Očekivalo se da Tramp smanji spoljnopolitički aktivizam i krene u pravcu izolacionizma kako bi se posvetio rešavanju domaćih problemima.

Pošto se, međutim, suočio sa izazovima u ostvarivanju domaće političke agende, Tramp je odlučio da iskoristi spoljnu politiku kao instrument za poboljšanje političke atmosfere oko njegove administracije.

Trampova taktika se pokazala kao uspešna - udar na Siriju bio je prvi potez za pridobijanje široke podrške u Vašingtonu.

To je, međutim, strateški veoma opasno, jer Bela kuća nema daljih planova za akcije u Siriji. Serija kontradiktornih izjava govori da nije jasno šta tačno Sjedinjene Države hoće da postignu u Siriji.

Vašington se suštinski vratio na svoju poziciju od pre dve, tri godine - promena režima u Siriji i podrška pobunjenicima - ali u potpuno novoj situaciji, koja u najgorem mogućem scenariju može voditi direktnoj vojnoj konfrontaciji sa ruskom vojskom.

Glavni motiv za Trampovu akciju ne leži u strategiji međunarodnih odnosa, nego u želji da preokrene sadašnju političku situaciju u SAD.

Drugo, konfrontacija Rusije i SAD je pravilo. Izbor Trampa probudio je u Moskvi nadu da bi radikalne promene u američkoj politici mogle da pomognu poboljšanju bilateralnih odnosa. Te iluzije su sada raspršene.

Rusija sama po sebi nije najvažnija Americi i nije američki prioritet, nego više instrument za ostvarivanje drugih ciljeva koji su zaista važni Sjedinjenim Državama.

Nesrazmerna pažnja koja se Rusiji posvećuje u političkim raspravama u Americi ne bi trebalo da zavara nikog u Moskvi. To nije pokazatelj značaja Rusije, nego, suprotno, pokazatelj zanemarivanja.

Čini se da je Rusija tek zgodna oplata, korisna za namirivanje u političkim nesuglasicama između različitih interesnih grupa u Vašingtonu.

Istovremeno, jedan faktor se nije promenio decenijama - zajedničko nuklearno odvraćanje, sposobnost dve države da fizički unište jedna drugu, što je osnova odnosa konfrontacije, koji se od 1950-tih kretao od pogoršanja do relaksacije napetosti i nazad.

Treće, Tramp nije impulsivan i nepredvidljiv. On je delovao tačno kako je i najavio. Glavna ideja njegove političke retorike tokom izborne kampanje u SAD i pre nje bila je da "svi moraju da nas pošutuju i ako nas bilo ko ne poštuje, nateraćemo ga da nas poštuje".

Svrha udara na sirijsku vojnu bazu bila je da svima pokaže da se Amerika vratila u igru i da je prošlo vreme konfuzije i rezervisanosti, te da ni Rusija niti bilo ko može da deluje ako Amerika nije prisutna.

U tom smislu, Tramp razmišlja uglavnom slično kao i predsednik Rusije Vladimir Putin, koga je Tramp hvalio da je nadigrao Obamu.

Između Trampa i Putina, međutim, postoji i suštinska razlika.

Osim spremnosti da deluje odlučno i neočekivano, i ne uvek uz poštovanje formalnih procedura, Putin ima jasan cilj, bilo to ulazak na Krim ili intervencija u Siriji.

Tramp i njegov tim ne ostavljaju takav utisak, jer je njihova želja da pokažu svoju snagu i odlučnost očigledno cilj po sebi.

To vodi ka sledećoj razlici između Putina i Trampa. Putin je majstor rizičnih igara balansiranja na ivici rata, što znači da je svestan rizika i crvenih linija u igri, dok Tramp nema iskustva u međunarodnim odnosima i veliko je pitanje da li je svestan crvenih linija.

Četvrto, bilo bi besmisleno da bilo koja od dve strane čini ustupke u sadašnjim okolnostima.

Sa Trampove tačke gledišta, sporazum bi mogao da bude postignut jedino sa pozicije snage, dok za Putina nema dogovora pod pritiskom. To je opasno i može imati dalekosežne posledice.

Potpuno je jasno da Rusija sada ne želi konfrontaciju, osim ako pritisak ne bude pojačan, ali sudeći po različitim informacijama koje cure iz Vašingtona, pritisak će rasti, a posledično i reakcija Rusije.

Može se računati samo na oprez vojski sa obe strane u preduzimanju mera predostrožnosti kako bi se izbegao direktan sukob.

Situacija je, međutim, veoma krhka u odsustvu političkog kontakta. Politička koordinacija sa partnerom koji je vođen prvenstveno domaćim potrebama i prestižom je krajnje nepouzdan poduhvat.

Teorijski, može se pretpostaviti da bi Tramp jačanjem svojih političkih pozicija u Americi mogao da dobije veću slobodu u odnosima sa Rusijom.

Politička kriza u SAD je, međutim, toliko duboka i jaka da jedna pokazna akcija očigledno nije dovoljna i da posle nje mora uslediti još akcija.

Jednoglasna podrška udarima u Siriji koju su Sjedinjenim Državama pružili saveznici, obradovani jer je Amerika pokazala snagu volje i odlučnost, ohrabriće Vašington da ponovo deluje u istom stilu.

Ionako slabi izgledi za političko rešenje, koji počeli da se pojavljuju kada su se Sjedinjene Države povukle, mogu ponovo nestati usled rivalstva velikih sila.

Logika tog rivalstva je nemilosrdna i njen prioritet nisu interesi naroda Sirije, nego prestiž glavnih igrača, koji je najvažniji kako Putinu, tako i Trampu.

Generalno, moglo bi se reći da se odnos Rusije i SAD vraća u normalno stanje, samo da nije nerazumevanja prioriteta Vašingtona i ciljeva širom međunarodne agende.

Rusija će verovatno pokazati opreznu uzdržanost i odustati od iluzorne nade u kvalitativnu promenu odnosa sa SAD.

Ako pritisak nastavi da raste, Rusija će odgovoriti u svom maniru - asimetrično i oštro.

(Zabranjeno prenošenje teksta bez dozvole redakcije portala Mondo)

Fjodor Lukjanov je predsednik Predsedništva ruskog Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku, profesor Visoke škole ekonomije, naučni direktor Međunarodnog diskusionog kluba "Valdaj" i urednik publikacije "Rusija u globalnog politici". Svoje političke analize često iznosi u ruskim medijima, kao i u najmoćnijim američkim medijima, poput CNN-a. Smatra se za vodećeg ruskog analitičara.