Nagomilavanje ruske vojske oko Ukrajine izazvalo je najozbiljniju krizu u odnosima između Rusije i Zapada od kraja Hladnog rata. Preko 100.000 ruskih vojnika raspoređeno je u blizini granice sa Ukrajinom, spremnih da pokrenu veliki vojni napad. Dok se čini da ovi događaji utiču samo na evropsku bezbednost, američki komentatori su brzo povukli paralele sa Tajvanom. Čini se da su sličnosti očigledne. Poput Ukrajine, Tajvan se suočava sa egzistencijalnom pretnjom jedne od velikih autokratskih sila Evroazije, a takođe je zapadno orijentisana demokratija koju Sjedinjene Države imaju u interesu da sačuvaju od prinude.
I Ukrajina i Tajvan su predstavljeni kao kritični testovi američke spremnosti da podržava globalne norme protiv upotrebe vojne sile za zauzimanje teritorije.
Neki posmatrači su čak otišli toliko daleko da tvrde da će njihove sudbine biti povezane: neuspeh da se odgovori na vojnu akciju protiv Ukrajine oslabio bi američki kredibilitet i doveo do napada na Tajvan od strane Narodne Republike Kine.
Jednostavno rečeno, ovo nije tačno. U trenutnom geopolitičkom trenutku, razlike između Ukrajine i Tajvana su mnogo važnije od njihovih sličnosti - a povezivanje bezbednosnih pretnji sa kojima se dve zemlje suočavaju može da pogorša obe situacije. Sjedinjene Države ne bi trebalo da nastave da preusmeravaju ograničene resurse sa Indo-Pacifika, gde se vojni balans pomera u korist Kine tokom naredne decenije, u region koji je i manje ključan za američke interese i gde je odnos snaga povoljniji za Vašington. .
TAJVAN JE DRUGAČIJA VRSTA PARTNERA
Da biste videli zašto ovo poređenje više prikriva nego što pojašnjava, prvo razmotrite istoriju učešća SAD u svakoj zemlji. Američka bezbednosna podrška Ukrajini je skorašnja, ograničena i podvedena pod širu zabrinutost zbog ruskog izazova evropskom bezbednosnom poretku posle Hladnog rata. Na Tajvanu, međutim, američki interesi su duboki. Tajvan danas postoji kao de fakto nezavisna država samo zato što je Trumanova administracija intervenisala u junu 1950. da spreči kinesku invaziju preko Tajvanskog moreuza.
Od tada, Sjedinjene Države su glavni bezbednosni partner ostrva i izvor vojne pomoći, obuke i prodaje oružja. Sjedinjene Države su takođe pomogle Tajvanu da se transformiše iz siromašne vojne diktature u prosperitetnu liberalnu demokratiju: pomoć ranih 1950-ih činila je 10 odsto tajvanskog bruto nacionalnog proizvoda, a američki savetnici su igrali važnu ulogu u promovisanju zemljišne reforme i ekonomske stabilizacije. Kasnije su Sjedinjene Države odobrile tajvanskim izvoznicima povlašćeni pristup američkim tržištima, pomažući da se tajvanska ekonomija postavi na brzu uzlaznu putanju koja je sada dovela njen bruto domaći proizvod po glavi stanovnika na nivo Nemačke, prilagođen kupovnoj moći. Ova duga istorija angažovanja znači da su globalna reputacija i uticaj Amerike daleko više u pitanju u slučaju kineskog napada na Tajvan nego ruskog na Ukrajinu.
KINA NIJE RUSIJA
Zatim razmotrite protivnike. Interesi, strategije i taktike Rusije na svetskoj sceni suštinski se razlikuju od kineskih. Kao sila u opadanju kojom od 2000. godine vlada jedan jak čovek, Rusija pod Vladimirom Putinom je imala slabu "ruku". Putinove agresivne spoljnopolitičke akcije motivisane su prvenstveno potrebom da se ojača njegov domaći položaj, a ne da se poveća bezbednost Rusije. Iako je nastojao da potkopa postojeće institucije i podstakne podele unutar Evropske unije i NATO-a, uglavnom nije uspeo da spreči preorijentaciju većeg dela istočne Evrope sa Rusije na Zapad. Da je reč o ruskim pretnjama Kijevu, a ne Varšavi, Pragu ili Budimpešti, dovoljan je dokaz za to.
Nasuprot tome, Kina je sila u usponu, a njeni lideri imaju razloga da veruju da je vreme na njihovoj strani. Kineska ekonomija je već najveća u Indo-Pacifiku i druga po veličini u svetu, a tokom poslednje tri decenije imala je ogromne koristi od postojeće globalne ekonomske i bezbednosne arhitekture.
U oštrom odstupanju od ruskog ponašanja, kineski potezi da se revidira međunarodni poredak uglavnom su uključivali rad kroz postojeće globalne institucije i stvaranje dopunskih koje može da kontroliše – to jest, izgradnju, a ne rušenje.
Ove različite putanje dovele su do fundamentalno različitih strategija za unapređenje njihovih interesa u ova dva slučaja. Rusija je već zauzela i anektirala ukrajinsku teritoriju očiglednim kršenjem međunarodnog prava i normi, i podržala je posredničke snage koje se bore u sukobu u istočnoj Ukrajini koji je koštao više od 14.000 života, uzimajući ogroman danak njenoj globalnoj reputaciji i nacionalnim interesima.
Kina nije uradila ništa slično Tajvanu, a pretnja koju predstavlja je koliko ekonomska i diplomatska, toliko i vojna. Na primer, Narodnooslobodilačka armija bi mogla brzo da zauzme ranjiva ostrva Kinmen i Matsu - prvo je udaljeno samo 30 kilometara od centra Ksjamena - ako želi da destabilizuje region i pokuša da iznudi ustupke od Tajvana ili Sjedinjenih Država, ali ove teritorije ostaju pod jurisdikcijom Tajvana. Slično tome, redovne vežbe visokog profila kineske vojske u blizini vazdušnog prostora Tajvana imaju za cilj prvenstveno slanje signala liderima Tajvana i Sjedinjenih Država, a ne da zauzmu i održavaju teritoriju ili nagoveste invaziju. Oni do sada takođe nisu rezultirali gubitkom života ili direktnim sukobom.
Umesto toga, kineska strategija je najistaknutija po tome što se oslanja na nevojna sredstva za postepeno menjanje statusa kvo. Čak i kada se suoči sa tajvanskim liderom koji mu se ne sviđa ili kome ne veruje, politika Pekinga prema Tajvanu naglašava "meke” ekonomske podsticaje koliko i "tvrd” diplomatski i vojni pritisak da se poveća uticaj na Tajvan. Ova strategija je takođe uključivala nemilosrdnu, višestruku propagandnu kampanju, usmerenu podjednako na Sjedinjene Države kao i na narod Tajvana. Ova kampanja nastoji da naglasi preferirani narativ Komunističke partije Kine: da je Tajvan sveta kineska teritorija, da će Kina platiti bilo koju cenu da bi postigla ujedinjenje između moreuza i da bi Sjedinjene Države trebalo da odustanu od svojih obaveza tamo, jer će Tajvan uvek značiti više kineskom narodu nego Amerikancima, piše Warontherocks.
To je sasvim drugačija vrsta poruke od ruske: strpljivija je, sofisticiranija i teže joj se suprotstaviti, a američki kreatori politike rizikuju da se u to uigraju preterano proširujući obaveze SAD u drugim globalnim žarištima.
AMERIKA IMA RAZLIČITE INTERESE U TAJVANU
Raspon i dubina američkih interesa na Tajvanu takođe su manji od onih u Ukrajini. Tajvan je ekonomska sila koja je daleko iznad svoje težine u globalnoj trgovini, a njegova ekonomija je blisko isprepletena sa ostatkom istočne Azije i Severne Amerike. Godine 2020. Tajvan je bio 9. najveći američki trgovinski partner, sa 106 milijardi dolara u dvosmernoj trgovini robom i uslugama. (Ukrajina je bila na 67. mestu sa 3,9 milijardi dolara). To je takođe dom strateški najvažnije svetske kompanije, TSMC, koja je izgradila zastrašujuće vodeće mesto u tehnologiji poluprovodnika i sada čini više od polovine globalnih prihoda od livnice.
Pored toga, Tajvan se nalazi na strateški ključnoj lokaciji pored prometnih morskih puteva u prvom lancu ostrva, sa saveznicima SAD direktno na severu (Japan) i jugu (Filipini). Kada bi Narodnooslobodilačka armija bila u stanju da okupira ostrvo, to bi potkopalo američku sposobnost da brani i jedno i drugo i srušilo kredibilitet njenih obaveza prema drugim saveznicima i partnerima, suočenim sa rastućom kineskom snagom.
Kontinuirano postojanje Tajvana kao prosperitetne liberalne demokratije takođe nudi ubedljivu alternativu autokratskoj Kini: pokazuje da su demokratija i kapitalizam slobodnog tržišta prikladni za društvo koje govori kineski. Ljudi Tajvana dele norme i vrednosti sa Zapadom, a ne sa Komunističkom partijom Kine, i to je sjajna priča o uspehu SAD o promociji prosperiteta i slobode u svetu. Ukrajina bi to mogla biti jednog dana, ali ako i bude, to će verovatno biti kroz bližu ekonomsku integraciju sa Evropskom unijom, a ne kroz njene slabe veze sa Sjedinjenim Državama. Iz svih ovih razloga, da Tajvan dođe pod kontrolu Pekinga, američki interesi bi bili mnogo teže pogođeni nego u ruskom napadu na Ukrajinu.
AMERIKA NE MORA DA SE BORI PROTIV RUSIJE U UKRAJINI DA BI SPASILA TAJVAN OD KINE
Najsumnjivija tvrdnja koja proizilazi iz poređenja Ukrajine i Tajvana je o potrebi da se održi američki kredibilitet. Mnogi od istih kritičara koji su tvrdili da bi Bajdenovo povlačenje iz Avganistana podstaklo kineski avanturizam, sada se zalažu za intervenciju u Ukrajini iz istog razloga. Ali taj argument počiva na pogrešnoj premisi: da kredibilitet američkih obaveza u Tajvanskom moreuzu zavisi od toga šta će učiniti u regionu udaljenom preko pola planete, protiv drugog protivnika, predstavljajući drugačiju vrstu pretnje, drugoj koaliciji američkih partnera i saveznika.
U stvarnosti, američki prioritet, a ne reputacija je ono što je najvažnije za bezbednost Tajvana. Skretanje resursa i pažnje sa Indo-Pacifika kako bi se suočili sa manjom pretnjom neće pomoći da se uvere saveznici i partneri u regionu gde će se Sjedinjene Države suočiti sa svojim najvećim bezbednosnim izazovima u narednoj deceniji. Stoga je umirujuće što se čini da zvaničnici Bajdenove administracije prepoznaju razlike. Kako je savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Salivan primetio u nedavnom intervjuu, obaveze SAD prema Tajvanu su ukorenjen u politici "Jedne Kine“, Zakonu o odnosima sa Tajvanom, tri saopštenja. A Zakon o odnosima sa Tajvanom je jedinstven instrument - Amerika ga nema sa drugim zemljama; SAD to nemaju sa Ukrajinom- to govori o američkim obavezama da podrže Tajvan na različite načine.
Nedavni koraci Bajdenove administracije da odgovori na kineski pritisak - od prodaje oružja preko bilateralnih trgovinskih razgovora do poziva predstavnika Tajvana na Bajdenovu inauguraciju - na kraju privlače mnogo više pažnje i u Pekingu i u Tajpeju nego kako Vašington reaguje na krizu u Ukrajini.
(MONDO)