Vladimir Putin je loš strateg. On ne razume odnos između sile i politike i nije u stanju da predvidi međunarodne reakcije na njegove vojne kampanje. Putinove greške počele su 2014. godine, ruskom aneksijom Krima i intervencijom u istočnoj Ukrajini - akcijama koje su izazvale široku osudu i sumnju u njegove stvarne ambicije. Pošto je ostalo nekoliko prijatelja, Putin se sveo na podržavanje ubilačkih autoritarnih režima u Siriji i Belorusiji. Danas, njegova zloupotreba ruske moći vodi Rusiju ka osiromašenju i izolaciji. Njegova nepromišljena invazija na Ukrajinu podstakla je međunarodnu opoziciju, osakatila rusku ekonomiju i preopteretila rusku vojsku. Putin pravi od Rusije državu parija.
Ništa od ovoga nije bilo potrebno. Pre deceniju, Putin je imao veoma dobro podeljene karte. NATO je propadao pod teretom rata u Avganistanu i nerazumne intervencije u Libiji. Što se tiče Amerike i Evrope svi napori da se suprotstave ovim trendovima i učvrste stari savez bili su ograničeni evropskom uzdržanošću da troši više na odbranu i toksičnom zavisnošću od ruske nafte i gasa. U međuvremenu, ruska ekonomija se oporavila od recesije 2008. i bila je dovoljno zdrava da podrži dugoročni program vojne modernizacije. Rusija je postajala sve jača kako su se njeni tradicionalni protivnici raspadali. Pozornica je postavljena za Putina. E onda je on uprskao stvar, piše Warontherocks.
Ruska aneksija Krima i njena podrška separatistima u istočnoj Ukrajini bili su bespotrebne greške. Rusija je uživala ogroman uticaj u Ukrajini čak i nakon pobune na Majdanu krajem 2013. Imala je podršku značajnih glasačkih blokova na istoku i decenijama je obezbeđivala pristup mornarici. Ali to nije bilo dovoljno i Rusija je ušla u taktiku “sive zone“ kako bi pokušala da potkopa ukrajinsku vladu. Putinov gambit udahnuo je novi život NATO-u i zaustavio oživljavanje Rusije.
Ovogodišnji rat je mnogo pogoršao stvari. Izgleda da je Putin jako potcenio ukrajinsku veštinu i odlučnost, kao i evropsku solidarnost. NATO saveznici se udružuju u podršci Ukrajini i snabdevanju njenih ratnih napora. Druge zemlje koje nisu članice NATO-a shvataju ideju o članstvu ozbiljnije. Ruska valuta je u slobodnom padu, a strani kapital beži iz zemlje. Rusiji je uglavnom zabranjeno obavljanje međunarodnih transakcija putem SWIFT-a i suočava se sa većim rizikom da izgubi prihode od izvoza iz svog najvažnijeg energetskog sektora. Možda se Putin nada da će kineska podrška ublažiti ekonomsku štetu, ali zavisnost od Pekinga teško da je idealna za zemlju sa velikodržavnim ambicijama. Konačno, ruska vojska već trpi značajne gubitke, uprkos lokalnoj nadmoći. Većina njenih kopnenih snaga je sada u borbi koja je stagnirala, piše Warontherocks.
Uprkos svim svojim strateškim greškama, Putin je savladao veštinu domaće kontrole. Dobar je u posedovanju moći kod kuće, iako je ne koristi dobro u inostranstvu. Neki posmatrači su spekulisali o promeni režima, ali za sada je sigurna pretpostavka da će Putin ostati na vlasti i da će nastaviti da pravi svoje uobičajene strateške greške. Ovo postavlja težak problem za Bajdenovu administraciju. Kako da se nosi sa nesposobnim rivalom?
TRI DILEME
Dobri stratezi pokušavaju da kalibrišu vojnu silu sa političkom vrednošću objekta. Održavaju zdrave odnose sa vojnim i obaveštajnim profesionalcima. Oni neguju saveznike i pokušavaju da podele neprijateljske saveze. Iznad svega, uče iz neuspeha. Putin ne radi ništa od ovih stvari. Pokreće vojne pohode, a zatim zabrlja. Svoje šefove obezbeđenja sramoti u javnosti. On stavlja ruske diplomate u nemoguću situaciju kroz svoju nečuvenu retoriku i neobične laži. I izgleda da je potpuno nesposoban da uči. Politički i vojni lideri često brinu o briljantnim rivalima, ali problem je danas drugačiji. Umesto da opasnost potekne od nadmudrivanja, opasnost je posledica Putinovih grešaka.
Loši stratezi otežavaju tri strateške dileme. Prva ima veze sa pogrešnom percepcijom. Ratno signaliziranje je uvek težak posao jer ima mnogo dezinformacija, zato što lideri rade pod stresom i zato što protivnici imaju razloga da obmanjuju jedni druge. Ovo je danas komplikovanije jer se Putin čini sve izolovanijim, a donošenje odluka u Kremlju postalo je groteskno. Putin je pre rata prenosio sastanke sa odbrambenim i obaveštajnim zvaničnicima, pozivajući ih na javnu podršku svojim planovima i mešavajući ih u svoje zločine. Malo je verovatno da će mu ponuditi svoja neulepšana mišljenja. Niti je verovatno da će osporiti njegovu interpretaciju američkih signala, piše Warontherocks.
Drugi problem je eskalacija. Rusija ima nekoliko opcija za proširenje obima i intenziteta rata, uključujući upotrebu nuklearnog oružja. Ove opcije bi bile izuzetno rizične i moguće katastrofalne. Dobri stratezi bi izbegavali da ih preuzmu - ali Putin nije dobar strateg.
Putin bi mogao da eskalira rat iz očaja, a ne iz prilike. Ako veruje da se Rusija suočava sa decenijama izopačenosti, Putin bi mogao da se kocka sa ekstremnim merama da razbije režim sankcija. Takav potez bi ličio na uzaludnu pokušaj Japana da pobegne od embarga predvođenog SAD napadom na Perl Harbor. U to vreme, Sjedinjene Države su pokušavale da zadave japansku ekonomiju kako bi je primorale da prekine okupaciju Kine. Danas Sjedinjene Države i njihovi partneri pokušavaju da zadave rusku ekonomiju kako bi je primorali da prekine okupaciju Ukrajine. Eskalacija Japana bila je strateška greška koja je promenila svet. Rusija bi mogla učiniti isto, piše Warontherocks.
Poslednji problem je kako okončati rat. Cenkanje će biti teško jer je teško predvideti koje vrste pretnji i obećanja će ubediti Putina da se nagodi. Loši stratezi možda neće prepoznati dobre poslove. Pored toga, Putinov sumorni rekord će otežati zapadnim liderima da poveruju u njegova obećanja. Niko verovatno neće verovati Putinu da će održati mir s obzirom na njegovu sklonost vojnim avanturama.
(MONDO)