Na današnji dan 2007. godine umro je nekadašnji predsednik Rusije Boris Jeljcin. Bio je šef države od 1991. do 1999. Baš ove godine bile su burne u istoriji nekadašnje Jugoslavije a kasnije i njenih bivših republika koje su redom postajale samostalne države. Bilo je to vreme krvavih sukoba tokom građanskog rata. Jeljcin je u predsedničkoj fotelji “dočekao” i NATO bombardovanje SR Jugoslavije. Te godine se i povlači sa vlasti.
Ali šta ne bismo smeli da zaboravimo u vezi njega i Rusije iz tog perioda. Na primer to što je Rusija bila jedna od zemalja koje su priznale nezavisnost Hrvatske. Bilo je to 17. februara 1991. Paradoskalno, Moskva je to uradila pre SAD. To nije vreme predsednikovanja Jeljcina (na vlast dolazi u leto te godine) ali doći ćemo i do njega.
Doduše, nekadašnji ruski ambasador u Hrvatskoj Anvar Azimov rekao je svojevremeno da su, zvanično gledano, druge države prve priznale Hrvatsku pre same Rusije, ali da je "faktički prva bila Rusija". To je, prema njegovim rečima, bilo u oktobru 1991, kada je sovjetski lider Mihail Gorbačov sazvao sastanak na kojem su učestvovali predsednici Hrvatske i Srbije Franjo Tuđman i Slobodan Milošević.
"Rezimirajući vrlo teške pregovore, on im je otvoreno rekao: nezavisnost Hrvatske je realnost i s time se moramo pomiriti", rekao je Azimov.
Da se vratimo na Jeljcina. Njegovom odlukom tadašnji predsednik Hrvatske Franjo Tuđman je 4. novembra 1996. godine dobio ni manje ni više nego Žukovljevu medalju za aktivan doprinos pobedi u borbi protiv fašizma na 100 godina od rođenja pomenutog maršala. Orden je ustanovljen 1996. godine, a namenjen je živim “pripadnicima Crvene armije, mornarice, NKVD-a i partizana za hrabrost, izdržljivost i snagu iskazanu u borbi protiv nacističkih osvajača i japanskih militarista“.
I ne samo to. Jeljcin je Hrvatskoj isporučio velike količine modernog naoružanja: od borbenih helikoptera Mi-24, borbenih aviona MiG-21 do tada najmodernijeg sistema PVO S-300 (mali info – S-300 nikada nije “zaživeo” u Hrvatskoj, ali ne menja činjenicu da je isporučen).
Sećate li se NATO bombardovanja 1999. godine? A da li se sećate ruskog odgovora na ovu agresiju? Evo malog podsećanja. Jeljcin izjavio je u četvrtak 25. marta 1999., dan posle početka agresije na SR Jugoslaviju, da je Rusija odlučila da ne koristi silu da bi se suprotstavila napadima NATO-a na Jugoslaviju i da će nastaviti svoje napore da pronađe mirno rešenje za sukob na Kosovu.
“Rusija ima na raspolaganju niz ekstremnih mera, ali smo odlučili da ih ne koristimo“, rekao je Jeljcin posle sastanka sa svojim najvišim ministrima u Kremlju.
Umesto toga, Moskva je pozvala na hitno glasanje Saveta bezbednosti UN kako bi se zaustavili napadi NATO-a na Jugoslaviju. Ruski poziv Ujedinjenim nacijama u sredu nije zaustavio bombaške napade. Nakon početne oštre reakcije na bombardovanje, izgledalo je da se Moskva povlači od konfrontacije sa Sjedinjenim Državama i njihovim NATO saveznicima, piše tada britanski Gardijan.
“Uprkos čvrstoj podršci Jugoslaviji, mogućnosti Rusije su ograničene. Ona više nije velika vojna sila i očajnički želi pomoć Zapada da oživi svoju razorenu ekonomiju. Ministar inostranih poslova Igor Ivanov rekao je da Moskva ne razmišlja o pružanju bilo kakve vojne pomoći Jugoslaviji, prenosi novinska agencija Interfaks”, piše Gardijan.
“Nema govora o upotrebi sile kao odgovoru na silu“, rekao je Ivanov tada.
Gardijan dalje navodi kako su neki zvaničnici sugerisali da bi Moskva mogla da pruži pomoć Jugoslaviji.
“Ministar unutrašnjih poslova Sergej Stepašin nagovestio je da bi Moskva mogla da prekrši međunarodni embargo na oružje Beogradu. Ali Stepašin je takođe pokušao da umanji situaciju, rekavši da Rusija mora da održava dobre odnose sa Evropom. ‘Ne smemo da se nađemo licem u lice protiv cele Evrope, što se, nažalost, dogodilo tokom Hladnog rata’, rekao je on tada”, prenosi Gardijan.
Da budemo iskreni do kraja, Jeljcin je u sredu 24. marta 1999. uputio poslednji apel američkom predsedniku Bilu Klintonu da ne preduzima “tragičan korak” upotrebe vojne sile. Rusija je insistirala da je političko rešenje još uvek moguće i jedina održiva opcija. Dobro, ne možemo reći da Jeljcin nije ništa preduzeo. Kada su napadi počeli Jeljcin je rekao da Rusija prekida saradnju sa NATO-om i da se povlači iz Partnerstva za mir, programa osmišljenog da unapredi vojnu i političku saradnju između Zapada i zemalja bivšeg sovjetskog bloka. Jeljcin je tada naredio opoziv glavnog vojnog izaslanika Rusije pri NATO-u, general-potpukovnika Viktora Zavarzina, i zatvaranje ruskih kancelarija u sedištu NATO-a u Belgiji.
“Čak i povlačenje Rusije iz partnerstva sa NATO-om ima mali efekat, jer Rusija najviše gubi ako se taj i drugi sporazumi o saradnji sa Zapadom pokvare”, naveo je tada Gardijan.
Te godine, kao što smo i napomenuli na početku, Jeljcin je iznenada odlučio da se povuče sa vlasti. To je saopštio u novogodišnjoj noći 31. decembra. Predsednička ovlašćenja preneo je na tadašnjeg premijera Vladimira Vladimiroviča Putina. Predsednički izbori će se održati tri meseca kasnije.
“Nestao je pritisak. Problemi pritiskaju, odluke se moraju donositi, hiljade papira stalno na potpisivanje. Paklen posao. Ali tereta više nema. Sada je taj teret na Putinu. Dao sam mu šest meseci fore da kad bude izabran može da koristi iskustvo koje je stekao kao vd predsednika države. Njegov rejting je skočio sa 2 na 50 posto. Sve zbog njegovog rada. Odluku koju sam doneo nije bilo lako doneti. Ali sam se posle toga osećao bolje. Kada sam mu predložio da prenesem vlast na njega nije odmah pristao. Izabrao sam ga među 20 kandidata u roku od četiri meseca”, rekao je Jeljcin tokom večeri kada su se očekivali rezultati predsedničkih izbora.
Formalno Putinov izborni štab je vodio Dmitrij Medvedev koji je tada bio malo poznat. Prvi rezultati pokazuju da je Putin odneo pobedu u prvom krugu.
- Tata jesi li srećan?, upitala je ćerka Jeljcina.
- Ovo je moja pobeda, kaže on smešeći se.
Predložili su Jeljcinu da pozove Putina. Pozvao ga je. Njegovi ljudi su rekli Jeljcinu da Putin nije tu ali da će mu se javiti. Ni posle sat i po Putin mu se nije javio.
(MONDO)