Dana 30. septembra, u strastvenom govoru prožetim istorijskim greškama, Vladimir Putin je najavio rusku aneksiju više od 40.000 kvadratnih milja Ukrajine. Proslava na moskovskom Crvenom trgu usledila je nakon Putinovog televizijskog obraćanja, pozdravljajući regione Donjecka, Luganska, Zaporožja i Hersona u sastavu Ruske Federacije.
Rusija je održala lažne referendume u okupiranim regionima kako bi pružila izgovor za Putinovu najavu. Ruski državni mediji objavili su da su sva četiri regiona velikom većinom glasala za pridruživanje Rusiji. Propagandna mašina Kremlja izbacila je video-snimke starijih Ukrajinaca koji glasaju za pridruživanje Rusiji i tvrde da je Ruska Federacija njihova domovina - čak i dok se na video snimcima na društvenim mrežama vide lokalni “izborni zvaničnici“ koji od vrata do vrata haraju naoružanim paravojnim formacijama, zastrašujući ljude da glasaju, piše Vašington post.
Zapad je osudio ove nameštene izbore, ponovio svoju podršku teritorijalnom suverenitetu Ukrajine i osudio najnovije Putinove tvrdnje. Ali to nisu bili samo namešteni izbori, imitacija demokratije ili medijska vežba, kako tvrde neki analitičari. Umesto toga, oni odražavaju mnogo agresivniji i nametljiviji pokušaj da se disciplinuju građani okupiranih teritorija učeći ih kako moraju da se ponašaju pod Putinom. Ovaj potez dolazi direktno iz knjige Josifa Staljina.
Tako to radi Staljin
Sovjetski Savez pod Staljinom je sproveo ovu vrstu “obrazovne“ kampanje, uključujući glasanje na lažnim izborima, da potčini i nauči ljude u Poljskoj i baltičkim državama kako da govore jezikom Komunističke partije. Putin je uveren da poput Staljina može nadjačati političku svest Ukrajinaca, za koju smatra da je iskvarena decenijama liberalne i nacionalističke propagande. Umesto toga, on želi da otkrije “pravi“ i istorijski unapred određen interes Ukrajinaca: pridruživanje Majci Rusiji.
Ruski referendumi u okupiranoj Ukrajini zapanjujuće podsećaju na sovjetizaciju istočne Poljske i baltičkih država 1939. i 1940. godine. Kada su Sovjeti obezbedili vojnu kontrolu nad zemljom, sproveli su ishitrene izbore za “narodne skupštine” i “narodne parlamente, ” obezbedivši 90 odsto podrške prosovjetskim poslanicima. Ovi poslanici su zatim apelovali na Moskvu da se pridruže SSSR-u, zahtevajući da Moskva odmah odobri ujedinjenje, da sve bude obeleženo raskošnim ceremonijama u istoj beloj sali Svetog Đorđa kao i Putinova ceremonija aneksije.
Mnogi istoričari pretpostavljaju da su ovi izbori imali za cilj da glume demokratiju i zakonitost. Ali to nije tačno. Kremlj je sprovodio ključni element marksističko-lenjinističkog razmišljanja. U suštini, sovjetsko rukovodstvo je videlo ljude kao zaslepljene buržoaskom “lažnom svešću“. Samo kroz prevaspitavanje u komunističkom razmišljanju oni mogu biti oslobođeni. Da bi ovo prevaspitanje bilo uspešno, bila je potrebna čvrsta ruka. Sovjeti su ovaj ideološki pokušaj prevaspitanja nazivali “ideo-političko vaspitanje“ ili idejno-političko vospitanie. U ovu frazu, uključivanje ruske reči vospitanie — srodno ideji „odgajanja dece“ — sugeriše kvazi-nasilni roditeljski autoritet nad “nezrelim“ društvom. Ovaj koncept je legitimisao vođstvo Komunističke partije nad “zaostalim“ seljačkim masama i “neprosvećenim“ radnicima. To je takođe opravdalo brutalne ekonomske i političke taktike za koje se smatralo da su u interesu “radničke države“.
Samoopredeljenje je isparilo u zemljama koje su nedavno kontrolisali Sovjeti. Vođeni ovim verovanjem u potrebu za čvrstom rukom, Sovjeti su im nametnuli jedinstvenu marksističko-lenjinističku budućnost. Oni su mobilisali stotine hiljada lokalnih građana u Poljskoj i baltičkim državama da učestvuju na izborima, za koje su otvoreno priznali da su nezakoniti (s obzirom na “vanredna vremena“). Njihov cilj je bio da iniciraju lokalne narode u njihovu novu političku stvarnost.
Sovjeti su se hvalili superiornošću ovih jednopartijskih izbora nad liberalno-demokratskim pluralističkim, okrivljujući ove poslednje što su po svojoj prirodi iskrivljeni finansijskim interesima ili sličnim lutriji, gde je budućnost naroda prepuštena slučajnosti, a ne shvatanju neizbežnosti socijalističkog napretka. Na Baltiku, mediji pod kontrolom komunista otvoreno su zastrašivali ljude da glasaju, primoravajući svakog pojedinca da se stavi na stranu ili istorijskog napretka ili reakcije. “Nemojmo biti neprijatelji naroda“, objavio je letonski list Rits. “Svako ko se uzdrži od glasanja danas i sutra je nesumnjivo neprijatelj naroda... nazadnici i kukavice neće moći da zaustave istoriju.”
Nekoliko dana nakon izbora, novine koje su vodili komunisti proslavile su fantastične rezultate, pri čemu je Savez radnog naroda Estonije dobio 92,9 odsto glasova na izborima sa 81,6 odsto učešća, Letonski radnički blok 97,6 odsto i Unija radnog naroda Litvanije koja je obezbedila neverovatnih 99,19 odsto glasova. Početkom avgusta 1940. godine, baltičke države su zvanično “primljene“ u Sovjetski Savez i otpočela je potpuna sovjetizacija i masovna represija. Od tada, sovjetske baltičke republike bile su predmet redovnih sovjetskih izbora (osim kratke nacističke okupacije, 1941-1944) za republičke i centralne Vrhovne sovjete, kojima je uvek prethodila višemesečna kampanja intenzivne propagande u kojoj su od vrata do vrata išli nametljivi “agitatori“. Ovi redovni izbori su prvenstveno služili da se “podignu“ novi sovjetski narodi, a ne da se glumi demokratski legitimitet.
“Biračko mesto mora biti škola za političko vaspitanje masa“, dao je instrukcije šef litvanske ideologije Kazis Preikšas svojim kadrovima za januarske izbore 1941. godine.
Kad Putin disciplinuje
Uz pomoć discipline i kazne, Moskva je zadržala svoju hegemoniju nad baltičkim državama u narednih pola veka.
Iako Putin nije komunista, bivši oficir KGB-a prihvata sličnu filozofiju prema društvu kao Sovjeti. I za njega je potez da se održe lažni referendumi pokušaj da se Ukrajinci nauče “lekciji“. On želi da ih disciplinuje da se ponašaju i prihvate svoju budućnost u svom etnonacionalnom projektu „Ruski svet“. Zapadni posmatrači su Putina često tumačili kao tiranina bez ideja, hladnog realpolitičara ili podlog kleptokratu. Ali Putin je takođe ideolog i širenje ideja mu je očigledno važno. On sebe vidi kao pružaoca teškog obrazovanja i discipline u suočavanju sa ukrajinskim otporom. Što se Putina tiče, “Mali Rusi“, kako on voli da naziva Ukrajince, treba da nauče šta je “u njihovom najboljem interesu“.
Putinovo oslanjanje na stare sovjetske stavove i praksu predstavlja potpuni nedostatak mašte. On i njegovi prijatelji rade sa zastarelim idejama, praksama i pretpostavkama, a da ih ne razvijaju mnogo dalje. Putinovo tvrdoglavo poricanje empirijske stvarnosti, uključujući njegovo uverenje da društva nemaju autonomnu agenciju, veoma podseća na dogme koje su osudile sovjetski poredak.
Ukrajina, za razliku od Poljske i baltičkih država 1939-1940, uživa mnogo jaču međunarodnu moralnu i materijalnu podršku i sa zadivljujućim uspehom se bori protiv neprijatelja. Putinov nedostatak originalnih ideja možda ga neće sprečiti da izazove dalje pustošenje, raseljavanje ljudi i masovna ubistva. Ali to će nastaviti da potkopava njegov međunarodni status, kao i njegov legitimitet kod kuće, što se ogleda u zabrinutim i neentuzijastičnim licima ruske elite na ceremoniji aneksije.
(MONDO)