U petak u jesen 2006, lokalne novine i tužioci u italijanskoj jugozapadnoj regiji Kampanija primili su isto anonimno pismo. Kompjuterski otkucano i dostavljeno u ranim jutarnjim satima. U njemu je detaljno opisan plan napuljske mafije da pogubi 26-godišnjeg italijanskog pisca. Zove se Roberto Saviano, a njegova knjiga Gomora, osuda zločinačke aktivnosti Kamore, bila je na putu da postane bestseler.
Neobjavljeno pismo, koje je Gardijan video, odnosi se na sastanak održan u kladionici u Kazal di Principeu, Savijanovom rodnom gradu, na kojem su lokalni šefovi, poznati kao neki od najnasilnijih u Kamori, doneli odluku da Saviano mora da umre, rekavši da bi se njegovo ubistvo dogodilo "kada se malo smire strasti."
U pismu se navodi da Saviano "mora biti kažnjen", da šefovi znaju gde mu živi majka, da ga prate nedeljama i da su dvojica ubica već dobila nalog da ga ubiju. Pisalo je da je "oružje koje će se koristiti za pogubljenje već postavljeno" u kuću saradnika. Završeno je pretnjom masnim slovima i podvučeno: "Ako ućuti, biće pošteđen."
Mnogo toga se promenilo od tog dana. Gomora, koja je prodata u više od 10 miliona primeraka širom sveta, prevedena je na više od 50 jezika i inspirisala je nagrađivani film i TV seriju koja ima pet sezona. Klan Kasalesi, nekada jedna od najmoćnijih mafijaških grupa u Evropi, je u opadanju i mnogi mafijaši su sada iza rešetaka, baš zbog Savianove knjige.
Saviano, koji sada ima 43 godine, nije popustio pred pretnjama. Nikad nije ćutao. Nastavio je da osuđuje poslovanje Kamore i ukazuje na jednu od najmoćnijih kriminalnih organizacija na svetu. Ali iako je preživeo zaveru za atentat, Saviano je ipak platio visoku cenu. Od tog jesenjeg dana 2006. godine, kada su italijanske vlasti obavestile pisca da mu je život u opasnosti, on živi bunkeru, izlazeći samo pod policijskom pratnjom. Od tada nije proveo više od nekoliko noći na istom mestu, a često i spava u policijskim barakama. Ne može sam da izađe i prošeta prometnim mestima ili da ode na more.
Novinar ga je posetio 2021. godine u minijaturnom stanu u Rimu. Ispred zgrade su ga čekala dvojica muškaraca i pratili su ga, dok je još jedan čuvao stražu na ulazu. Novinar je opisao: "Prvo što primetite su hiljade knjiga koje se nalaze pored zidova. Drugi je nedostatak prozora. I jedno i drugo, na neki način, predstavljaju čoveka koji je primoran da živi kao zatvorenik. Savijanove oči govore o neprospavanim noćima, a lice mu je napeto – posledice života koji od 2006. godine živi.'Deo mene je uvek u ratu', rekao je Saviano. 'U ratu sa svetom, u ratu sa Kamorom, u ratu sa samim sobom. Ponekad sam čak pomislio da bi umiranje bilo bolje nego ovako živeti.Smrt bi bila prihvatljivija od ovog stalnog pritiska, stanja anksioznosti i praznine u kojoj tako dugo živim'".
Šesnaest godina pod policijskom pratnjom je postala Robertova svakodnevica i iz tog razloga su novinara i pisca čekala tri oklopna vozila i sedam policajaca. Tada je dva dana, Gardijan pratio Savijana na putovanju od Rima do Napulja, do uporišta Kamore, od kojih neka nije posetio godinama. Otišao je kao mladić i vratio se kao najpoznatiji živi italijanski pisac i međunarodni simbol borbe protiv mafije.
"Kada sam pisao Gomoru, znao sam da pišem priče koje su mnogi novinari već znali", rekao je Saviano. "Ali takođe sam znao da te priče nikada nisu dobile antropološku interpretaciju. Znao sam da imam nešto književno u rukama i znao sam da će to biti eksplozivno. Ali nikada nisam mogao da zamislim šta će se sledeće dogoditi." Nakon što je Gomora objavljena, Saviano je počeo da prima misteriozne telefonske pozive: telefon bi zvonio, ali kada bi se javio, niko nije govorio. Tada su počela da stižu preteća pisma. Jednog dana, njegova majka je u svom poštanskom sandučetu pronašla fotografiju Savijana sa pištoljem uperenim u slepoočnicu: gore je pisalo "osuđen".
U septembru 2006. godine, tokom antimafijaškog mitinga u Kazal di Principeu, gradu za koji se priča da ima više oružja nego viljuški, Saviano je izazvao šefove sa bine, prozivajući njihova imena i vičući: "Ne pripadate ovde ! Izlazte!", podstičući gomilu da ustane protiv klana. Ovaj događaj je, prema rečima mafijaških prevrtnika, razbesneo šefove, koji su skovali plan da ubiju pisca na Božić 2008. godine na autoputu između Rima i Napulja.
"Imenovao sam imena pred njihovim ljudima, što je bilo isto kao da uzalud uzimam Božje ime", kaže Saviano. "U njihovim očima, počinio sam smrtni greh." Prema rečima svedoka, Kamora je planirala da ubije Savijana u spektakularnoj eksploziji koja podseća na masakr u Kapaciju 1992. godine, kada je sicilijanska mafija sa 300 kg dinamita ubila sudiju za borbu protiv mafije Đovanija Falkonea, njegovu suprugu i pripadnike njegove policijske pratnje. Vlasti su pretnje shvatile ozbiljno.
"U početku sam mislio da ću biti pod zaštitom dva ili tri dana, a da ću uskoro moći da se vratim svom normalnom životu", rekao je Roberto. "Shvatio sam da je situacija ozbiljnija nego što sam mislio kada me je, tokom rata između rivalskih klanova Kamora, policija odvela na bezbednu lokaciju na udaljenom ostrvu. Smestili su me u kuću koja je bila dostupna samo morem. Nije bilo mobilne telefonije, a da bih mogao da zovem, policijski agent je morao da me preveze na more. Pod tako strogim obezbeđenjem, komplikovano je čak i otići u toalet." Kako je opisao novinar koji je krenuo na putovanje sa njim, ako Roberto želi da ode do toaleta, dva policajca idu i proveravaju da li je kupatilo bezbedno. Zatim daju znak Savianu da uđe, dok ostali agenti ostaju napolju da čuvaju vrata.
"Cena koju sam platio je veća od svega što sam mogao da zamislim. Ali ono što me stvarno muči je to što vidim da moja porodica mora da se seli iz grada u grad. Osećam se krivim svaki dan svog života zbog ovoga." Tokom godina, nekoliko evropskih zemalja ponudilo je Savianu zaštitu, uključujući i skandinavsku zemlju koja mu je ponudila azil. Zauzvrat, Saviano bi morao da odustane od borbe protiv organizovanog kriminala: nema više intervjua, nema kompromitujućih članaka.
"Dugo sam razmišljao o odlasku iz Italije", priznaje on. "Ali na kraju, neka vrsta idealizma je uvek preovladavala. Bio sam posvećen promeni statusa kvo. Hteo sam da je*em Kamoru. Kad bih mogao da se vratim, ne znam da li bih to uradio ponovo." Saviano je pokušao da živi normalnim životom. Jedno vreme je živeo u Njujorku, gde mu je američka vlada, da bi ga zaštitila, dala novi identitet kao Dejvid Danon. Shvatio je da to nije uspelo kada ga je u zgradi na Menhetnu jedan čovek pozdravio: "Ah! Italijanski pisac!"
"Čak i kada sam bio u inostranstvu, u nekim zemljama sam bio primoran da živim pod policijskom stražom", kaže on. "U određenom trenutku su me prebacivali u gradove za koje nisam ni znao da postoje. Jedan od dana kada sam se osećao najslobodnije u godinama bio je u Londonu, kada sam upoznao Džulijana Asanža. Otišao sam od aerodroma do centra grada sam, bez pratnje, i bilo je spektakularno."
Bivši ministar unutrašnjih poslova krajnje desnice Mateo Salvini zapretio je da će ukloniti Savijanovu pratnju nakon što ga je pisac napao zbog njegove politike protiv imigracije. "Mnogi ljudi su zaboravili kako je počela ova priča i zašto sam danas pod pratnjom", kaže Saviano. "Mnogi misle da je biti pod pratnjom privilegija. Kao da je to moja odluka. Neki ljudi čak vide pratnju kao znak uspeha, ali ja nisam heroj. Nikada se nisam osećao kao heroj. Ljudi me krive što sam živ. Oni će vas kriviti za vaš život. Za ljude, ja sam mučenik koji nije mrtav.Možda bi bilo bolje da su me ubili. Razmišljao sam o tome. Često i dalje tako mislim. U najmračnijim, najnepovoljnijim trenucima, osećam da je sve za šta sam se borio bilo uzalud. To se dešava kada osećate da se ne možete osloboditi ovog života. To mi se desilo nedavno, nakon presude Rimskog suda, kojom se osuđuju mafijaši koji su mi pretili."
(MONDO)