Rat u Ukrajini je evropske zemlje još više gurnuo ka NATO-u, u kojem ključnu reč imaju SAD i njenom bezbednosnom "kišobranu” nad Evropom.
Krajem maja 2017, nemačka kancelarka Angela Merkel nije sumnjala. "Prošla su vremena kada smo se mogli potpuno osloniti na druge. Evropljani moraju da uzmu sopstvenu sudbinu u svoje ruke“, izjavila je Merkelova nekoliko dana nakon razočaravajućeg samita G7, gde je postalo jasno da sa Donaldom Trampom u Beloj kući, Evropska unija više ne može i ne treba da se odlučno oslanja na Vašington.
U januaru 2022. francuski predsednik Emanuel Makron nije sumnjao. "Naš cilj je da zajedno obnovimo Evropu, koja je snaga budućnosti. Nezavisna Evropa koja ima sredstva da sama odlučuje o svojoj budućnosti i da ne zavisi od odluka drugih velikih sila“, rekao je Makron.
Pet godina nakon što je bivša nemačka kancelarka zaključila da EU više ne treba da se oslanja na Vašington, američki izbori ovog utorka potvrdili su koliko se malo toga promenilo od tada: kada je reč o bezbednosti i odbrani, Evropska unija uprkos svim obećanjima i dalje odlučno poverenje u saveznika preko Atlantika. Čak i u ratu koji se dešava na evropskom tlu.
Opcija ubedljive pobede republikanaca je stoga izazvala nelagodnost u evropskim političkim krugovima, zbog bojazni da bi republikanska većina u Kongresu mogla da dovede u pitanje obilnu vojnu pomoć koju SAD trenutno pružaju Ukrajini. Iako se, rat dešava na evropskom tlu, u neposrednom susedstvu Evropske unije, SAD su neuporedivo izdašniji donator ukrajinske vojske od zemalja EU.
Duplo više od EU
Međunarodne statistike o vojnoj, finansijskoj i humanitarnoj pomoći koju zapadne zemlje šalju Ukrajini ukazuju na ogroman jaz između SAD i članica Evropske unije. Mereno u milijardama evra, SAD su doprinele Ukrajini skoro duplo više nego sve zemlje i institucije EU zajedno. Prema podacima Instituta za svetsku ekonomiju iz Kila, vrednost američke podrške dostigla je 52 milijarde evra, a evropske 29 milijardi.
Za SAD sledi Britanija, koja više nije članica EU, pa tek onda neki od evropskih političkih i ekonomskih teškaša, poput Nemačke ili Francuske. Među pojedinačnim zemljama Francuska je na sedmom mestu, ispred nje su Nemačka, Kanada, Poljska i Norveška – iako je upravo francuski predsednik najglasniji zagovornik jačanja "strateške autonomije“ EU na globalnoj sceni i pretpostavke veća odgovornost za sopstvenu odbranu i bezbednost.
NATO, a ne Evropa
Američki izbori su stoga ponovno u fokus doveli slabosti EU-a kad je posredi njena sigurnosna arhitektura. U ratu koji se događa na evropskom tlu, u njenom neposrednom susedstvu, EU se i dalje bitno oslanja na saveznika preko Atlantika, pa je mogućnost uverljive pobede republikanaca i posledično, smanjenja vojne pomoći koja Ukrajini stiže iz SAD-a, u Evropi izazvalo nelagodu: šta ako se Amerikanci povuku?
Evropske države su u Ukrajinu poslale dosad nezamislivu količinu naoružanja i druge pomoći, ali to je i dalje neusporedivo manje od onoga što dolazi iz SAD-a. Kad bi se Amerikanci povukli ili bitno smanjili svoj doprinos, Evropska unija ne bi mogla nadoknaditi taj gubitak.
Pobeda republikanca ipak nije onakva kakvu su priželjkivali. A s obzirom na visoki ulog u ratu u Ukrajini, gde se prelamaju i globalni geopolitički interesi i budućnost međunarodnog poretka, logično je očekivati da američka pomoć neće izostati. To, međutim, ne menja suštinu problema: EU se i dalje bitno uzda u Vašington čak i kad se rat vodi na evropskom tlu.
Pobeda Donalda Trumpa na izborima 2016. zatekla je Evropsku uniju koja je narednih godina, manje-više neuspešno, tražila modus vivendi s čovekom koji je dovodio u pitanje svrhu i vrednost transatlantskog saveznika. Što ako na sledećim izborima u Belu kuću ponovno uđe Trump ili neko sličan njemu? EU nema odgovor. Američki izbori ovog utorka potvrdili su da se Evropa, kakvu je pre pet godina priželjkivala bivša nemačka kancelarka, još uvek nije realizovala.
(MONDO/Telegram.hr)