Malo kome će nedostajati 2022, godina koja će ostati upamćena po dugotrajnoj pandemiji, napredujućim klimatskim promenama, galopirajućom inflacijom, usporavanjem ekonomskog rasta i, više od svega drugog, izbijanjem skupog rata u Evropi i zabrinutošću da bi nasilni sukob uskoro mogao izbiti u Aziji. Nešto od ovoga je bilo očekivano, ali mnogo toga nije – i sve to sugeriše lekcije koje ignorišemo na svoj rizik.
Detaljnu analizu - opisanu kroz deset lekcija - prethodne godine u svom autorskom tekstu za "Project Syndicate" je napisao Ričard Has, predsednik Saveta za spoljne odnose, i bivši direktor za planiranje politike Stejt departmenta SAD. Podsećanja radi Has je bio i specijalni izaslanik predsednika Džordža Buša za Severnu Irsku i koordinator za budućnost Avganistana. Posebno obratite pažnju na drugu i devetu tačku.
PRVO, rat između zemalja, za koji više od nekoliko akademika smatra da je zastareo, je sve samo to nije. Ono što vidimo u Evropi je staromodni imperijalni rat, u kojem ruski predsednik Vladimir Putin nastoji da ugasi Ukrajinu kao suvereni, nezavisni entitet. Njegov cilj je da obezbedi da demokratska, tržišno orijentisana zemlja koja traži bliske veze sa Zapadom ne može napredovati na ruskim granicama.
Umesto da postigne brzu i laku pobedu koju je očekivao, Putin je otkrio da njegova sopstvena armija nije toliko moćna i da su njegovi protivnici daleko odlučniji nego što su on – i mnogi na Zapadu – očekivali. Deset meseci kasnije, rat se nastavlja i ne nazire mu se kraj.
DRUGO, ideja da ekonomska međuzavisnost predstavlja bedem protiv rata, jer nijedna strana ne bi imala interesa da narušava uzajamno korisne trgovinske i investicione veze, više nije održiva. Politička razmatranja su na prvom mestu. U stvari, velika zavisnost Evropske unije od ruskih snabdevanja energijom verovatno je uticala na Putinovu odluku da izvrši invaziju, navodeći ga da zaključi da mu se Evropa neće suprotstaviti.
TREĆE, integracija, koja je animirala decenije zapadne politike prema Kini, takođe je propala. Ova strategija je takođe počivala na uverenju da će ekonomske veze – zajedno sa kulturnim, akademskim i drugim razmenama – pokretati politički razvoj, a ne obrnuto, što će dovesti do pojave otvorenije, tržišno orijentisane Kine koja bi takođe bila umerenija u svojoj spoljnoj politici. Ništa od ovoga se nije desilo, iako se može i treba raspravljati da li je mana u konceptu integracije ili u načinu na koji je ona izvedena. Ono što je, međutim, jasno je da kineski politički sistem postaje sve represivniji, njena ekonomija se kreće u više etatističkom pravcu, a njena spoljna politika postaje sve odlučnija.
ČETVRTO, ekonomske sankcije, u mnogim slučajevima instrument izbora za Zapad i njegove partnere kada reaguju na vladino kršenje ljudskih prava ili agresiju u inostranstvu, retko donose značajne promene u ponašanju. Čak i tako očigledna i brutalna agresija kao što je ruska protiv Ukrajine nije uspela da ubedi većinu svetskih vlada da diplomatski ili ekonomski izoluju Rusiju, i dok sankcije predvođene Zapadom možda narušavaju rusku ekonomsku bazu, nisu ni blizu da ubede Putina da preokrene svoju politiku.
PETO, izraz “međunarodna zajednica“ treba da se povuče. To ne postoji. Rusko pravo veta u Savetu bezbednosti učinilo je Ujedinjene nacije impotentnim, dok je nedavno okupljanje svetskih lidera u Egiptu da se bore sa klimatskim promenama bilo krajnji neuspeh. Štaviše, nema mnogo toga na putu globalnog odgovora na COVID-19 i malo toga je ako se uzme priprema za suočavanje sa sledećom pandemijom. Multilateralizam je i dalje od suštinskog značaja, ali će njegova efikasnost zavisiti od stvaranja užih aranžmana među vladama istomišljenika. Multilateralizam na sve ili ništa uglavnom neće rezultirati ničim.
ŠESTO, demokratije se očigledno suočavaju sa svojim izazovima, ali problemi sa kojima se autoritarni sistemi suočavaju mogu biti još veći. Ideologija i opstanak režima često pokreću donošenje odluka u takvim sistemima, a autoritarni lideri se često opiru napuštanju neuspešne politike ili priznavanju grešaka, kako se to ne bi smatralo znakom slabosti i kako ne bi podstaklo javne pozive na veće promene. Takvi režimi moraju stalno da računaju sa pretnjom masovnih protesta, kao u Rusiji, ili sa pobunama, kao što smo nedavno videli u Kini i Iranu.
SEDMO, potencijal interneta da osnaži pojedince da izazovu vlade daleko je veći u demokratijama nego u zatvorenim sistemima. Autoritarni režimi poput onih u Kini, Rusiji i Severnoj Koreji mogu zatvoriti svoje društvo, nadgledati i cenzurisati sadržaj ili oboje. Stiglo je nešto bliže “splinternetu“ – višestruki, odvojeni internet. U međuvremenu, društveni mediji u demokratijama podložni su širenju laži i dezinformacija koje povećavaju polarizaciju i otežavaju upravljanje.
OSMO, još uvek postoji Zapad (termin zasnovan više na zajedničkim vrednostima nego na geografiji), a savezi ostaju ključni instrument za promovisanje reda. Sjedinjene Države i njihovi transatlantski partneri u NATO-u efikasno su odgovorili na rusku agresiju protiv Ukrajine. SAD su takođe uspostavile jače veze u Indo-Pacifiku kako bi odgovorile na rastuću pretnju koja dolazi iz Kine, uglavnom kroz ojačani Quad (Australija, Indija, Japan i SAD), AUKUS (Australija, Ujedinjeno Kraljevstvo i SAD) , i povećana trilateralna saradnja sa Japanom i Južnom Korejom.
DEVETO, američko vođstvo je i dalje od suštinskog značaja. SAD ne mogu da deluju jednostrano u svetu ako žele da budu uticajne, ali svet se neće okupiti da bi se suočio sa zajedničkim bezbednosnim i drugim izazovima ako su SAD pasivne ili po strani. Često je potrebna američka spremnost da vodi napred, a ne da ostaje pozadi.
DESETO, moramo biti skromni u pogledu onoga što možemo da znamo. Ponizno je primetiti da je nekoliko prethodnih lekcija bilo predvidljivo pre godinu dana. Ono što smo naučili nije samo da se istorija vratila, već i da, u dobru i zlu, zadržava svoju sposobnost da nas iznenadi. Imajući to na umu, napred u 2023!
(MONDO)