Gregori Smit rođen je 1955. godine u Australiji gde je živeo sa roditeljima i sa pet sestara. Majka je bila sklona vanbračnim avanturama. Otac, nasilni alkoholičar. Situacija u kući je bila daleko od idealne. Pun besa, otac je često tukao majku. Kada bi nju pretukao, okomio bi se na decu. Gregori je pokušavao da zaštiti sestre, pa je redovno bio očeva žrtva.
Jednom prilikom ga je tako snažno tresnuo o zid, da je Gregori ostao gluv na jedno uho. Jednoga dana, kada se vratio iz škole majka mu je rekla da će sutra ići u posetu tetki Muriel. Ispostavilo se da u velikoj kući u kojoj su došli ne živi nikakva tetka nego da je to sirotište u koje je majka odlučila da ga ostavi. To sirotište bilo je udaljeno oko 100 km od njegove kuće i porodice.
Gregori je tada imao 10 godina, a sestre su bile još mlađe od njega. Osećao se prevarenim, jer ga je majka nasamarila na takav način. Uskoro su se roditelji vratili po njega i sestre, da bi ih opet ostavili u sirotištu. Dečak je u sirotištu bio izložen nasilju, kao i seksualnom zlostavljanju od strane starijih devojčica koje su morale da kupaju manju decu. Kazne su bile okrutne i čestu su časne sestre Gregorija zaključavale u mali ormar ispod stepenica, u kojem je provodio po 8 sati, bez vode, hrane i kontakta sa drugom decom ili odraslim.
Sa 14 godina je napustio školu. Bio je besan na ceo svet. Stalno se tukao sa svima, da bi kasnije završio u kazneno-popravnom domu. Po izlasku iz doma, okrenuo se kriminalu, alkoholu i drogama. Bio je opak. Ako bi mu se samo učinilo da ga je na ulici neko krivo pogledao, nasrnuo bi na tu osobu.
Uskoro je oženio devojku po imenu Džuli, a taj brak je bio pun nasilja i alkohola. Kasnije se opet oženio, ali se tog braka i ne seća koliko je bio duboko zagazio u alkoholizam. A onda je dobio i dete. Imao je 25 godina kada je shvatio da se pretvorio u svog oca kojeg je najviše prezirao.
U jednom momentu je uspeo da se malo oporavi. Počeo je vredno da radi i uskoro je otvorio i malu radnju za pranje tepisona. Sve je bilo na crno, ali novac je pristizao. On je iznajmio kuću i počeo da živi "noramlno", ali su svi njegovi prijatelji, koji su bili narkomani i alkoholičari, počeli redovno da dolaze kod njega. Ta kuća se pretorila u centar razvrata i bluda. Gregori je jednog dana uzeo kantu benzina i zapalio kuću do temelja.
Zbog toga je zatvoren u bolnicu, sa naoružanim stražarima ispred vrata. Proglasili su ga ludim i kao takav nije mogao biti kažnjen. Pušten je na slobodu. Nekoliko idućih godina Gregori je lutao kao beskućnik od mesta do mesta. A onda se slučajno zatekao u nacionalnom parku, u kišnoj šumi i tu je odlučio da živi. Bio je daleko od ljudi i civilizacije i to mu je najviše prijalo. Nije bilo nikog da ga maltretira, nije bilo ljudi da ga povređuju.
Tu i tada postaje divlji čovek iz šume. Obroci su mu bili šišmiši, crvi, gliste i bube. Tamo u šumi, proveo je narednih 10 godina. Zato što je slabo jeo, Gregori je propadao iz dana u dan. Nekim čudom, neko ga je pronašao i on je smešten u bolnicu. Bila je to 1990. godine. Imao je samo 41 kilogram.
Nekoliko meseci se oporavljao u bolnici i tada je shvatio: mora da promeni svoj život iz korena inače će umreti. Tada je odlučio da ne želi da se bori protiv sveta, već želi po prvi put da se uklopi i da živi normalno. Pošto je napustio školu sa 14 godina, prvi plan mu je bio da završi školovanje. Tada upisuje socijalni program za školovanje odraslih ljudi. Imao je 48 godina tada. Danju je pohađao školu, a noću je spavao pod otvorenim nebom. Još uvek je bio beskućnik.
Radeći sve i svašta uspeva da kupi kombi u kojem je kasnije spavao. Iako mu škola nije išla od ruke, bio je izuzetno uporan. Toliko uporan da je imao odlične rezultate. Dobio je mogućnost da upiše i fakultet. Tako upisuje sociologiju koju završava 2007. godine, a doktorirao je 2015. godine u dobi od 60 godina.
Na nastavak studija, odnosno na doktorat, nagovorio ga je njegov mentor i prijatelj, Ričard Hil. Tema disertacije mu je itekako bila bliska: u njoj se bavio traumama i izgubljenim osećajem pripadnosti kod dece zlostavljane u sirotištima. Ova tema je u Australiji prilično važna. Njihov senat je 2004. objavio izveštaj u kojem se navodi, pored ostalog, da je preko 500.000 dece u prethodnom periodu završilo u sirotištima. Većina ih je tamo bila zlostavljana.
Ti ljudi nazvani su "zaboravljena deca". Gregori kaže da je bavljenje ovom problematikom na njega imalo terapeutski učinak. Najgore je kada osoba misli da kroz patnju jedino ona prolazi. Taj osećaj izolovanosti je zastrašujući. Ali, sada je shvatio da postoje još mnogi drugi ljudi koji su to isto doživeli, koji ga mogu u potpunosti razumeti, kao i on njih. Ta je spoznaja je imala oslobađajući efekt.
Gregori danas predaje sociologiju na Univerzitetu. 2018. godine je objavio autobiografiju "Izlazak iz šume" koja je postala bestseler. Kada je doktorirao odlučio je da nikad više neće biti beskućnik. Kupio je zemljište od oko 100 000 metara kvadratnih. Na tom imanju živi sa suprugom Lizi jednim mirnim i prirodnim načinom života.
BONUS VIDEO:
(MONDO)