Rat u Ukrajini bliži se trećoj godini, sukob koji ruska strana naziva "specijalna vojna operacija" je počeo 24. februara 2022. godine i nema izgleda će se uskoro završiti. U toku noći 8. na 9. februar, po srednjeevropskom vremenu, objavljen je intervju američkog novinara Takera Karlsona sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom gde se govorilo o brojnim temama poput raspada Sovjetskog Saveza, odnosa Istoka i Zapada, mogućnosti eskalacije sukoba i mirovnim pregovorima.
Takođe, u Kijevu je predsednik Volodimir Zelenski smenio dosadašnjeg glavnog komandanta Oružanih snaga Ukrajine, Valerija Zalužnog, a postavio je novog, Aleksandra Sirskog. On je poznat kao general-pukovnik koji je glavni odgovorni za odbranu Kijeva i kontraofanzivi u Harkovu tokom jeseni 2022. godine.
Da se vratimo na intervju Takera Karlsona sa Vladimirom Putinom. Tokom razgovora, došli su na temu Samita u Bukureštu koji je održan 2008. godine na kojem se određivala sudbina Ukrajine, a otvorena je i mogućnost proširenja Alijanse na istok prema Ruskoj Federaciji.
Nemački list "Špigel" je objavio tekst u kojem se analizira baš ovaj događaj i sve što se dogodilo nakon njega. Novinari "Špigela" su razgovarali sa mnogo učesnika Samita u Bukureštu 2008. godine i napravili su rekonstrukciju događaja koji je, kako su naveli, rezultirao "katastrofom", odnosno ratom koji je počeo 24. februara 2022. godine.
U aprilu 2022, ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski se pojavio pred kamerama skamenjenog izraza lica. U Buči, malom gradu u blizini Kijeva, pronađeni su brojni ubijeni civili, tela su ležala po ulicama, u kućama ili plitko zakopana u baštama.
I Zelenski je adresirao odgovornost za to ne samo Rusima, ubicama koji su lovili pešake i bicikliste, već i bivšoj nemačkoj kancelarki Angeli Merkel i bivšem predsedniku francuske, Nicoli Sarkoziju. Zelenski je mislio na samit NATO u Bukureštu u aprilu 2008.
"Pozivam gospođu Merkel i gospodina Sarkozya da posete Buču i vide do čega je dovela njihova politika ustupaka Rusiji", rekao je Zelenski pre nepune dve godine.
Ukrajina verovatno nikada nije bila tako blizu pristupanja zapadnom savezu kao kada je američki predsednik Džordž Buš stao odlučno iza Kijeva. Ali to je propalo zbog Merkelove i Sarkozija, a za Zelenskog je stvar jasna: zbog "apsurdnog straha“ od Rusije. Zbog ove "pogrešne računice“, njegova zemlja doživljava "najgori rat u Evropi od Drugog Svetskog Rata“.
Da li je Nemačka opet sebi navalila krivicu za rat, ovoga puta iz kukavičluka? Da li je Bukurešt svojevrsna "prakatastrofa" nemačke politike prema Rusiji? Optužba Zelenskog navela je bivšu kancelarku da prekine ćutanje u koje je bila zapala od napuštanja funkcije. Ona je rekla da ostaje pri svojim "odlukama u vezi sa samitom NATO 2008. godine“. Ubrzo je dodala: Ukrajina je bila podeljena zemlja po pitanju NATO, a Vladimir Putin bi je već tada napao da je primljena u NATO. Nisam htela da provociram.
"Spigel" je razgovarao sa puno učesnika samita u Bukureštu 2008. godine. Neki, poput tadašnjeg predsednika Letonije Valdisa Zatlersa, su citirani u istraživanju nemačkih novinara. Ostali, diplomate i savetnici, žele da ostanu neimenovani. Govori se o "High Noon“ između Merkelove i Buša, o "suzama besa" Bušove ministarke spoljnih poslova Kondoliz Ric, o oštrim napadima poljskog ministra spoljnih poslova Radosław Sikorskog na njegovog kolegu Frank-Walter Steinmeiera, sada šefa nemačke države. O divljim pretnjama Putina. O kancelarki koja se na ruskom jeziku borila za svoje rešenje sa saveznicima iz centralne i istočne Evrope - jer je to bio jezik kojim su svi govorili. I koja je konačno lično prepravila završni kominik samita zelenom olovkom koju nemački šefovi vlada koriste u svojoj službenoj svakodnevnici.
Samit u Bukureštu 2008. godine
Na fotografijama iz Bukurešta se vidi po svemu sudeći dobro raspoložena kancelarka u Palati Parlamenta, jednoj od najvećih zgrada u Evropi, sa konferencijskim salama velikim kao pola fudbalskog terena, ali se vidi i Merkel sa zgrčenim crtama lica, na fotografijama na kojima deluje veoma napeto. Samit je trajao od 2. do 4. aprila, od srede do petka. Prve večeri Merkel je večerala sa ostalim šefovima država i vlada, a dan kasnije svi su se u velikoj grupi sastali sa ministrima, savetnicima i vojnim zvaničnicima. Najzad su šefovi država primili primili predsednika Rusije Vladimira Putina. Mnogi tadašnji svedoci sećaju se da je Merkel u četvrtak nosila drečavo zelenu jaknu da bi se istaknuto videla se među muškim sivim odelima.
Iz priče svedoka takođe se vidi da je Bukurešt bio kulminacija rvanja koje je počelo 2007. i bilo samo privremeno okončano kada je Buš napustio Belu Kuću u januaru 2009. godine. I da Merkelova nije bila sama. Francuzi su je tada podržali, kao i Španija, Italija, zemlje Beneluksa, Portugal i Norveška. Čak je i Britance, koji su bili lojalni Americi, pokolebala. Otpor Merkel u Bukureštu izgleda nije bio rezultat nemačkog zasebnog pristupa. Da li je Merkel ipak bila u pravu?
Od ruskog napada na Ukrajinu, pojavili su se pozivi na preispitivanje “istočne politike” pod demohrišćankom Merkel i socijaldemokratom Steinmeierom. Do sada se nije mnogo toga dogodilo. "Špigel" pokušava da rekonstruiše ključnu godinu za ukrajinsko pitanje iz različitih perspektiva. Po prvi put su mogla da se vide poverljiva dokumenta iz nemačkog Ministarstva spoljnih poslova: nacrti beleški za Merkel, telekse iz nemačkih ambasada u Wašingtonu i NATO u Briselu, beleške političkog odeljenja u Ministarstvu spoljnih poslovaza Steinmeiera, "upustva” za nemačku delegaciju u Bukureštu sa jasnim stavovima Berlina. Uz to i intervjui, deklasifikovani američki dokumenti, dokumenti Vikiliksa, memoari i rezultati projekta na Southern Methodist University u Teksasu. Tamošnji naučnici su sistematski anketirali Bušovo osoblje o politici prema Rusiji.
Pismo Alijansi
Angela Merkel i Stejnmajer nisu želeli da o ovome govore za "Špigel". Ukrajina je tada, na čelu sa tadašnjim predsednikom Viktorom Juščenkom, poslala pismo NATO paktu sa zahtevom da se "članstvo ubrza".
Ukrajinski predsednik Viktor Juščenko mesecima je sa američkim diplomatama razgovarao o takvom signalu, koji su potpisala najviša ustavna tela Ukrajine: predsednik Juščenko plus premijer i predsednik parlamenta. Signal jedinstva. To bi Zapadu pokazalo da interesovanje Kijeva za ulazak u NATO treba shvatiti ozbiljno, za razliku od signala prethodnih godina.
Juščenko je bio za. Bankar u predsedničkoj kancelariji, oženjen Amerikankom koja je bila diplomata američkog Ministarstva spoljnih poslova, plašio se Rusa, takođe iz ličnog iskustva. Reformator je jedva preživeo ruski napad dioksinom nekoliko godina ranije. On je ubeđen da je moskovski vladar Putin, bivši čovek KGB-a, hteo da ga otruje. Iz perspektive Juščenka, samo članstvo u NATO moglo bi da garantuje suverenitet njegove zemlje, inače bi Ukrajina ostala "polukolonijalna zemlja“ zavisna od Moskve. Ali pismo nikako nije stizalo.
Uticaj Kremlja u Ukrajini
I tako u nedogled. Vodeći ukrajinski političari rekli su Amerikancima da traže članstvo u NATO. Na tome je prvenstveno insistirao Juščenko, vođa “Narandžaste Revolucije” 2004. koja je Ukrajincima obećala slobodu i prosperitet. Njegov istovremeno saborac i "ogavni" rival Julija Timošenko (prva žena premijer Ukrajine od 24. januara do 8. septembra 2005. godine)takođe je makar na rečima bila za to da se Ukrjaina pridruži Alijansi. To je čak hteo i Viktor Janukovič koji će 2014. godine morati da pobegne u Rusiju. Ni on nije imao ništa protiv da Ukrajina jednog dana uđe u NATO.
Problem je bio što reforme nisu napredovale kako bi se ispunili NATO standardi u vojsci, politici i pravosuđu. Za to je samo delimično bio zaslužan Kremlj, koji je slabio Ukrajinu gde god je to bilo moguće, kako ne bi izgubio uticaj. Na indeksu korupcije "Transparency International", Ukrajina je bila rangirana na 118 mestu, skoro ruskom nivou, sa trendom daljeg pada. I Janukovič i Timošenko su se prodavali svima.
Anti-NATO raspoloženje u ukrajinskom narodu
Pre svega, nije bilo moguće preokrenuti anti-NATO raspoloženje u zemlji. Napori Juščenka i Timošenko su bili blago rečeno ograničeni. A opozicioni lider Viktor Janukovič iskoristio je parlamentarne izbore u septembru 2007. da se stavi na čelo anti-NATO pokreta.
Velika većina Ukrajinaca je u anketama tada rekla da ništa dobro ne misli o Atlantskom Savezu. Vlada Angele Merkel interno je pretpostavila da oko dve trećine stanovništva ima "negativan stav prema NATO-u“. Predrasude iz Hladnog Rata, koje su podsticali ruski televizijski kanali, i dalje su imale uticaj, posebno na istoku i jugu zemlje.
Pored toga, mnogi Ukrajinci su se borili u Avganistanu tokom sovjetskih vremena i plašili su se da će morati da se vrate u Hindukuš ako Ukrajina uđe u NATO, ovog puta na strani Zapada. Ukrajinska vlada mora da pokrene sveobuhvatnu informativnu kampanju, savetovala je američka ambasadorka u NATO u Briselu Viktorija Nuland. Posmatrači su stekli utisak da su Amerikanci više želeli da Ukrajina uđe u NATO nego sami Ukrajinci.
Juščenko i Timošenko su se nekako pomirili nakon parlamentarnih izbora i formirali koaliciju kako bi sprečili izbornog pobednika Janukoviča kao budućeg premijera. Tako je premijer postala Timošenko, žena sa prepoznativom plavom pletenicom. Bila je to četvrta promena vlasti u tri godine. U januaru 2008. Juščenko, Timošenko i predsednik parlamenta konačno su poslali ono pismo za Brisel.
U pismu su od NATO zahtevali Akcioni Plan za Članstvo (MAP) za Ukrajinu. Taj plan precizira reforme koje se moraju izvršiti pre pristupanja. Standardizovana procedura koja traje nekoliko godina. U teoriji, status “država sa MAP” ne vodi nužno do članstva u Savezu, ali davanje MAP jednoj državi je već preliminarna odluka.
Ipak, pismo nije postalo simbol ukrajinske odlučnosti. Za to su se pobrinuli Janukovičevi ljudi tako što su nedeljama paralizovali parlament u znak protesta protiv pisma. Bilo je čak i tuča među poslanicima. Na kraju su se vlast i opozicija dogovorili da pre ulaska u NATO konsultuju svoj narod referendumom.
A onda su se reformatori Timošenko i Juščenko međusobno pokačili. Predsednički izbori u Ukrajini su bili planirani za 2010. godinu, a kako piše nemačka ambasada u Wašingtonu, Timošenko, inače prijateljica Merkel, se nadala pobedi i očigledno je želela da sačeka do tada, da bi kao predsednik ona dobila MAP proces. Pa je za vreme posete sedištu NATO zaboravila da pomene ono pismo. Nemački ministar spoljnih poslova Steinmeier upozorio je kolege iz NATO na poverivom sastanku na domaće političke intrige u Kijevu po pitanju MAP-a: "Ne mogu se isključiti skrivene agende“.
Pred zapadnim posetiocima ukrajinski reformatori su se svađali kao školarci. "Uvek je onaj drugi bio kriv za situaciju“, tako to opisuje jedan berlinski diplomata. Kada je Merkel posetila Ukrajinu kasnije te godine, Juščenko je pokušao da spreči Timošenko da se sastane sa kancelarkom. Nemci su posegnuli u svoju torbu sa trikovima - Merkelova je sela u restoran, a Timošenko je ušla na zadnja vrata.
"Situacija u Kijevu je “noćna mora”, rekao je Amerikancima Merkelin savetnik za nacionalnu bezbednost Kristof Heusge. Ali kako god, ono pismo je ipak nateralo članice NATO da se po pitanju Ukrajine jasno pozicioniraju.
U Savetu NATO-Rusija, u kome su Zapad i Rusija hteli da koordiniraju bezbednosnu politiku, odavno ne ide dobro. Početkom 2000-ih Putin je verovao da Rusija može da postane članica NATO i da bude ravnopravna sa Amerikancima. Tada je objavio da članstvo Ukrajine za Rusiju nije problem. Ali posle 2005 i dolaska Merkel na vlast, to nikad više nije izgovorio. Početkom 2008. godine, Putin je u Brisel poslao ultranacionalističkog populistu Dmitrija Rogozina, masivnog, visokog 190cm, kratke kose, u Moskvi prozvanog "huligan“. Kao ambasador u NATO, Rogozin je trebalo da anulira uticaj kritičara Rusije, posebno među novim članicama NATO iz centralne i istočne Evrope.
Rogozin je svuda po Briselu tvrdio da su Baltik, Krim i veliki delovi Ukrajine “prateritorije ruske nacije“. Na svom prvom sastanku Saveta osvrnuo se na anti-NATO raspoloženje u Ukrajini i zapretio da bi pristupanje Ukrajine NATO-u moglo da "dovede u pitanje postojanje Ukrajine kao suverene države“. Britanci i Mađari su mu se oštro usprotivili.
Ruska politika zastrašivanja
Pokušaji zastrašivanja su deo moskovskog političkog repertoara. Putin nije ostavljao ni najmanju sumnju da Rusija ponovo treba da postane velesila. Ali iz perspektive nekih država NATO, izgledalo je nejasno kako će Putin pokušati da postigne ovaj cilj: agresivnom politikom moći u starom stilu ili ekonomskom moći i tehnološkom snagom zasnovanom na zapadnom modelu.
"Osećalo se da se sami Rusi nisu bili odlučili“, kaže jedan savetnik Merkel.
Američka državna sekretarka Rice je takođe govorila o dve verzije Rusije. Jedna prihvata zajedničke vrednosti, druga ne. Tako piše u teleksu broj 359 nemačke NATO-ambasade centrali u Berlinu.
Baltičke države i Poljska su se uskladili pre sastanaka NATO-a, kaže bivši letonski predsednik Zatlers. Zatlers, lekar i rezervni oficir armije SSSR, je neustrašiv čovek. Vojska ga je tamo poslala na dva meseca, odmah nakon katastrofe reaktora u Černobilju u Ukrajini 1986. godine.
"Ukrajinci me vole jer sam jedini šef države koji je bio u Černobilju“, kaže on.
Zatlers, predsednik Letonije od 2007. do 2011. godine, ne gaji antiruska osećanja i trudio se da održi dobre odnose sa svojim velikim susedom Rusijom. Ali Zatlers je takođe često razgovarao sa predsednikom Poljske Leh Kačinskim o iskustvima njihovih zemalja. Za razliku od Zatlersa, ultrakonzervativni poljski profesor prava je zadržao jasnu sliku o neprijateljima Poljske.
"Opasnost? To su naši susedi – Rusija i Nemačka“, rekao je on.
Bivši aktivista Kačinski završio je u zatvoru kada je komunistički režim u Varšavi uveo vanredno stanje uz podršku Moskve. Njegovi roditelji su se sa puškom u ruci borili protiv Nemaca u Varšavskom Ustanku 1944. godine. Staljin je tada zaustavio napredovanje Crvene Armije pa su Nemci su imali dovoljno vremena da obave rušenje Varšave do temelja.
Još 2008. Kačinskii se plašio najgoreg: napada Moskve na susedne države Ukrajinu i Gruziju, koja je takođe želela da uđe u NATO. To priča Zatlers. Odlučni prijem obe države u Alijansu na samitu u Bukureštu trebalo je da odvrati Putina i istovremeno poboljša stratešku poziciju Centralno-Istočne Evrope.
Međutim, NATO je bio podeljen. Američka ambasadorka Nuland je izbrojala 14 od 26 zemalja u Savetu NATO koje su podržale Kijev po pitanju MAP-a: osim Amerikanaca i Kanađana, skoro samo Centralnoistočni Evropljani.
Skeptici u alijansi okupili su se oko nemačkog ambasadora u NATO Ulrija Brandenburga, tipičnog predstavnika umereno orijentisane berlinske diplomatije pod ministrom spoljnih poslova Steinmeierom. Brandenburg, koji je svojevremeno odbio da služi vojsku, sedeo je kao predstavnik Nemačke u Savetu NATO između Francuske i Grčke i svim silama je pokušavao da na okupu održi blokirajuću manjinu od oko deset zemalja protiv Ukrajine. Jer iako u NATO važi princip jednoglasnosti, Nemačka sama ne bi mogla da izdrži američki pritisak.
Amerikanci su, pak, pomno pratili šta u Briselu radi Steinmeierov čovek, koji je iz petnih žila pokušavao da spreči Ukrajinu i Gruziju da uopšte budu na dnevnom redu za Bukurešt. Kada su američka ambasadorka Nuland i ostale kolege ipak glasale za to ona je javila Vašingtonu da se Brandenburgovo lice skamenilo kad je video rezultat glasanja i da je Merkelin ambasador izgledao "vidno nesrećno“. Propisno je bio frustriran.
"Nismo sami, ali smo eksponirani. Rezultat će uticati i na naš status u NATO-u“, javio je Brandenburg.
Nemci i njihovi saveznici morali su da prihvate optužbu da im je u Rusiji stalo samo do sopstvenih ekonomskih interesa. Mala iskustva su pojačala ovaj utisak. Zatlers kaže da je Merkel prilikom prve njegove posete Berlinu otvorila razgovor pitanjem da li je protiv ili za gasovod "Severni tok". To joj je očigledno bila najvažnija tema. A jedini odgovor koji je želela da čuje je bio: Super stvar vaš gasovod.
"Mi i drugi smo osumničeni da pravimo zonu uticaja Rusiji“, napisao je ambasador Brandenburg nemačkom MIP.
Do danas svi umešani na nemačkoj strani poriču da je ova sumnja bila opravdana. Poljske diplomate su, s druge strane, širile tvrdnju, koja se graničila sa uvredom, da je nemački ministar spoljnih poslova Steinmeierimao finansijsku korist od Severnog toka, kao i njegov bliski prijatelj Gerhard Šreder, kome je Steinmeier bio prvo šef kabineta. Što piše u izveštaju američke ambasade iz Varšave. Poljska vlada u to vreme nije htela da suštinski bojkotuje ruski gas pod uslovom da cevi prolaze kroz Poljsku.
Ambasador Brandenburg je zauzvrat razvio horor scenario političkog raskola u Ukrajini. Nemački diplomata je američkim kolegama u lice rekao da je "bez Rusije nemoguće stvoriti bezbednost u Evropi i da je glupo pokušavati to protiv Rusije“. Brandenburg je samo ponovio mantru nemačke “istočne politike” pod Merkel i Steinmeier. Danas se ova mantra smatra jednim od velikih promašaja Merkel ere.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
BONUS VIDEO:
(Spiegel - Klaus Wiegrefe, preveo Mirko Vuletić/MONDO/A.B.)